U selima južnog Banata i u regionu Demir Kapije u Severnoj Makedoniji, vetroturbine su ušle u pejzaž brže nego što su lokalne zajednice stigle da učestvuju u odlukama o njihovoj izgradnji.

Vetroenergija se u obe zemlje poslednjih petnaestak godina promoviše kao jedan od ključnih stubova energetske tranzicije, uz solarnu energiju i izvan velikih hidroelektrana. Istovremeno, vetroparkovi sve češće izazivaju kontroverze – od pitanja prostornog planiranja i uticaja na životnu sredinu, do odnosa sa lokalnim zajednicama i netransparentnih vlasničkih i finansijskih struktura koje stoje iza ovih projekata.

Ova priča prati kako se taj obrazac razvija u Srbiji i Severnoj Makedoniji: od koncentracije vetroparkova u Južnom Banatu, preko novih projekata oko Demir Kapije, do uloge velikog kapitala i sve vidljivije kineske tehnologije u regionalnoj energetici.

Država u drugom planu: kako se razvija vetroenergija u Srbiji i Makedoniji

Vetroenergija se u Srbiji razvija već više od jedne decenije, ali i dalje zauzima skromno mesto u ukupnoj proizvodnji električne energije. Iako se vetroparkovi često predstavljaju kao projekti od strateškog značaja i simbol energetske tranzicije, gotovo svi postojeći kapaciteti izgrađeni su i njima upravljaju privatni investitori.

Izuzetak je vetropark Kostolac, prvi vetropark u vlasništvu Elektroprivrede Srbije, koji je krajem 2025. godine ušao u probni rad. Uprkos tome, država nema značajniju vlasničku ulogu u ovom sektoru. Razvoj vetroenergije u Srbiji uglavnom se oslanja na regulatorni okvir i ulaganja privatnog kapitala, dok javni sektor ostaje u pozadini.

Sličan obrazac vidljiv je i u Severnoj Makedoniji. Iako je država bila prvi akter u razvoju vetroenergije kroz vetropark Bogdanci, njena ulaganja su tokom prethodne decenije uglavnom izostala. Druga faza tog projekta realizovana je tek prošle godine, dok su novi kapaciteti u međuvremenu pretežno dolazili iz privatnih investicija.

Primer sporog i neizvesnog državnog pristupa jeste vetropark Miravci. Od objave poziva za izradu idejnog projekta 2018. godine do danas, projekat nije ušao u fazu izgradnje. Vlada najavljuje njegovu realizaciju kroz model javno-privatnog partnerstva, uz dominantno državno vlasništvo, ali slična obećanja data su i za druge projekte, bez vidljivih pomaka na terenu.

Državni zavod za reviziju Severne Makedonije u svom izveštaju o sprovođenju zelene tranzicije ukazuje da ključni problem je finansijska slabost državne energetske kompanije Elektrane Severne Makedonije (ESM), koja zbog gubitaka nema kapacitet da samostalno ulaže u nove obnovljive izvore energije.

Istovremeno, planirano zatvaranje termoelektrana do 2030. godine otvara ozbiljan jaz u proizvodnji električne energije. Država taj manjak pokušava da nadomesti olakšavanjem ulaska privatnog kapitala u sektor obnovljivih izvora, kroz regulatorne i administrativne mehanizme.

Zvanični planovi izgradnje energetskih objekata pokazuju da ESM u naredne dve godine planira minimalna ulaganja u vetroenergiji, dok privatni investitori najavljuju izgradnju vetroparkova ukupne snage veće od jednog gigavata.

Južni Banat kao epicentar vetroenergetskih projekata u Srbiji

U Srbiji, država je izostanak sopstvenih ulaganja i jasne strategije praktično prevela u prostor. Pošto je regulatorni okvir ostao otvoren, a zemljište dostupno, najbrže su se ukorenili privatni projekti.

