U okviru edicije „Reči koje leče”, izdavaštva Areté koja se bavi traumom i mentalnim zdravlje u savremenoj evropskoj književnosti za decu i mlade, objavljena je i grafička novela „Pena” francuske autorke Ingrid Šaber, sa ilustracijama Karol Morel. Ovo je strip o ljubavi, roditeljstvu, gubitku i pokušaju da se posle bola pronađe jezik za nastavak života.

Ovaj strip nije knjiga koja se čita brzo, mada se kroz njene stranice prolazi lako. Njena lakoća je prividna. Kadrovi u vidu crteža se smenjuju tiho, dijalozi su kratki, ali ono o čemu ova grafička novela govori ostaje dugo sa čitaocem i čitateljkom.

U središtu priče su dve žene, njihova ljubav, želja za roditeljstvom, iščekivanje, a zatim i gubitak koji menja ritam njihovog života. Autorka ne gradi priču kroz velike rečenice i dramatična objašnjenja. Naprotiv, najteži trenuci često su ispričani kroz pogled, položaj tela, prazninu sobe, ruke koje ne znaju šta da urade, tišinu između dva kadra, odnosno bez teksta.

Upravo tu je najveća snaga ovog stripa.

„Pena” ne pokušava da objasni bol do kraja pa ni da ga ulepša. Ona ga prikazuje kao nešto što dolazi u talasima, preplavljuje, povlači se, pa se ponovo vraća. Nekada je to bol koji se izgovara, nekada onaj koji ostaje u telu. Nekada je to nemoć pred medicinskim sistemom, nekada krivica, nekada ljutnja, nekada potreba da se pobegne od svega što podseća na gubitak.

Ilustracije Karol Morel prate ta emocionalna stanja vrlo precizno. Početni delovi stripa ispunjeni su toplijim bojama, svakodnevicom, stanom, ulicom, psom, malim razgovorima i planovima. Svet još uvek ima oblik. Čak i kada je prisutna briga, prostor je prepoznatljiv, život se odvija kroz obične scene: razgovor, šetnju, odlazak lekaru, povratak kući.

A onda, kako se trauma produbljuje, mestima se menja i vizuelni jezik. Boje postaju snažnije, crvena preuzima stranice, telo se pretvara u pejzaž bola, a realistični kadar ustupa mesto unutrašnjem doživljaju. Strip tada pokazuje ono što običan tekst često ne može: da se trauma ne pamti samo kao događaj, već kao slika, zvuk, boja, pokret, prekid.

Crno-beli deo stripa dodatno menja ritam priče. Boja se povlači baš onda kada se i junakinje povlače u unutrašnji prostor bola, sećanja i iscrpljenosti. Ti kadrovi deluju ogoljeno i hladnije, kao da je svet privremeno izgubio nijanse, pa ostaju samo konture onoga što se dogodilo i  što još boli.

Jedan od najvažnijih motiva u stripu jeste pisanje. Dnevnički zapisi i crteži nisu prikazani kao čarobno rešenje, niti kao jednostavan put ka oporavku, već kao prvi pokušaj da se haosu da oblik i da se ono što je neizgovorivo ipak negde smesti. Iz tog intimnog zapisivanja kasnije nastaje i slikovnica, kao nežniji, preobraženi jezik bola i to baš onaj koji ne briše traumu, ali joj daje formu u kojoj može da se podeli sa drugima.

Da slika u ovakvim procesima ima posebnu snagu, objašnjava i dr Snežana Milenković, klinička psihološkinja i psihoterapeutkinja iz Srpskog društva za integrativnu art psihoterapiju. 

„Rad uz pomoć slike u psihoterapiji je od neprocenjive vrednosti, jer nam upravo slika omogućava ‘kraljevski put u nesvesno  i uz pomoć nje osvešćivanje nesvesnog i njegovo prevođenje u svesno”, navodi ona. 

Kako dodaje, cilj dubinske psihoterapije jeste „da od nesvesnog življenja pređemo na svesno, da budemo kreatori i autori vlastitog života”.

Edicija „Reči koje leče” ovde svoj naziv dobija u najdubljem smislu. Reči ne leče zato što nude gotove odgovore, već onda kada dozvole da iskustvo postoji bez stida. Kada pomognu da se kaže: ovo mi se dogodilo, ovo me boli, ovo ne mogu sama da nosim. A strip, kao forma koja spaja tekst i sliku, ima dodatnu snagu – on omogućava da se bol vidi i onda kada ne može potpuno da se izgovori.