PRATITE STORYTELLER NA GOOGL-U

Bliži se kraj školske godne, a na vidiku nema rešenja za muke profesora, učenika i roditelja Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu. O ovoj školi mediji pišu skoro svakog dana, ali ne zbog učeničkih postignuća, već zbog dešavanja, postupaka i odluka rukovodstva koje još od početka školske godine narušavaju nastavni proces. 

Samo u poslednjih desetak dana direktor Jovine gimnazije zaključao je decu u zgradi Mašinske škole, gde jedan deo učenika pohađa nastavu, ne dozvoljavajući da prisustvuju protestu koji su organizovali roditelji. Potom je suspendovao šest profesora i profesorki, a kao odgovor na to tridesetak njihovih kolega i koleginica otišlo je na bolovanje. 

U znak solidarnosti, učenici su za juče i danas izglasali dvodnevni bojkot nastave. 

Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj” osnovana je pre 216 godina. Srednjoškolsko obrazovanje u njoj su stekle brojne generacije, a među njima i mnoge znamenite ličnosti. Kroz istoriju u školi su predavala i njome rukovodila velika imena poput Pavela Jozefa Šafarika, Đorđa Natoševića, Jovana Đorđevića, Laze Kostića i mnogih drugih. 

Škola ima status ustanove od nacionalnog značaja. Međutim, ni to joj nije bilo dovoljno da se odupre političkom pritisku i odlukama koje ozbiljno prete da naruše tradiciju dugu dva veka. 

Snežana Maletin u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj” predavala je likovnu kulturu dvadeset četiri godine. Pre nešto više od mesec dana otišla je u penziju uz ispraćaj koji su joj organizovale kolege i učenici. Bila je predsednica školske organizacije Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije i do poslednjeg radnog dana borila se, kako kaže, protiv odluka uprave koje se donose isključivo na štetu škole, učenika i nastavnog kadra. 

Šta može da se krije iza svih dešavanja u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj”, ali i potpunog odsustva reakcije nadležnih institucija na sve probleme koji ugrožavaju nastavu?

Volela bih i ja da znam šta se krije. Ovo uopšte ne deluje kao običan slučaj, vrlo je neobično. Ne bih volela da nagađam, ali moram da budem otvorena. Meni se čini da iza toga stoji crkva. 

Nakon brojnih prigovora, žalbi i molbi koje smo slali prosvetnoj i inspekciji rada, Školskoj i Gradskoj upravi, Sekretarijatu za obrazovanje i Ministarstvu prosvete, kao i nakon razgovora sa nadležnima, shvatili smo da svi oni razumeju situaciju, ali na kraju svi dignu ruke i kažu: nije do nas, ne možemo ništa da učinimo. To vas natera na razmišljanje da iza svega stoji nešto mnogo moćnije. 

Ne znam da li su u pitanju neki planovi za gimnaziju u budućnosti. Sadašnji direktor već dugo lobira da Jovina gimnazija postane pravoslavna gimnazija i da dobije to ime. 

Pre jedno petnaestak godina on je pokrenuo tu priču, ali je naišao na otpor i peticiju tadašnjih đaka i to je zaustavljeno. Tokom razgovora u Školskoj upravi na koje smo odlazili zbog trenutnih dešavanja, dobili smo informaciju da direktor nadležnima i dalje govori o toj ideji. 

Sada kada crkva i država prave Pravoslavni univerzitet, meni sve to liči da će zgrada Jovine gimnazije postati neka vrsta ekspoziture tog univerziteta. Moram da budem određena. Crkvene škole postoje svuda u Evropi, to nije ništa neobično, ali ovde se stiče utisak da se nešto nameće i otima i da se sve radi skriveno i ispod žita.

Nedavno je profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu postavio pitanje: da li Srbija može da preživi još jedan Ribnikar, aludirajući na ponašanje direktora? Kako posle svega roditelji da budu mirni kada su im deca u školi?

