Površina poljoprivrednog zemljišta u Srbiji koje se nalazi u državnom vlasništvu iznosi nešto preko 621 000 hektara, pokazuju prošlogodišnji podaci Ministarstva poljoprivrede. Od toga je poljoprivrednicima u zakup i na korišćenje dato samo oko 43%. Ostale površine su zbog različitih razloga izuzete od zakupa ili nisu dodeljene. 

Procedura predviđa da se poljoprivredno zemljište u državnom vlasništvu daje na korišćenje bez naknade ili pod višegodišnji zakup. Besplatno korišćenje namenjeno je obrazovnim, socijalnim i sličnim ustanovama kao i poljoprivrednim službama. Pravo zakupa imaju sva ostala pravna i fizička lica koja se bave poljoprivredom i ispunjavaju propisane uslove. U nešto povoljnijem položaju su stočari, jer imaju pravo prečeg zakupa i njima se prvo dostavljaju ponude za zakup. 

 PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

„Zemljište se u zakup daje putem javnog nadmetanja, odnosno licitacije koja se vrši elektronskim putem, preko aplikacije koja se nalazi na sajtu Uprave za poljoprivredno zemljište” – objašnjava Sanja Marković, savetnica za poslove zakupa poljoprivrednog zemljišta u opštini Ruma. 

Za zemljište koje bi želeo da zakupi, svaki ponuđač šalje samo najvišu cenu koju je spreman da plati. Početna cena određuje se na osnovu prosečne vrednosti zakupa koja je postignuta na prošlogodišnjoj licitaciji i razlikuje se u svakoj lokalnoj samoupravi. Sanja Marković navodi primer Rume gde je prošle godine prosečna cena za prvu klasu zemljišta bila 900 evra po hektaru. 

Ukoliko nakon prve licitacije ostane zemljišta za zakup, sprovodi se i drugi krug u kojem mogu da učestvuju i poljoprivrednici iz drugih loklanih samouprava. 

„U prvom krugu početna cena može da se snizi za 20% u odnosu na prošlu godinu, a u drugom krugu može biti niža i za 40%. Poljoprivrednici sa kojima se zaključi ugovor, zemlju u zakup dobijaju uglavnom na petnaest godina” – kaže Marković. 

Poljoprivrednog državnog zemljišta koje se daje u zakup mnogo je manje nego što ima zainteresovanih, navodi Marković. Ruma je jedna od opština u kojoj već nekoliko godina nema zemljišta koje se dodeljuje stočarima kroz pravo prečeg zakupa. Površine koje su njima potrebne mnogo su veće nego što opština ima na raspolaganju.

Nekome sve, a nekome ništa

Zemljište je resurs bez kojeg nije moguć opstanak sela, kaže Saša Tomas, poljoprivrednik iz Nove Crnje koji u zakupu obrađuje 13 hektara državnog zemljišta. Mladi koji bi želeli da se bave poljoprivredom i ostanu na selu obično nemaju dovoljno obradivih površina u svom vlasništvu. Zato im je zakup jedina opcija kako bi mogli da pokrenu proizvodnju. 

Saša se bavi ratarstvom i stočarstvom. Zemljište koje je dobio u zakup godišnje plaća 28 500 dinara po hektaru. To je, kaže, realna i prihvatljiva cena. Ipak, primedbe ima na proceduru dodele zemljišta, jer su, navodi, zloupotrebe prisutne i česte. 

Ukupno zemljište u jednoj opštini obično se raspoređuje ratarima, stočarima i za investicije u poljoprivredu. Međutim, Saša kaže da investicija obično ne bude ili je reč o lažnim ulaganjima. 

„Na osnovu investicija ljudi su dobijali ogromne parcele na 30 godina, ali do planirane investicije nikada nije došlo. Takođe, zemlju, protiv pravila, u zakup uzimaju advokati, biznismeni i drugi ljudi koji nisu iz sfere poljoprivrede” – govori Saša Tomas. 

Sa onima koji hektar zemlje mogu da plate i po 1000 evra, a učestvuju na licitacijama, poljoprivrednici ne mogu da se takmiče, dodaje on. To je još jedan od razloga zbog kojeg se poljoprivreda gasi, a mladi na selu okreću drugim zanimanjima.

Zloupotrebe, kaže Tomas, nisu strane ni poljoprivrednicima. Postojeća pravila zakupa izazivaju podele i različita mišljenja, najviše oko prava prečeg zakupa koje pripada stočarima. Saša se jednim delom bavi stočarstvom i smatra da je stočarima potrebno dodeliti zemljište, ali pod uslovom da na njemu proizvode samo hranu za stoku. Dešava se, kaže, da stočari zakupe zemlju, a onda seju kulture koje se ne koriste za stročnu ishranu. 

„Neki kriterijumi se moraju uvesti. Prvo, kontrolisati da li se stoka drži na ispravan način, da li se proizvodi stočna hrana. Suludo je da stočar dobije 50 hektara državnog zemljišta, a svoju stoku drži gladnu na pašnjacima” – dodaje Tomas. 

Nepoštovanje pravila i slabe kontrole najviše štete prave poljoprivrednicima koji žive od obađivanja zemljišta i zakup je jedini način da prošire i održe svoju proizvodnju. Saša Tomas smatra da ni nedovoljne površine državnog zemljišta koje se daju u zakup ne bi bile problem kada bi „svi bili realni i pošteni”. 

„Bilo bi tu dosta zemlje možda za sve, da svi budemo pomalo zadovoljni i pomalo nezadovoljni. Meni je jako žao što mladi ljudi iz mog sela ne mogu da dođu do državne zemlje, pa neka to bude i 50 hektara, jer neko drugi želi sve” – ističe ovaj poljoprivrednik. 

Smatra da bi mladi trebalo da imaju prioritet prilikom zakupa, a da je obaveza Ministarstva poljoprivrede da spreči zloupotrebe koje se redovno dešavaju. Poljoprivrednici su svesni da su površine zemljišta u državnom vlasništvu vrlo ograničene. Zato je, dodaje Saša Tomas, potrebna drugačija strategija raspodele koja će doprineti unapređenju lokalnih sredina, a poljoprivrednicima, posebno mladima biti podsticaj da se bave obradom zemlje.