Stalno praćenje najnovijih vesti, odlasci na proteste i pomaganja studentima već mesecima su svakodnevica brojnim građanima i građankama, koji priželjkuju bolje društvo. Između novih aktivnosti teče stari život, briga o porodici i odlasci na posao.

Uklopiti sve obaveze fizički je naporno i to mnogi prokomentarišu kada se sretnu na protestu. Ali nije jednostavno izboriti se ni sa emocijama koje se brzo smenjuju pod uticajem događaja i stanja u društvu, pa zbog svega trpi i mentalno zdravlje. 

“Nisam više tolerantna prema ljudima koji imaju totalno suprotne političke stavove od mog. Primetna je polarizacija, delimo se na nas i na njih” – kaže Novosađanka Paulina Horvat, dok korača u protestnoj koloni sa hiljadama sugrađana i sugrađanki koji podržavaju studente i njihovu borbu. 

“Sve što smo zbog stanja u društvu jako dugo potiskivali sada je isplivalo na površinu: i bes, frustracija i nemoć u nekim momentima, ali i odlučnost i optimizam” – priča Biljana Vučković, doktorka i profesorka na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. 

Uz studente je od početka blokada i učestvuje u svim akcijama podrške. Kada je potrebno na protestima je i redarka, a bila je i deo lekarske pomoći koja je jedan deo puta pratila studente bicikliste do Strazbura. 

Sve to zahteva veliku mentalnu snagu, ali, kaže Biljana, da nema prostora za predah, jer podrška studentima ne sme da prestane. Snagu da nastavi dalje daje joj i osećaj odgovornosti prema vlastitoj deci. 

“Želim kao roditelj da učinim nešto kako bi društvo u kojem će moja deca živeti bilo normalno, da se osećaju bezbedno i da na osnovu svojih sposobnosti ostvare prava koja im pripadaju” – dodaje. 

Kako trenutni bunt utiče na mentalno zdravlje ljudi pokazaće neka buduća istraživanja. Ipak, ranija iskustva govore da svaka društvena nestabilnost povećava osećaj nesigurnosti i stresa, a može izazvati anksioznost, pa i depresiju. 

PREPORUČUJEMO I:

Psihološkinja Jasmina Stankov govori o “prozoru tolerancije” kao načinu da svaki pojedinac pronađe balans između učestvovanja u društvenim dešavanjima i brige za mentalno zdravlje. Savetuje da svako pronađe meru u kojoj će biti izložen trenutnim događajima, da li će odlaziti na samo određene proteste ili ograničeno čitati vesti. 

“Treba pronaći adekvatnu količinu aktivnosti kojima će se svaki pojedinac baviti mimo aktuelnih dešavanja. Ljudi treba da se distanciraju baveći se hobijem i nekim dnevnim rutinama, vraćanjem u ulogu roditelja ili u profesionalne uloge. To je način da ne budu preplavljeni, a istovremeno da doprinesu nečemu što je njima važno” – ističe Jasmina. 

Paulina Horvat nedavno se vratila sa kraćeg porodičnog putovanja. Teško se u ovakvim uslovima vratiti normalnom životu, ali joj je, kaže, bilo potrebno da bar na nekoliko dana vesti i proteste stavi u drugi plan. 

“Nije moguće da se u potpunosti isključim, ali se povučem na neko vreme u zavisnosti koliko mi treba da se odmorim. Veliki je ovo pritisak, jer stalno razmišljaš o mogućnostima, šta može da se desi, šta ako se desi ovo. Opteretiš sebi i moramo svi sa vremena na vreme da se poučemo, da se menjamo kako bi se ta energija održala” – govori Paulina. 

Ipak, svaka društvena promena stvara još jedan pritisak – svi moraju da učestvuju i da budu prisutni. To je potrebno kako bi se ljudi motivisali, ali treba imati na umu da se ni jedna velika promena ne dešava u kratkom vremenskom periodu. Zato je uvek dobro postaviti male ciljeve i ostvarivati male individualne pobede. Tako će se kod ljudi održati optimizam i istrajnost. 

“Ljudi koji se bave ovim društvenim promenama bi trebalo da u javnosti i govore da ove promene neće biti instant i da svaka promena, individualna i kolektivna, zahteva vreme. Da bismo ostali istrajni, potrebno je da imamo male pobede, da znamo šta smo ovog meseca ili protekli period ostvarili, šta je to čemu težimo i na koji način to želimo da ostvarimo” – govori psihološkinja Jasmina Stankov. 

Proteklih meseci u društvu se stvorila još jedna podela – na one koji učestvuju u protestima i podržavaju studente i one, naizgled nezainteresovane za događaje u društvu. Njima su posvećeni i brojni transparenti na protestima sa porukom da je “neutralna samo pavlaka”. Jasmina kaže da kod nekih ljudi nezainteresovanost može biti samo odbrambeni mehanizam kako bi očuvali svoje mentalno zdravlje. 

“Za razliku od ljudi koji su preterano angažovani, svaki dan čitaju informacije, odlaze na proteste i uključeni su više od proseka, neki ljudi mogu da odu u drugi ekstrem i potpuno se izoluju. Njihova nezainteresovanost ne mora da dolaze iz sebičnosti i individualnosti već iz nekog zdravog psihološkog mehanizma” – objašnjava Jasmina. 

Svako ko učestvuje u protestima, prati studentske akcije i vesti koje se smenjuju velikom brzinom upoznao se i sa pravim rolerkosterom emocija, koje se smenjuju gotovo na dnevnom nivou i kreću se od optimizma do razočaranja. To su u ovakvim društvenim okolnostima očekivane i uobičajene emocionalne reakcije. 

“Ono što se dešava je vrlo promenljivo i intenzivno i pošto smo izloženi velikoj količini događaja, mi na sve to adekvatno reagujemo” – dodaje psihološkinja i pojašnjava da je ovu pojavu prvi opisao psihijatar Karl Jaspers, a u teoriji je nazivaju “tobogan emocija”.  

Empatija i solidarnost su osećaji o kojima se svih ovih meseci najviše priča. Brojni su primeri podrške i nesebične pomoći, razumevanja i bliskosti. Opet se priča o kolektivnim vrednostima i borbi za zajedničke interese. No, opet postoji ono ali, pa se osećaj solidarnost uglavnom vezuje za grupu kojoj pripadamo i sa kojima delimo iste stavove i vrednosti. 

“Solidarnost se lako gradi kada smo mi slični i kada se slažemo. Ako želimo kao društvo da napredujemo i da ostvarimo sve promene za koje se zalažemo, potrebno je da razvijamo taj osećaj solidarnosti i sa onima sa kojima se ne slažemo. To je ono što će biti korenita društvena promena” – smatra Jasmina Stankov.