💛 Zahvalnost: Ova priča nastala je zahvaljujući podršci građana i građanki koji su u oktobru svojim donacijama omogućili da Storyteller nastavi da radi i istražuje teme od javnog značaja. Hvala vam što verujete u naš rad!

Jedan vođa obećava da će rešiti sve probleme u državi. Radi i ono što mu nije posao, menja institucije, objašnjava, presuđuje i zaključuje. Kaže da govori u ime naroda, poistovećuje se sa državom dok mu pristalice uzvikuju parole čiji je smisao ‘mi smo njegovi, a on je naš’.  

Nije ovo opis nekog konkretnog vođe i države, već zajednički imenitelj svih populista, koji, čini se, u sadašnjosti žive svoje najbolje dane. Reč ‘populizam’ se odomaćila u javnom govoru, posebno kada se govori o političkim prilikama, ali bi mnogim građanima i građankama bilo teško da objasne šta ovaj pojam zapravo znači. 

Populizam nije ni ideologija, niti uređenje, već način političkog ponašanja ili političke kulture koja se ogleda u odnosu prema onima koji različito misle, objašnjava istoričarka Dubravka Stojanović. Populističke vođe, partije i pokreti mogu da pripadaju i levom i desnom političkom spektru i nisu nova pojava. Imaju dugu tradiciju, ali se danas mnogi teoretičari bave istraživanjem uzroka koji su doveli do pojave velikog broja populističkih režima u državama širom sveta. 

💡 PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. 👉 DONIRAJ OVDE!

Populisti na vlast dolaze demokratskim putem, a onda uguše demokratiju i uspostavljaju autoritarni način vladavine. 

“Populizam prezire institucije, zakone i hijerarhiju, jer ih doživljava kao nepotrebne stege.  Na kraju stavra svoju hijerarhiju na čijem se čelu nalazi njegov neprikosnoveni vođa. Svaka populistička stranka ima harizmatičnog vođu, koji kada dođe na vlast, vremenom ruši sve institucije i vlast uzima u svoje ruke, ukidajući tako i samu podelu vlasti” – kaže Dubravka Stojanović. 

Populisti se u javnosti predstavljaju kao veliki borci protiv “elite”, zanemarujući da će, po dolasku na vlast, i sami postati deo te grupe ili su već njen deo. Najbolji primer je predsednik Amerike Donald Tramp, koji tvrdi da se bori protiv elite na strani siromašnih i obespravljenih, a jedan je od najbogatiijih ljudi na svetu. 

Populističke vođe se poistovećuju sa “običnim narodom”, naizgled deleći njihove probleme i brige. Zato će, da bi se približili glasačima, govoriti kako žive od plate, da se ne razumeju u modernu tehnologiju ili da voze stari automobil. U populizmu se gradi kolektivna svest, pa se umesto reči “građani i građanke”, koristi termin – narod.

“Populizam je antiindividualistički, mora da govori u ime kolektiva od kojeg se traži da bude homogen. Takođe je i antidemokratski, jer poništava razlike u mišljenju” – dodaje prof. Stojanović. 

Narod koji sledi vođu nasuprot domaćih izdajnika i stranih plaćenika

Oni koji misle drugačije ili javno kritikuju vlast, proglašavaju se stranim plaćenicima i izdajnicima. Takva retorika podstiče političko nasilje, produbljuje podele u društvu, postaje opravdanje za napade na druge i drugačije, a to mogu da budu i pripadnici nacionalne manjinske zajednice, građani susedne države ili oni koji samo drugačije misle.  

“Čim neko misli drugačije, on postaje problem, pa ga vođa i ljudi koji čine vlast  u svojim govorima izbacuju iz naroda. To je njima rešenje za slobodu govora koju vide kao problem. Kada te ljude vlast diskvalifikuje u javnosti, kada ih delegitimiše, onda postaje dozvoljeno da se “primene sva sredstva” za obračun sa onima koji različito misle i govore”– ističe naša sagovornica. 