Iako se vetroenergetski projekti danas planiraju i grade širom Srbije, njihova prostorna raspodela nije ravnomerna. Razvoj vetroelektrana koncentrisan je u nekoliko geografskih zona, a Južni Banat se tokom poslednje decenije izdvojio kao centralno energetsko polje za vetroenergiju.

Na tom prostoru prepliću se ključni elementi savremene energetske tranzicije: korišćenje zemljišta, planske procedure, uloga privatnog kapitala i odnos između nacionalnih energetskih ciljeva i lokalnih posledica.

Na mapi Južnog Banata već su upisani vetroparkovi Kovačica, Pupin, Čibuk 1, Alibunar i Alibunar I. Paralelno se razvijaju projekti Alibunar 1 i Alibunar 2, dok su Samoš i Samoš 2 u fazi planiranja. Pored velikih, sistemski relevantnih vetroparkova, u ovom delu Vojvodine postoji i nekoliko manjih postrojenja, poput vetroparka Malibunar, kao i projekti ograničenog kapaciteta koji nemaju značajniji uticaj na ukupnu prostornu i energetsku sliku regiona.

Istovremeno, interesovanje investitora ne zaustavlja se na ovim vetroparkovima; novi projekti planiraju se i na području opštine Pančevo.

Sliku dodatno komplikuje projekat vetroparka Plandište, koji se godinama pojavljuje u međunarodnim bazama kao „Plandište 1“, ali bez jasnog institucionalnog traga u domaćim dokumentima. Tek u leto 2025. godine država je javno iskazala interesovanje da preuzme ovaj projekat od Naftne industrije Srbije i kompanije MET Renewables.

Jedan od developera vetroparka Plandište je Naftna industrija Srbije, kompanija sa većinskim ruskim vlasništvom, za koju je u januaru 2026. godine najavljena moguća prodaja većinskog paketa mađarskoj MOL Grupi, kroz obavezujući okvirni sporazum sa Gazprom Neftom.

Na južnobanatskoj „vetro“ karti danas se jasno ocrtavaju dva modela razvoja. S jedne strane su projekti Alibunar 1 i Alibunar 2, koji su započeti kao poduhvati evropskih investitora, a u kasnijoj fazi prešli u ruke kineskog kapitala. S druge strane su Samoš i Samoš 2, koje formalno vode domaće projektne firme, dok podaci o krajnjim investitorima i finansijskoj konstrukciji za sada nisu javno dostupni.

Zajednička tačka oba modela jeste ista osoba – Lazar Lazendić, investitor povezan sa više od 18 firmi i saradnik Elektroprivrede Srbije.

On se u ovim projektima ne pojavljuje kao vlasnik kapitala, već kao direktor i operativni nosilac SPV kompanija, posebnih projektnih društava osnovanih za razvoj pojedinačnih vetroparkova. On je zadužen za vođenje firmi kroz različite faze razvoja i za povezivanje lokalnih procedura sa kapitalom koji u projekte ulazi u kasnijim fazama.

Vetroparkovi Alibunar 1 i 2: od evropskog razvoja do kineskog vlasništva

Pod imenom Alibunar danas se krije više različitih vetroenergetskih projekata.

Najstariji i najveći vetropark Alibunar izgrađen je pre nekoliko godina i nalazi se u vlasništvu belgijske kompanije Elicio, kojoj pripada i manji vetropark Malibunar. Tokom 2023. godine u rad je puštena i vetroelektrana Alibunar I (9 MW), čiji je investitor slovenačka kompanija Rudis, što je ujedno bio prvi novi vetropark u Srbiji nakon Čibuka 1.

Paralelno sa tim razvijani su projekti Alibunar 1 i Alibunar 2, ukupne planirane snage oko 168 MW. Ovi projekti nastali su kao deo portfolija zapadnoevropskih investitora, unutar struktura povezanih sa belgijskom kompanijom Windvision, koja je u Srbiji poslovala preko firme WV International.

