Proteklog vikenda su građani Ade na referendumu glasali da li će narednih 12 godina izdvajati 3% svojih primanja za samodoprinos. Više od 70% glasača reklo je – ne.
Urednica portala Webinfo Tijana Janković dok je istraživala o samodoprinosu u Adi, naišla je na zid. Ona je u opštinskom budžetu pronašla da su prošle godine građanke i građani Ade za samodoprinos izdvojili 96 miliona dinara, ali nije mogla da pronađe podatak na koji način je on utrošen.
„Građani Ade su vrlo svesni te netransparentnosti”, kaže Janković za Storyteller.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Branka Ćurčić iz Grupe za konceptualnu politiku veruje da je netransparentnost razlog zbog kojeg su građanke i građani, sa pravom, glasali protiv saomodoprinosa. Objašnjava da bi, po zakonu, pored jasnog plana trošenja prikupljenih sredstava, morao da postoji i odbor za praćenje koji kontroliše namensko trošenje novca, što građanima daje mehanizam nadzora.
„Međutim, ova vlast je toliko odvojena od građana, u tolikoj meri se oglušuje o procedure i ne poštuje zakone, da je u tome gotovo ohola. Vlast time praktično isključuje građane iz samodoprinosa, ali im ipak uzima novac od dohotka,”, objašnjava Ćurčić.
Dodaje da je za razliku od oporezivanja građana koje nameće i sprovodi vlast, samodoprinos stvar samoorganizovanja i neposrednog odlučivanja građana radi prikupljanja sredstava za ostvarenje zajedničkog interesa. To je vrsta izdvajanja koja se obavlja isključivo voljom građana, a ne vlasti.
„Rekla bih da samodoprinos ne predstavlja samo dopunu javnog budžeta, najčešće za infrastrukturne projekte, već aktivno učešće građana u procesima odlučivanja u svojim zajednicama”, kaže Ćurčić.
Lepe namere iza zatvorenih vrata
Na sajtu Opštine Ada mogu se pronaći vesti da su sredstva od samodoprinosa korišćena za renoviranje škole u Utrinama i Barapartu, kao i za nadogradnju bazena. U njima, ne piše koliko tačno novca je utrošeno za te namene.
Kada su Ađani i Ađanke pre sedam i po godina glasali za plaćanje samodorpinosa, glasali su za ulaganje tog novca u vodovod, kanalizaciju i infrastrukturu. Novac je bio namenjen i obrazovnim ustanovama, udruženjima, sportskim klubovima i informisanju. Bio je opredeljen i za pomoć ugroženim licima, saradnju sa bratskim mestima, ali i tekućim troškovima mesne zajednice.
Ipak, odluka da se ponovo glasa o referendumu došla je prevremeno, dve i po godine ranije, a Tijana Janković od Opštine nije uspela da dobije odgovor na pitanje zašto.
„U dokumentima Opštine nema objašnjenja. Pravnicu su mi rekli da bi trebalo da postoji opravdani pravni razlog”, navodi urednica portala Webinfo.
Opštini Ada smo pisali i mi, kao i mesnioj zajednici Mol, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili povratnu informaciju.
Građani vraćaju moć u svoje ruke
Branka Ćurčić objašnjava da je kao vrsta nasleđa socijalističke Jugoslavije, samodopinos imao ulogu i u društvenom vlasništvu, ali i stvar osećaja zajedništva, jer se smatra da projekti izgrađeni samodopinosom imaju veći legitimitet u zajednici. Građani su sami birali projekte i platili ih, pa je postojala velika verovatnoća da će o njima i dalje brinuti.
„Danas je situacija sasvim drugačija, jer uzurpirane i za građane zatvorene lokalne institucije ne rade u njihovom interesu, pa tako nemaju ni transparentno sprovedene samodoprinose”, objašnjava.
Mesne zajednice su tako, umesto alat za neposredno odlučivanje građanki i građana o zajedničkom interesu, postale teren koji Srpska napredna stranka (SNS) mora da osvoji, da bi onemogućila svako lokalno organizovanje građana koje nije pod njenom kontrolom, dodaje Ćurčić.
„Značaj mesnih zajednica je tokom vladavine SNS-a oslabila, jer ih je stranka okupirala svojim članstvom isključujući bilo kog drugog iz njihovog rada”, kaže.
Ipak, dodaje Ćurčić, zahvaljujući protestima koji se održavaju već godinu i po dana mesne zajednice su dobile novo značenje – nezavisno građansko. Građani su se odazvali i samoorganizovali sopstvene, autonomne zborove građana, odvojene od lokalnih institucija.
„U situaciji kada je svaka institucija u Srbiji uzurpirana i gotovo destruirana, logično i potrebno rešenje u ovom domenu jesu nezavisni zborovi građana, odnosno, kako mi to kažemo – protestni zborovi građana”, zaključuje Ćurčić.