Ne bih ulazila u analizu ličnosti i karaktera direktora, ali njegovo ponašanje i potezi jesu čudni. Čak i ovo poslednje zaključavanje dece u Mašinskoj školi ličilo je na performans. Protesti roditelja dešavali su se tokom čitave školske godine i odjednom je direktor to doživeo kao bezbednosnu pretnju, rešio da zaključa školu i učenike kako bi ih odbranio od njihovih roditelja. 

Roditelji naravno ne mogu da budu ravnodušni na tako neuobičajeno ponašanje. I mi smo kao kolektiv imali preispitivanja i bojazni da bi on mogao da reaguje mnogo žešće nego što sada radi. Sa druge strane, pravljenje kriznih situacije u školi doprinelo je da se mi kao kolektiv podelimo, da se neki od nas ne javljaju jedni drugima i da neki bez ikakvog kritičkog stava stoje uz direktora. 

Da li su sva ova dešavanja narušila kvalitet nastavnog procesa u školi koja ima renome?

Biću iskrena, ja našu školu ne posmatram kao elitnu gimnaziju, ne vidim je tako visokopozicioniranu. Mislim da je škola kao i svaka druga. Ima dobre i loše nastavnike, kao i u drugim gimnazijama. U školi se nikada nije pravila selekcija, pa da u njoj rade samo najbolji nastavnici. 

Kvalitet nastave je opao isključivo zbog toga što se ona ne odvija u prirodnim uslovima. Profesori su preumorni od svoje borbe i, mogu slobodno da kažem, od neuspeha ili toga što ne vide da se bilo šta bar malo pomera u dobrom pravcu. Ali svi ti ljudi su profesionalci. Znam iz sopstvenog iskustva, kada uđete u učionicu, zaboravite na sve što se dešava i ispoštujete razlog zbog kojeg ste tu. 

Profesori su preumorni i zato što, nakon nastave i rada sa decom, čim izađu iz učionice, odmah budu izloženi pritisku i mobingu. 

Međutim, postoji i apatija kod dece. Ona vide da se stvari ne odvijaju normalnim tokom i da je sve na silu. Pri tom, su se u mejlovima vodile prepiske koje su bile javne i u kojima je bilo neprijatnih rečenica zbog kojih u očima učenika padate kao autoritet. 

Zašto se o dešavanjima u školi, mobingu, nelegalno sagrađenoj kupoli i drugim nepravnilnostima počelo govoriti tek u poslednjih godinu i po dana?

Ja sam u gimnaziji počela da radim 2002. godine. U to vreme je i sadašnji direktor došao na tu poziciju. Kada je postao direktor, on se ponašao na isti način kao što se ponaša i sada. Sada vam pričam šta sam ja doživela za dvadeset četiri godine rada. Kada je postao direktor odmah je otpustio dvadeset dvoje nastavnika. Od onih koji su ostali, mnogi su godinama, neki čak 17 godina, radili na osnovu ugovora na određeno vreme. 

U jednom periodu stvari su počele da se menjaju. Izgledalo je kao da želi da podigne ugled škole i učini je još zanimljivijom. Otvoreni su novi smerovi, kupljena oprema, projektori, interaktivne table, pa je rad bio sadržajniji. U to vreme je sagrađena i sporna kupola. Sve je išlo pozitivno do 2020. godine, kada mi primećujemo da je direktor sve manje prisutan u školi i primećujemo da je sve više neprijateljski nastrojen prema nama i govori da smo neradnici.  Sednice Nastavničkog veća su bile jako neprijatne sa pretnjama da ako mi nećemo da radimo, ima ko hoće. 

Mi u takvoj situaciji radimo kao kuvana žaba. Jednostavno se naviknete na takvo stanje. Drugo, i u društvu je bila ista situacija. Ja nisam doživljavala da je samo kod nas tako. 

Onda dolazi avgust 2024. godine kada je direktor od profesora muzičkog tražio da ostale profesore nauči da pevaju državnu himnu, himnu Jovine gimnazije i Mokranjčevu molitvu. Mi smo taj nalog dobili mejlom i svi smo bili u čudu. Neke kolege su odlazile na probe hora, jer im je bilo zanimljivo. Ja nisam. 