Tokom više godina prolazili su kroz faze planiranja, pribavljanja dozvola i regulatornog uobličavanja, uz oslanjanje na domaća projektna društva registrovana u Srbiji.

Promena vlasničke strukture usledila je krajem decembra 2024. godine, kada u oba projekta ulazi kompanija Heavy Energy International Limited, sa sedištem u Hong Kongu, preuzimajući većinski udeo. Preostali deo vlasništva zadržala je holandska filijala Windvision grupe. Početkom 2025. godine potvrđeno je da je Heavy Energy International povezana sa kineskim proizvođačem vetroturbina SANY Renewable Energy, čime projekti prelaze u kinesko vlasništvo.

Ulazak kineskog kapitala ubrzo je dobio i vidljiv finansijski trag.

Samo u januaru 2026. godine izvršena su značajna povećanja osnovnog kapitala projektnih firmi. Kod vetroparka Alibunar 1 za nešto više od 934 miliona dinara, a kod Alibunara 2 više od 701 milion dinara. Ove dve finansijske promene predstavljaju samo deo ukupnih ulaganja u projekte, jer ne obuhvataju ranija povećanja osnovnog kapitala izvršena u prethodnim fazama razvoja.

Planirana ugradnja turbina tipa SANY S168 potvrđuje da kineski partner ne ulazi samo kao finansijski investitor, već i kao dobavljač ključne tehnologije. To ujedno ukazuje da kapital u projekte ulazi tek nakon što su regulatorni i planski rizici već uklonjeni i kada su vetroparkovi uključeni u sistem državne podrške za obnovljive izvore energije.

Uprkos promeni vlasništva, operativno upravljanje projektima u Srbiji ostaje nepromenjeno. Kao direktor i zakonski zastupnik projektnih firmi za Alibunar 1 i 2, Lazar Lazendić zadržava ulogu u vođenju društava, komunikaciji sa institucijama i koordinaciji lokalnih procedura u ime stranog vlasnika.

Dodatnu institucionalnu težinu ovim projektima daje i uloga Elektroprivreda Srbije, koja je preuzela obavezu otkupa celokupne proizvedene električne energije.

U maju 2025. godine EPS je sa projektnim kompanijama Windvision Windfarm A i Windvision Windfarm B potpisao ugovore o tržišnoj premiji i otkupu električne energije, čime su projekti Alibunar 1 i 2 formalno uključeni u sistem državne podrške za obnovljive izvore energije.

Kineski obrazac prisustva u srpskoj i makednonskoj energetici

Preuzimanje projekata Alibunar 1 i 2 od strane kineskih kompanija uklapa se u širi obrazac prisustva kineskih aktera u sektoru obnovljivih izvora energije u Srbiji i Severnoj Makedoniji.

Reč je o obrascu koji se poslednjih godina ponavlja: kineske kompanije ulaze u projekte u različitim ulogama – kao dobavljači tehnologije, finansijski partneri ili vlasnici – najčešće nakon što su ključni planski i regulatorni rizici već razrešeni.

U Srbiji je kinesko prisustvo u vetroenergetici najpre postalo vidljivo kroz tehnologiju. U vetroparku Alibunar I instalirana je oprema kineskog proizvođača Windey Energy, što je sama kompanija 2023. godine opisala kao prvi ulazak kineskog brenda vetroenergije na srpsko tržište.

Nedugo zatim usledio je i ulazak kineskog kapitala. Evropski developer CWP Europe prodao je kineskoj kompaniji PowerChina Resources većinski udeo (51%) u vetroparku u izgradnji Vetrozelena kod Pančeva. PowerChina Resources i građevinska kompanija Sinohydro deo su iste državne grupacije PowerChina, koja je već prisutna u regionu kroz velike infrastrukturne projekte, uključujući autoputeve u Severnoj Makedoniji.

