PRATITE STORYTELLER NA GOOGL-U

Uršulja Kovaljik ne piše o ženama koje treba da budu tihe, sređene i lako prihvatljive. Njene junakinje su umorne, ljute, usamljene, telesno nesigurne, ponekad i neprijatne, ali upravo zato deluju živo. U njenim prozama telo nije sporedna tema, grad nije samo kulisa, a lična nelagoda nikada nije potpuno odvojena od društva koje stvara pritisak, siromaštvo, nasilje i isključenost.

Slovačka spisateljica, dramska autorka i scenaristkinja, rođena 1969. godine u Košicama, autorka je čije je stvaralaštvo oblikovalo i iskustvo košičkog andergraunda i dugogodišnji rad sa ljudima na margini društva. Završila je srednju medicinsku školu, ali u zdravstvu nikada nije radila. Bila je negovateljica laboratorijskih životinja, knjižarka u knjižari Artforum, radila je u kriznom centru za žrtve nasilja, a kasnije je vanredno završila socijalni rad na Trnavskom univerzitetu.

Danas živi u Bratislavi i usko je povezana sa Divadlom bez domova, gde radi kao dramaturškinja, rediteljka, umetnička rukovoditeljka i direktorka. Pozorište stvara prostor za ljude bez doma, osobe sa invaliditetom i druge društveno isključene grupe. I to iskustvo se prenosi u njenu književnost: u pažnji prema onima koje društvo često previđa, u crnom humoru, u besu prema nepravdi i u odbijanju da se stvarnost ulepšava.

U Srbiji je nedavno objavljena njena zbirka priča Čista zver, u prevodu Zdenke Valent Belić, u ediciji „Reči koje leče” izdavačke kuće Arete. Ova knjiga, međutim, ne leči tako što čitaoca umiruje. Pre bi se moglo reći da ga uznemirava, postavlja pitanja i daje glas onome što se često potiskuje: ženskom besu, stidu, telesnoj nelagodi, samoći, starenju i osećaju da svet oko nas ne čuje one koji više ne mogu da ćute.

Sa Uršuljom Kovaljik razgovarali smo o ženama koje nisu napisane tako da budu prijatne, o feminizmu u književnosti, telu kao prostoru borbe, gradu kao mestu pritiska, radu sa ljudima bez doma, ali i o tome šta se događa kada knjiga pređe u drugi jezik i dođe do čitalaca i čitateljki u Srbiji i Vojvodini.

U vašem stvaralaštvu često se pojavljuju žene koje nisu napisane tako da budu „prijatne” ili lako prihvatljive. One su umorne, ljute, usamljene, telesno nesigurne, ponekad i neprijatne. Zašto vam je važno da ženske likove opisujete i približavate upravo u njihovoj složenosti i nelagodi?

Zato što sam i ja složena. Ponekad problematična, besna, umorna ili nesigurna zbog neprestane promene mog tela. Odmalena me društvo primorava da ispunjavam neku društvenu šemu žene koja mi ne odgovara, tesna je, neautentična, sprečava me da slobodno živim. Sva ta očekivanja, obaveze i takozvani „dobri saveti” put su u ženski pakao.

Svaka od nas to pre ili kasnije shvati. Možda ne istim intenzitetom, možda u drugom životnom dobu, neke od nas to shvate svojim intelektom, drugoj to pokaže telo koje počne da boli i prestane da funkcioniše, ali taj trenutak ženskog buđenja me, jednostavno, neverovatno privlači.

Ispoljavanje prkosa, ženski bes, jeste nešto čega se patrijarhat plaši i mene to i dalje fascinira.

U knjizi Čista zver, ali i u vašem širem stvaralaštvu, žensko telo je veoma prisutno – kroz menstruaciju, menopauzu, starenje, trudnoću, bol, umor ili stid. Da li književnost, po vašem mišljenju, još uvek mora da se izbori za pravo da govori o ženskom telu bez ulepšavanja?

Moramo svoja prava da izborimo iznova i iznova, neprestano, i da, i u književnosti. Književnost je prostor u kojem možemo/moramo da ispoljavamo svoju moć. Naša ženska tela i dalje poseduje mit lepote. Mit se, doduše, kroz vreme menja, nekada je koristio modu, književnost, slikarsku umetnost, potom je došao film, reklama, danas na mlade ljude utiču influenserke/influenseri.