Krajem avgusta na sednici Nastavničkog veća, direktor od nas traži da ustanemo i otpevamo himne. To je bila jedna jako mučna situacija i kada je deo kolektiva odbio da to uradi bili smo bili izloženi vređanju i galami. 

Posle toga, dolazi novembar, pad nastrešnice i sve ono što se potom dešavalo i još se dešava. U tom periodu on je nama govorio da je sve ovo delo zavere, da smo mi bezdušnici, da treba da idemo u crkvu da zapalimo sveću. Takođe, deci su upućivane reči da su pagani, da to što rade nije pravoslavno, da ruše državu i sistem. 

Da li mislite da bi stvari bile drugačije da je javnost za ovo ranije znala i da se pre reagovalo?

Ne znam, ali verovatno da bi, možda bi bilo nešto drugačije. Ja škole doživljavam kao male zatvorene ekosisteme koji između sebe nemaju mnogo komunikacije. Mnoge stvari ostaju unutar škole i šira zajednica ostaje uskraćena za informacije i onda je manja mogućnost delovanja.  

Drugo, kolektivi između sebe ne komuniciraju. Ni u jednoj školi stanje nije idealno, direktori, kada se nađu na tom mestu, kao da imaju utisak da mogu da se igraju sa svojim podanicima, ne umeju da balansiraju između ministarstva i zaposlenih. Sve je netransparentno i zatvoreno. Ljudi u prosveti se osećaju samo kao izvršioci naredbi, a to je da uđu u učionicu i ispredaju šta moraju, a ne da misle i raspravljaju. 

Da li ste za sve vreme rada u školi ikada rekli „šta meni sve ovo treba”?

Rekla sam to sebi bezbroj puta. Kod mene je kriza počela pre jedno šest godina, a pojačala se za vreme pandemije korona virusa kada sam poželela da napustim školu i da se vratim umetnosti. Kolege i porodica su mi stalno govorili da izdržim. Preispitivala sam se dugo i nekako uspela da izdržim do penzije. 

Nisam zažalila što sam radila u školi. Ja sam u toj školi mnogo dobila. Trudila sam se da budem profesorka bez ega, posvećena deci. Trudila sam se da im otvorim svet umetnosti i kulture koji im društvo zatvara, naročito u poslednje vreme. Naša kultura je potpuno propala, umetnici su degradirani. Ali deci sam uvek govorila da umetnost postoji, ona nikada neće umreti i da moraju da shvate da je umetnost deo jednog naroda i šira slika čovečanstva. 

Govorila sam im da umetnost oplemenjuje, da ih uči da posmatraju stvari iz drugog ugla, da budu otvoreni, svoji, kritički i analitički nastrojeni prema društvu. 

Gde smo kao društvo pogrešno skrenuli, pa smo svedoci ovakvih dešavanja i to ne samo u prosveti?

Možda ima istine u onoj rečenici da ako je društvo palo, bilo je padu sklono. Postoje države i narodi koji su nestajali kroz istoriju, nije to ništa neobično. Mi smo pogrešno skrenuli onog momenta kada smo ušli u rat, kada nismo umeli i nismo bili dovoljno zreli da se iz jedne kompleksne države raziđemo na miran način. Ušli smo u to vrlo primitivno, jer svaki rat doživljavam kao odraz primitivizma. 

U tom ratu se pokazalo šta je čovek kao individua spreman da uradi. Ja krivicu vidim na najbrojnijem narodu, a to smo mi. Naneli smo jedni drugima rane koje teško zaceljuju, ali nismo priznali svoju krivicu i nedela, nismo bili dovoljno snažno društvo koje će se izviniti i uraditi sve što je potrebno da se izgradi mir i krene napred u bolju budućnost. 

Gledam ovu našu decu koja imaju fenomenalan kapacitet, koja su sposobna i koja bi ovoj zemlji donela procvat, ali, takođe, generacijama gledam kako ih država pritiska, kako im nameće religioznu i nacionalnu priču koja guši. Iz toga oni ne mogu biti ljudi od sveta, ljudi od Evrope ukoliko se razvijaju na osnovama nacionalizma, krvi, ratova i prošlosti.