CWP Europe paralelno razvija projekte i u Severnoj Makedoniji, preko firme Severnica, koja planira izgradnju vetroparka Kumanovo. Kao upravitelj ove firme, prema podacima CompanyWall-a, navodi se Aleksandar Vulović. U oktobru 2024. godine Severnica je nadležnom ministarstvu dostavila obaveštenje o nameri realizacije projekta snage 350 megavata, bez navođenja proizvođača vetroturbina.

Iz CWP Europe su u odgovoru na novinarski upit naveli da se projekat nalazi u istraživačkoj fazi i da odluka o tehnologiji još nije doneta, uz napomenu da poštuju politički i institucionalni kontekst Severne Makedonije kao zemlje kandidata za članstvo u EU i NATO.

Na pitanje da li planiraju da projekat vetroparka Kumanovo prodaju kineskom partneru, kao što se dogodilo sa vetroparkom Vetrozelena u Srbiji, iz CWP Europe su odgovorili da je reč o različitim projektima, razvijanim na različitim tržištima i pod različitim uslovima.

Priča o mogućem kineskom uticaju ne završava se ovim projektom. Investicioni fond Alcazar Energy, sa sedištem u Luksemburgu i Dubaiju, započeo je 2025. godine izgradnju vetroparka Štip u Severnoj Makedoniji, planirane snage 400 megavata i vrednosti oko 430 miliona evra. Iako je reč o privatnoj investiciji, makedonske vlasti su projekat svrstale u kategoriju objekata od državnog značaja. 

Makedonski premijer Hristijan Mickoski se nije detaljnije osvrtao na tehnologiju koja će biti primenjena u ovom vetroparku, a o investitoru govorio je pretežno u pohvalnom tonu.

Zato je opozicija već tada reagovala, upozoravajući da investitor gradi Štip sa namerom da projekat kasnije proda drugom investitoru.

„Model ‘Alcazar Energy’ je jasan: razvij, izgradi i prodaj. Upravo to se dogodilo sa njihovim prvim fondom – projekti razvijeni na Bliskom Istoku prodati su u potpunosti kineskom državnom konzorcijumu“, reagovali su u avgustu prošle godine iz opozicione partije Socijaldemokratski savez Makedonije (SDSM).

Prema njihovim navodima, nije pitanje da li će vetropark biti prodat, već kada i kome, uz optužbe na račun vlasti za netransparentnost i moguće kršenje zakona.

Iako Alcazar Energy nije odgovorio na pitanja o eventualnoj prodaji vetroparka Štip, zvanična dokumentacija pokazuje da će dobavljač vetroturbina biti kineska kompanija Envision Energy, koja je u oktobru 2025. godine registrovala svoju podružnicu u Severnoj Makedoniji. Kao njen upravitelj navodi se Dang Donghua, koji istovremeno vodi i podružnice ove kompanije u Francuskoj i Crnoj Gori, što ukazuje na centralizovanu regionalnu upravljačku strukturu.

Prisustvo kompanije Alcazar Energy Partners u Severnoj Makedoniji treba sagledati u kontekstu njenog širenja na srpsko tržište.

Alcazar je tokom 2024. godine značajno proširio svoj portfolio u Srbiji, preuzimanjem projekta vetroelektrane Celzijus 1 u Banatskom Novom Selu, planirane snage 200 megavata, kao i dodatnog portfelja vetro i solarnih projekata ukupnog kapaciteta 768 megavata. Reč je o investiciji vrednoj stotine miliona dolara, kojom Alcazar najavljuje ambiciju da Srbija postane jedno od njegovih ključnih tržišta na Zapadnom Balkanu.

U tom kontekstu, paralelni razvoj vetroparka Štip u Severnoj Makedoniji uklapa se u širi regionalni obrazac poslovanja kompanije, zasnovan na modelu preuzimanja projekata u fazi razvoja, njihove izgradnje i potencijalne dalje prodaje ili operativnog upravljanja na različitim tržištima regiona, koji je započet 2023. razvojem projekta vetroelektrane Bijela u Crnoj Gori.