Mit lepote se kapitalizovao, sada i digitalno, ali uvek diktira kakvo je telo poželjno, odnosno lepo, i ko od njega profitira.

Patrijarhatu je potreban mit lepote, posredstvom našeg tela ume da nas kontroliše, a kada o telu pišemo bez ulepšavanja, autentično i istinito, cela ta izmišljotina o tome šta jeste, a šta nije lepo, kako bi trebalo ili ne bi trebalo da izgledamo i šta sve moramo da kupimo da bismo tako izgledale, gubi moć nad nama.

Žene moraju slobodno da pišu o svom telu. Nećemo valjda lagati same sebe.

Poznata ste i kao feministička autorka. Šta za vas danas znači feminizam u književnosti – da li je to tema, stav, način pisanja ili pre svega osetljivost za glasove koje društvo obično ne čuje?

Za mene je to način razmišljanja, pisanja i postavljanja pitanja o tome šta znači biti žena u savremenom digitalnom patrijarhatu. Šta iz toga za nas proizilazi, koje nove zamke izazvane algoritmima moramo da razotkrivamo, kako da se borimo protiv novih oblika seksualnog nasilja, kako umemo ili ne umemo da koristimo svoju moć koju smo izborile, da li umemo da budemo solidarne sa ženama iz siromašnih društvenih slojeva i zašto ne želimo da priznamo postojanje porodičnog nasilja i femicida.

U Slovačkoj su u periodu od 2017. do 2021. godine muževi/partneri ubili 47 žena. Državne institucije iznova zakazuju u zaštiti žrtava i njihove dece. Žene i dalje umiru jer sistem zakazuje.

Feminizam je izborio prava za žene, a mnoge od nas to uzimaju kao nešto što se podrazumeva, iako to u svakom trenutku može da prestane. Pogledajte Avganistan. U prošlosti su žene tamo imale pravo glasa, mogle su da studiraju na univerzitetima, da rade, da se kreću u javnosti bez ograničenja, a danas? Danas talibani zabranjuju postojanje prozora okrenutih ka prostorima u kojima bi žene mogle biti vidljive!

Književnost mora neprestano da podseća da su nam feminizmi potrebni, da žene i dalje ne žive u bezbednom svetu, da nemaju sve žene na ovoj planeti ista politička, ekonomska, kulturna i seksualna prava.

Dugo radite i u Pozorištu bez doma, gde stvaraju i nastupaju ljudi bez doma i osobe sa invaliditetom. Kako je to iskustvo uticalo na vaše pisanje i vaš pogled na ljude na margini društva?

Uticalo je i veoma sam zahvalna na tom iskustvu. Beskućništvo je jedan od najtežih oblika socijalnog isključivanja, koji za čoveka često ima fatalne posledice. Osim što sam spisateljica, ja sam i socijalna radnica i sa ljudima bez doma radim više od dvadeset godina.

Znam mnogo priča ljudi bez doma koji su, uprkos tome što su se borili, trudili da poprave svoju situaciju… umrli na ulici. Posebno je teško ženama bez doma na ulici. One su češće žrtve nasilja, seksualnog nasilja i eksploatacije nego muškarci, a policija im veruje još manje nego žrtvama nasilja iz srednje i više društvene klase.

Kod ljudi bez doma divim se njihovim strategijama preživljavanja, autentičnosti i istrajnosti sa kojom žive. Imaju sjajan crni humor. Pokazali su mi, na primer, koliko rasipamo hranu, odeću i druge stvari… U kontejnerima za smeće umeju da pronađu neverovatno vredne i funkcionalne stvari koje bacamo. Oni su senka našeg potrošačkog društva i bogataša koji poseduju prazne stanove, a da u njima nikada niko nije živeo.

Uvek kada otputujem u drugu zemlju, u drugi grad, obraćam pažnju na to kakvi se ljudi bez doma kreću po tamošnjim ulicama. Kako izgledaju, šta rade, gde se okupljaju.

