U romanu „Ti amo“ norveška književnica Hane Eštavik piše o ljubavi suočenoj sa neizbežnim gubitkom, ali i o onome što se u takvoj ljubavi teško priznaje: strahu, iscrpljenosti, usamljenosti, krivici i potrebi da se život, uprkos svemu, nastavi. Na svega 67 stranica, autorka ispisuje intimnu i potresnu priču o dvoje ljudi između kojih stoji ono o čemu ne uspevaju da razgovaraju.

Pripovedačica Hane Eštavik se knjizi obraća teško bolesnom suprugu. Govori mu ono što ne uspeva da izgovori dok sede jedno pored drugog, pripremaju hranu, odlaze lekarima ili provode još jedno veče u stanu. Između njih postoji bliskost izgrađena tokom zajedničkog života, ali i velika tišina. Oboje osećaju šta se događa, a ipak kao da nemaju jezik kojim bi o tome razgovarali.

Zato ovaj kratki roman postaje razgovor koji se u stvarnosti ne može voditi.

„Volim te“ umesto onoga što ne mogu da izgovore

Naslov „Ti amo“ obećava ljubavnu priču, ali Hane Eštavik ne piše o ljubavi kao jednostavnom i uzvišenom osećanju koje pobeđuje sve. Reči „volim te“, koje supružnici ponavljaju jedno drugom, postaju način da ostanu povezani, ali i zamena za mnogo teže rečenice koje ne uspevaju da izgovore.

Ljubav u ovom romanu ne može da zaustavi bolest, ukloni strah niti učini da dvoje ljudi na isti način doživljava ono što im se događa.

Suprug pokušava da sačuva svakodnevicu i nadu, dok pripovedačica već živi sa svešću o njegovom odlasku. Ona posmatra promene, sluša lekare, pamti njihova putovanja i pokušava da sačuva zajednički život. Istovremeno se oseća usamljeno upravo pored osobe koju voli.

„Ti amo“ tako ne govori samo o bliskosti već i o emocionalnoj udaljenosti koja može nastati između dvoje ljudi suočenih sa istim gubitkom. Oni su zajedno, ali svako na svoj način pokušava da preživi ono što dolazi.

Jedna od najvećih snaga romana jeste to što Eštavik ne pokušava da pripovedačicu predstavi kao idealizovanu, požrtvovanu suprugu koja je pred bolešću voljene osobe potpuno potisnula sebe.

Ona je umorna, uplašena i rastrzana. Dok se oprašta od jednog života, u njenim mislima javlja se i mogućnost života koji bi mogao da dođe posle. Ta pomisao u njoj izaziva krivicu, ali istovremeno otkriva nešto veoma ljudsko: želju da život, čak i usred gubitka, ipak ne prestane.

To ne umanjuje njenu ljubav prema suprugu. Naprotiv, pokazuje koliko osećanja mogu biti složena i protivrečna. Moguće je istovremeno želeti da voljena osoba ostane i pokušavati da zamislimo vreme bez nje. Moguće je tugovati za onim što još nije potpuno izgubljeno, a ipak osećati potrebu da nastavimo da živimo.

Eštavik ne osuđuje svoju junakinju, ali je ni ne štiti od neprijatnih pitanja. Upravo zbog toga njena priča deluje iskreno.

Mala knjiga o velikim i neprijatnim istinama

Roman je zasnovan na iskustvu same autorke i bolesti njenog supruga, ali ostaje književno delo, a ne dokumentarni ili dnevnički zapis. Eštavik lično iskustvo pretvara u priču u kojoj se mogu prepoznati i oni koji su se brinuli o teško bolesnoj osobi, ali i svi koji su pokušavali da prihvate kraj jednog važnog odnosa ili životnog razdoblja.

„Ti amo“ ima svega 67 stranica, ali nije knjiga koja se čita usput. Njena težina ne proizlazi iz velikih obrta, već iz mirnog i preciznog suočavanja sa onim što ljudi često ne žele da priznaju ni drugima ni sebi.

Autorka ne nudi utešnu poruku da prava ljubav može sve da pobedi. Pokazuje da i najdublja bliskost ima svoje granice, da se ljudi ponekad štite ćutanjem, ali i da ih upravo to ćutanje može udaljiti. Pokazuje i da osoba koja brine o nekome nije samo oslonac: ona i dalje ima strahove, slabosti, želje i pravo na sopstveni život.

Srpsko izdanje romana, u prevodu Radoša Kosovića, objavila je izdavačka kuća Areté u okviru projekta „Reči koje leče“, posvećenog tematizovanju traume i mentalnog zdravlja u savremenoj evropskoj književnosti.