Prvi investicioni portfolio kompanije, Alcazar Energy Partners I (AEP-1), razvijan je na području Bliskog istoka i Severne Afrike i obuhvatao je pet solarnih i dva vetroenergetska projekta u Jordanu i Egiptu, ukupnog instaliranog kapaciteta od 411 megavata. 

Ovaj energetski portfolio, formiran tokom 2014. godine, prodat je 2021. kineskoj državnoj kompaniji China Three Gorges. Alcazar Energy ovaj potez opisuje kao „uspešan izlazak iz portfolija AEP-1 putem aukcije“. Direktor i suosnivač kompanije, Daniel Calderon, koji je bio prisutan i na početku izgradnje vetroparka kod Štipa, u izjavi za Bloomberg iz 2021. godine potvrdio je prodaju energetskih kapaciteta u Jordanu i Egiptu kineskom kupcu.

Tursko-kineska partnerstva kao novi obrazac u OIE sektoru

Paralelno sa ovim modelom, u Srbiji je sve vidljivije i prisustvo turskih kompanija koje posluju u partnerstvu sa kineskim državnim grupacijama. 

U avgustu 2024. godine beogradska firma Fortis Energy and Construction, ćerka kompanija Fortis Energy Türkiye, potpisala je okvirni sporazum o saradnji sa PowerChina International Group Limited o razvoju vetroparkova i solarnih elektrana u Srbiji i regionu, ukupnog kapaciteta većeg od 850 megavata.

U Srbiji Fortis Energy razvija projekte Vranje, Gornjak i Juhor, ukupne snage oko 509 megavata, koji se nalaze u različitim fazama pribavljanja dozvola.

Sličan obrazac prisutan je i u Severnoj Makedoniji, gde značajan deo novih vetroenergetskih investicija dolazi iz Turske. Vetroelektrane Dren 1 i Dren 2, ukupne instalirane snage 43,4 megavata, već su puštene u probni rad na području Demir Kapije, a investitor je turska kompanija Kaltun Enerji.

Ovo su ujedno i prvi vetroparkovi u Severnoj Makedoniji u kojima je instalirana kineska tehnologija, koju isporučuje Goldwind.

Goldwind je u septembru 2024. godine registrovao svoju podružnicu u Severnoj Makedoniji, pri čemu se kao upravitelj navodi Yu Tiecheng, koji istovremeno obavlja rukovodeće funkcije za Centralnu Aziju, Bliski istok i Severnu Afriku, što ukazuje na regionalno povezanu upravljačku strukturu kompanije. 

Ovo se dešava u trenutku kada su međunarodni mediji početkom februara objavili da se kineski proizvođač vetroturbina Goldwind našao pod istragom Evropske unije, zbog sumnje da je primao strane subvencije koje mu daju nepravednu tržišnu prednost u Evropi.

Postupak je usledio nakon što je Evropska komisija u aprilu 2024. godine pokrenula preliminarni pregled mogućeg narušavanja tržišne konkurencije od strane kineskih proizvođača vetroturbina. Agencija Reuters tada je izvestila da su kineske kompanije uključene u razvoj vetroparkova ne samo u državama članicama EU, već i u zemljama kandidatima za članstvo, poput Srbije i Severne Makedonije.

Projektna dokumentacija pokazuje da će kineska tehnologija biti korišćena i u još dva planirana vetroparka u Severnoj Makedoniji – Petrovo kod Đevđelije (40 MW) i Koprišnica (30 MW). Investitor ovih projekata je turska kompanija Pera Enerji, dok se kao upravitelj navodi Mert Aydin.

Istovremeno, pojedini drugi turski investitori planiraju vetroparkove u zemlji bez predviđene upotrebe kineske tehnologije.

S druge strane, institucionalni okvir kineskog prisustva u Srbiji dodatno je ojačan u januaru 2024. godine, potpisivanjem memoranduma o razumevanju sa kineskim kompanijama Shanghai Fengling Renewable i Zijin Mining Group, koji predviđa velika ulaganja u vetro, solarne i projekte proizvodnje zelenog vodonika.