U mojim pričama pojavljuju se ljudi bez doma, u tekstovima pišem o teskobi koju osećam zbog položaja ljudi bez doma… da, izgleda da su se beskućnici zauvek nastanili u mojoj duši. Napisala sam nekoliko pozorišnih komada za ljude bez doma, a moj poslednji pozorišni komad „Meduza u kuhinji” govori o dve žene bez doma koje su preživele seksualno nasilje i pokušavaju da se sa tim izbore na svoj način.

U vašim tekstovima grad je često mesto pritiska: buke, samoće, društvene neosetljivosti, institucija, investitora i prostora za običan život koji nestaje. U kojoj meri pišete o konkretnom iskustvu savremene Slovačke, a u kojoj meri o širem iskustvu života u današnjim evropskim gradovima?

Knjigu Čista zver pisala sam pre osam godina. Do 2018. godine naš grad je imao gradonačelnike koji nisu previše marili za javne prostore, parkove, a pogotovo ne za ljude bez doma. Bila su to vremena kada su investitori radili šta su hteli, automobili su se parkirali na trotoarima i rušili su se tehnički spomenici. Dešavalo se da od parka naprave podzemne garaže, a stanovnici su samo nemoćno pisali peticije. Taj osećaj da se u gradu živi sve lošije, tu buku, prljavštinu i nestajanje zelenila, odsustvo pravila za vozače i ignorisanje sve većeg broja beskućnika osećali smo svi, ne samo ja.

Posle su ljudi izabrali novog gradonačelnika i danas se u našem gradu živi mnogo bolje. Grad je stvorio i šemu pomoći za ljude bez doma, na primer i dostupno stanovanje uz socijalnu podršku, i jedan glumac u našem pozorištu zahvaljujući tome je, posle 25 godina života na ulici, dobio sopstveni bezbedan dom. Jasno je da se grad i dalje bori sa problemima, klimatskom krizom, nedostatkom novca i tako dalje. Ali uvek se nešto može popraviti, promeniti tako da gradovi budu prijatnije okruženje za život.

Kada putujem po različitim evropskim gradovima, odmah se vidi ko njima upravlja. Javni prostori, funkcionalnost gradskog prevoza, biciklističke staze, stanje zelenila… sve to čovek opaža i bez razmišljanja. Na primer, u Beču se uvek osećam prijatno, a posle posete bugarskoj Sofiji imala sam osećaj da sam se vratila u devedesete, toliko da sam pala u depresiju. Neki veliki gradovi me očaraju iako u njima nije sve popravljeno, na primer Palermo, a iz nekih bežim, a ni sama ne znam zašto.

Znam da sam gradski čovek. Volim grad, njegovu dinamiku, različite ljude na ulici koje volim da posmatram, kafiće, pozorišta… rođena sam u gradu, uvek sam živela u gradu. Volim i prirodu, ali ne bih umela da živim u osami ili na selu. Idealni za mene su gradovi u kojima je priroda njihov sastavni deo.

Vaše delo ponovo je dostupno i čitaocima i čitateljkama u Srbiji, u prevodu Zdenke Valent Belić. Šta za vas znači kada knjiga pređe u drugi jezik i kulturni prostor – naročito u Vojvodinu, gde slovačka kultura ima dugu i živu istoriju?

Kada moju knjigu prevedu na strani jezik, to je za mene razlog za slavlje. Na srpski su prevedene dve knjige: roman Jahačica i knjiga priča Čista zver, i ja sam veoma srećna i zamišljam kako te knjige čita neka nepoznata žena/muškarac u Beogradu, Novom Sadu ili Bačkom Petrovcu. Proživljava osećanja koja proživljava i žena posle menopauze u priči, živi u gradu koji ima slične boljke kao grad u knjizi. To je neobičan oblik zajedničkog proživljavanja istih osećanja, a da se pritom lično ne sretnemo. Na trenutak se povezujemo u priči koju sam napisala. Za mene je to snažno deljenje kroz književnost.

Mislim da moji tekstovi umeju da pronađu čitaoce iz različitih kulturnih prostora. Živimo u Evropi, Srbija i Vojvodina su takođe bile deo „istočnog socijalističkog bloka” i prošle su/prolaze kroz procese koji su se dogodili/dešavaju se i u našoj zemlji, u našim gradovima.  

PRIKLJUČI SE VIBER GRUPI