PREPORUČUJEMO I OVAJ ČLANAK:

Nema problema u društvu za koje populistički vođa neće ponuditi brzo i jednostavno rešenje. Obećaće izgradnju saobraćajnica, veće plate, manje troškove, sveopšti prosperitet i boljitak, te da će državu opet napraviti velikom. U većini slučajeva, sve počne, ali se i završi na obećanjima. Kod populizma je problem što građani i građanke ne umeju da ga prepoznaju. Ovo političko ponašanje se poigrava sa emocijama, pa vođe obično nude i govore baš ono što ljudi žele da čuju. 

“Teoretičari kažu da je populizam kao osećaj koji imate kada skinete tesne cipele. Građani osećaju olakšanje, misle da ne moraju oni da se trude oko rešavanja teških problema, jer se pojavio taj jedan čovek koji će da udari šakom o sto i ponudi rešenje. Tako da nije, ipak, samo vođa odgovoran, jer i građani moraju da imaju svest o sopstvenoj odgovornosti za izbor populističke vlasti koja nikada ne vodi u dobro” – smatra Dubravka Stojanović.

Lek za populizam još nije pronađen

Dugo se verovalo da je populizam karakterističan za  države u kojima institucije nisu razvijene i koje nemaju demokratsku tradiciju. Zato je za one koji se bave ovom temom veliko iznenađenje bilo izbor populiste Donalda Trampa za predsednika Amerike, jer je ta država bila primer jakih i nezavisnih institucija. 

Dubravka Stojanović kaže da se društvo okreće populizmu onda kada se razočara u prethodni poredak i suoči sa društvenim promenama koje izazivaju egzistencijalnu nesigurnost. Populistički pokreti ili partije tada se pojavljuju i predstavljaju kao nešto potpuno novo, do tada neviđeno, suprotstavljaju se, ne samo vlasti, već i ostatku opozicije uz parolu “da ovi odu, a da se oni ne vrate”. 

Populističke vođe i partije dugo su prisutne na politčkoj sceni Srbije i uvek iznova uspevaju da zadobiju poverenje građana i građanki. Istoričarka Latinka Perović je govorila da je još u 19. veku Nikola Pašić bio prototip populiste, a posle njega populizam je bio odlika i drugih političara na vlasti, sve do danas. 

Da bi se populizam na vreme uočio i izbegao, građani i građanke moraju da budu dobro politički svesni i obrazovani.  Istoričarka Stojanović kaže da se istraživači u svetu bave pravljenjem “recepta” kako da, uz pomoć obrazovanja i medija, društvo nauči da na vreme prepozna populistu.

Za to je potrebno i mnogo više tolerancije i prihvatanja kritike, a to nedostaje političkoj kulturi u Srbiji, dodaje Dubravka Stojanović. Navodi primer sadašnjeg trenutka i studentskog pokreta koji se već mesecima bori za demokratske vrednosti. Ujedno, u javnosti se na meti osuda vrlo brzo nađe svako suprotno mišljenje ili bilo kakva kritika, pa čak i kada je konstruktivna, upućena studentskim akcijama ili istupima, a oni koji su kritiku izneli proglašavaju se političkim protivnicima. 

Za političku kulturu u Srbiji naša sagovornica kaže da inače nije sklona kritici i samokritici, isključiva je i sama po sebi autoritarna. U takvoj atmosferi, nemoguće je ne postaviti pitanje: ima li spasa od populizma?

“Nema (smeh). Šalim se. Ranije bih uvek rekla da je spas u izgradnji institucija, u vladavini prava, u slobodnom pravosuđu. Međutim, primer Amerike to sve ruši. Osim u pogledu pravosuđa, jer se pokazuje da jedini koji imaju snage da se bore sa Trampom su slobodni sudovi. Ali to je zemlja koja svoj nezavisni, pravosudni sistem razvija 250 godina. Zato je pitanje šta mi možemo da uradimo?” – zaključuje profesorka Dubravka Stojanović.