Zijin je već strateški partner Srbije u rudarskom sektoru kroz preuzimanje većinskog udela u nekadašnjem državnom preduzeću RTB Bor, što ove energetske projekte smešta u širi kontekst kineskih infrastrukturnih i industrijskih ulaganja u okviru inicijative Pojas i put.

Kako Kina gradi energetski uticaj na Zapadnom Balkanu?

Širi okvir kineskog prisustva u energetici Srbije i Severne Makedonije ne može se razumeti samo kroz pojedinačne projekte ili vlasničke promene. 

Reč je o obrascu koji se razvija paralelno sa globalnim kretanjima kineske spoljne i ekonomske politike, ali i sa institucionalnim slabostima regiona. U tom smislu, ulazak kineskih kompanija u sektor obnovljivih izvora energije prevazilazi tržišne odluke pojedinačnih investitora i postaje deo šire strategije dugoročnog pozicioniranja na evropskom tržištu.

„Jedan od ključnih motiva kineske politike na Balkanu jeste povezivanje sa Evropskom unijom i njenim tržištem. Region se posmatra kao tranzitna i testna zona između Evrope, Evroazije, Bliskog istoka i Severne Afrike“, kaže analitičar međunarodnih odnosa Vuk Vuksanović. 

Prema njegovim rečima, Kina ne nastoji da zameni EU kao glavnog ekonomskog partnera Balkana, već da uđe u strateške sektore i tamo širi svoj uticaj.

U toj strategiji Srbija ima posebno mesto – ne samo zbog geografije, već i zbog svog političko-pravnog statusa. 

„Srbija je istovremeno geografski, politički i pravni most. Kao zemlja kandidat za članstvo u EU, ona ima institucionalne veze sa Unijom, ali ne i iste mehanizme kontrole i skrininga kao države članice. To otvara prostor za testiranje određenih modela“, objašnjava Vuksanović.

Kinesko prisustvo u OIE sektoru uklapa se u širi okvir inicijative Pojas i put, koja se poslednjih godina pomera sa velikih infrastrukturnih projekata ka zelenim tehnologijama i energetici. Kako Vuksanović ističe, Kina je globalni lider u proizvodnji OIE tehnologija i traži nova tržišta za plasman opreme, kapitala i standarda. 

„Za Kinu nije presudno da li ulazi u projekat na početku ili kasnije. Često će se uključiti tamo gde zapadne kompanije odustaju ili gde vide vakuum“, kaže on, navodeći vetroparkove Alibunar 1 i 2 kao ilustrativan primer.

Posebnu pažnju Vuksanović posvećuje tehnološkoj dimenziji kineskog prisustva, upozoravajući da vlasništvo nad projektima nije jedini, niti nužno najvažniji kanal uticaja. Kako kaže, ugradnja kineskih vetroturbina i tehnologije stvara dugoročnu zavisnost od kineskih komponenti, ekspertize i tehnoloških standarda. 

„A ko diriguje standard, taj dugoročno kontroliše i tržište“, naglašava, dodajući da u sektorima poput energetike, gde infrastruktura traje decenijama i zahteva kontinuirano održavanje, servis i zamenu delova, ta zavisnost može imati ekonomske, političke, pa i bezbednosne implikacije.

U tom kontekstu, kaže Vuksanović, kinesko prisustvo u energetici regione ne može se posmatrati izvan šireg globalnog nadmetanja, pre svega između Kine i Sjedinjene Američke Države.

„Zelena tranzicija i obnovljivi izvori energije postaće jedno od ključnih polja globalnog nadmetanja između Sjedinjenih Američkih Država i Kine. Evropa se u tom procesu nalazi u nezavidnoj poziciji, jer se poslednjih petnaestak godina nije pokazala kao snažan generator ekonomskog dinamizma i tehnoloških inovacija“, pojašnjava i dodaje:

„U tom nadmetanju Evropa je često više plen nego akter, a to se neminovno reflektuje i na Zapadni Balkan.“

Na kraju, Vuksanović podseća da kineski model poslovanja u velikoj meri zavisi od lokalnog institucionalnog okvira i političke volje.

