Javlja se još u ranom detinjstvu. Važan je regulator ljudskog ponašanja. Zavisi od moralnih osobina svake osobe, a još više od društvenih normi. U današnje vreme često se čuje da je sve manje ima. 

Sramota.

Ovo je emocija za koju je američki sociolog Tomas Šef rekao da je “najvažnija društvena emocija, važnija čak i od ljubavi i straha”. Sramota je osećaj koji se javlja onda kada pojedinac prekrši pravila koja važe u sredini u kojoj živi. Zato je usko povezana sa međuljudskim odnosima, jer iza sramote uvek stoji pitanje “kako me drugi vide”. 

„Svaka osoba pripada određenoj zajednici i usvaja njene vrednosti. Zajednica ima očekivanje da će se njeni članovi ponašati u skladu sa pravilima i vrednostima. Zato se kod pojedinca javlja sramota kada u određenoj situaciji prekrši društvena pravila koja je usvojio” – objašnjava antropološkinja Vladimira Ilić. 

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

U psihologiji se sramota posmatra kao unutrašnji signal koji svakoj osobi govori da nešto što je uradila nije dobro, kaže Oliver Tošković, psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kada se pojavi u detinjstvu uglavnom se ispoljava u različitim društvenim situacijama. Kasnije, kada se razvije moralno mišljenje, javlja se onda kada osoba uradi nešto što smatra nemoralnim. 

Ranije, u vreme kada su društva više bila orijentisana ka kolektivu i zajedničkom interesu, mnogima je baš osećaj sramote bio prepreka za određena ponašanja koja bi izazvala osudu, pa čak i izopštavanje. 

Još iz perioda srednjeg veka potiče kazna javnog poniženja. Osoba koja je prekršila društvena pravila vezivana je za drvenu konstrukciju i na javnom mestu bila izložena pogledima prolaznika koji su joj se podsmevali ili je vređali. Poenta ove kazne nije bila fizičko kažnjavanje već izazivanje osećaja sramote i poniženja. Otuda i potiče izraz ′stub srama′.

„Kako zajednice postaju sve više individualističke, a članovi okrenuti sami sebi, tako i osećaj sramote zavisi od toga koje vrednosti i moralne kodekse smo usvojili. Nešto od toga nas uči društvo, nešto porodica i zato postoji razlika u kojim situacijama će neko da oseti sramotu” – kaže Vladimira Ilić. 

Razlozi zbog kojih se kod ljudi javlja osećaj stida se menjaju tokom vremena, odrastanja i razvoja mišljenja, a razlikuju se i od društva do društva. Oliver Tošković kao primer navodi prepisivanja na ispitima koje je negde sramota, a kod nas se često posmatra kao dokaz snalažljivosti. 

Sramota je emocija koja se uči, objašnjava atropološkinja Ilić, pa ljudi na određene situacije reaguju na način koji su naučili. To se uvek ispoljava kroz neku emocionalnu reakciju. 

„Od malena se devojčice uče da ne podižu svoje suknjice, pa ima mame kažu: nikako, to je sramota. Posle kada bi vetar na ulici podigao haljinu, osoba bi isto osetila neku vrstu sramote” – zaključuje antropološkinja. 

“Postoje ljudi koji imaju nedostatak stida”

′Danas više nema sramote′ i ′Više se niko nikoga ne stidi′. Ovo su rečenice koje se često mogu čuti u različitim situacijama. Međutim, nisu tačne, smatra psiholog Oliver Tošković, jer, kako kaže, sramota ne može da nestane, pošto se osnovne ljudske vrednosti kroz istoriju nisu mnogo menjale. 

„Ono što je u bibliji zapisano: ljubi bližnjega svoga, ne ubij, ne kradi – ti osnovni, moralni principi su u društvu opšta pravila koja uvek važe. Neke sitnije stvari, recimo da li je pristojno ljubiti se na ulici, što je nekada bilo nezamislivo, to su sitne promene koje i treba da se dešavaju u društvu” – ističe Oliver Tošković. 

Dakle, većina ljudi oseća sramotu. 

Utisak da više nema sramote javlja se baš zbog prirodnih i potrebnih promena, koje se dešavaju usled razvoja društva, te navika i pravila novih generacija. To kod starijih nekada izazove rečenicu ′ovi mladi se ničega ne stide′. 

Ipak, postoji, kako Oliver Tošković kaže, veoma mali broj ljudi koji “imaju nedostatak stida”. To su osobe sa specifičnim karakteristikama ličnosti, manipulativne su, egocentrične i sa malo empatije. Problem može nastati kada takvi ljudi, koji su manjina u jednom društvu, preuzmu vlast i kada pokušavaju da svoj obrazac ostalima nametnu kao normalan, smatra Tošković. 

„Ono što kod nas postoji je nedostatak sramote u javnom životu, pa imamo onaj odgovor ′pa, šta′ na svako nepoštovanje zakona” – kaže psiholog i objašnjava da se u javnosti, često kroz medije, ali i ponašanjem predstavnika vlasti, normalizuje nedostatak osećaja sramote. 

Kada u jednoj državi ne postoje jake institucije, a vlast je u rukama ljudi koji ne poštuju zakon i zbog toga ih nije sramota, već to predstavljaju kao borbu za opšte dobro, onda mnogima, posebno mladima, uzori postaju kontroverzni biznismeni ili učesnici rijaliti programa. To što krše društvene i moralne norme ne izaziva ima sramotu, već donosi novac i lagodan život. Vremenom to može postati prihvaćen model ponašanja, objašnjava psiholog Tošković. 

„U javnosti se ne govori o zanimanjima, već o tome kako zaraditi pare. I pored toga, ja verujem da se 99,9% ljudi i dalje stidi svojih i tuđih postupaka, pa imate onaj transfer blama. Problem je javni diskurs, odnosno ono što se plasira preko medija, naročito od ljudi koji predstavaljaju političku elitu. Ja imam utisak da njih nije sramota onoga što rade” – zaključuje Oliver Tošković.