„Kineski model je model državnog kapitalizma koji se zasniva na pregovaranju sa suverenim vladama i vladajućim elitama, često iza zatvorenih vrata. Kina se na svakom tržištu ponaša onoliko i onako koliko joj to lokalne elite dozvole. Ukoliko dođe u zemlju u kojoj postoji vladavina prava i jasna pravila, ona će ih poštovati. Ali tamo gde postoji politika otvorenih vrata i slaba kontrola, Kina će to maksimalno iskoristiti — što se potom vidi u problemima sa transparentnošću, ekološkim standardima i radnim pravima“, zaključuje Vuk Vuksanović.

Na širi bezbednosni kontekst ukazuje i britanski novinar James Baron, koji podseća da ni velike evropske države nisu bile imune na kineski ulazak u kritičnu infrastrukturu.

Kao ilustrativan primer navodi Veliku Britaniju, gde su kineske državne kompanije godinama imale ulogu u nuklearnim energetskim projektima, uključujući ulaganja i partnerstva u izgradnji novih nuklearnih elektrana.

Prema njegovim rečima, kineski kapital je u britansku nuklearnu energetiku ušao u periodu kada je vlada tražila investitore sposobne da finansiraju izuzetno skupe i dugoročne projekte, nudeći povoljnije finansijske uslove od zapadnih konkurenata. Tek kasnije, sa jačanjem bezbednosnih i geopolitičkih tenzija, London je počeo da preispituje ove aranžmane i postepeno se povlači iz saradnje sa kineskim partnerima u sektoru nuklearne energije.

„Kina uvek nudi konkurentnije cene, što je izuzetno primamljivo u trenutku kada države pokušavaju da ispune klimatske ciljeve i sprovedu zelenu tranziciju. Ali dugoročni rizici – od tehnološke zavisnosti do bezbednosnih implikacija – često se potiskuju u drugi plan“, kaže Baron.

„Ne možete spavati sa zmijom i verovati da vas jednog dana neće ujesti“, upozorava Baron.

On upozorava da energetika, posebno nuklearna, nije običan tržišni sektor, jer podrazumeva decenijama dug životni vek infrastrukture, stalno održavanje i visoku zavisnost od dobavljača tehnologije. 

„Kada jednom dozvolite stranoj državi ili kompaniji blisko povezanoj sa državom da uđe u takav sistem, izlazak iz tog odnosa postaje skup, politički složen i dugotrajan“, zaključuje Baron.

Na to se nadovezuje i bivši potpredsednik vlade Severne Makedonije Fatmir Bitići, ujedno i član Interparlamentarne alijanse za Kinu (IPAC), koja okuplja poslanike iz različitih zemalja sveta zabrinute zbog pretnji demokratiji i ljudskim pravima koje prate rast kineskog uticaja. On ističe da zemlje NATO-a moraju biti posebno oprezne kada je reč o tehnologijama u kritičnoj infrastrukturi.

Bitići podseća da bi Makedonija, kao članica NATO-a, trebalo da bude posebno oprezna kada je reč o tehnologijama koje se uvode u kritičnu infrastrukturu, poput energetike.

U tom kontekstu, zemlja je 2020. godine potpisala Memorandum o razumevanju o bezbednosti 5G tehnologija, inicijativu koju su pokrenule Sjedinjene Američke Države. Tim dokumentom država se obavezala da svoju nacionalnu politiku razvoja elektronskih komunikacija uskladi sa standardima EU i SAD.

Bitići naglašava da memorandum ne zabranjuje kinesku tehnologiju, ali predviđa da tehnologije koje dolaze izvan partnerskih zemalja NATO-a ne smeju da ugroze osnovne principe upravljanja podacima.

„Nažalost, tehnologije koje dolaze od kineskih proizvođača na kraju imaju korene u kineskoj vladi. Kada vlada ima duboko uporište u određenoj tehnologiji, njen potencijalni uticaj postaje problematičan, naročito zato što nemamo poseban savez sa tom potencijalnom partnerskom zemljom“, ističe Bitići.

„Ako neko drugi kontroliše 50 ili 100 odsto vaše proizvodnje električne energije, koja je onda razlika između uvoza struje i njene proizvodnje u zemlji?“, pita Bitići, naglašavajući potrebu za jasnim kriterijumima i mehanizmima provere stranih investicija u energetskom sektoru.

Za razliku od ovih upozorenja, makedonske institucije ne vide prepreke za korišćenje kineske tehnologije u vetroparkovima. Regulatorna komisija za energetiku i Ministarstvo energetike navode da ne postoje zakonske zabrane, sve dok su ispunjeni nacionalni i evropski tehnički i bezbednosni standardi. 

Vetroparkovi Samoš i Samoš 2: poznat direktor, nepoznat investitor

Ako se vratimo na vetroprojekte u Južnom Banatu, razlika između Alibunara i Samoša postaje jasna.

Dok su vetroparkovi Alibunar 1 i 2 primer ulaska vidljivog kapitala u već razvijene projekte, Samoš predstavlja raniju i znatno manje transparentnu fazu razvoja – period u kojem se projekat administrativno i finansijski konsoliduje, ali bez javno poznatog krajnjeg investitora.

Reč je o fazi u kojoj se osnivaju projektne firme, pribavljaju dozvole i postavlja prostorni i regulatorni okvir, dok pitanje dugoročnog vlasništva ostaje otvoreno.

Razvoj Samoša odvija se u trenutku kada je država promenila pristup vetroenergiji. Izmenama Polaznih osnova plana razvoja energetske infrastrukture do 2028, sa projekcijama do 2030. godine, vetroenergija je izgubila status prioritetnog državnog projekta.

Gradnja vetroelektrana snage 1 GW sa strateškim partnerom uklonjena je sa liste prioriteta i premeštena u kategoriju „ostalih projekata“, uz smanjenje planiranog kapaciteta na do 500 MW. Time je ovaj sektor praktično prepušten tržišnim mehanizmima i privatnim inicijativama, bez jasnog javnog razvojnog ili vlasničkog sidra.

U takvim okolnostima nastaju i projektne firme povezane sa vetroparkovima Samoš. Društvo Wind Park Samoš DOO osnovano je u avgustu 2023. godine, dok je Wind Park Samoš 2 DOO registrovano u septembru 2025 – istog dana kada je objavljen Prostorni plan područja posebne namene za vetroelektranu Samoš, 24. septembra 2025. godine.

Obe firme imaju istog vlasnika, kompaniju AAEC Energy Consulting DOO Novi Sad, i istog direktora – Lazar Lazendić, čime se uspostavlja kontinuitet upravljanja, ali ne i transparentnost vlasništva.

Dalji tok razvoja projekta vidljiv je kroz finansijske odluke unutar firmi. 

Od početka 2024. do kraja 2025. godine, Wind Park Samoš DOO doneo je ukupno 19 odluka o povećanju osnovnog kapitala. Kapital je rastao postepeno – od manjih uplata do pojedinačnih dokapitalizacija većih od 100 miliona dinara – isključivo kroz uplate osnivača, bez učešća banaka ili drugih kreditora.

U januaru 2026. godine osnovni kapital dodatno je povećan na ukupno 489 miliona dinara (oko 4,18 miliona evra). Nasuprot tome, Wind Park Samoš 2 DOO za sada ima samo osnivački kapital od milion dinara.

Finansijski izveštaji pokazuju da AAEC Energy Consulting tokom 2023. godine nije imala dugoročne obaveze. Međutim, u bilansu za 2024. godinu prvi put se pojavljuje stavka dugoročnih obaveza u iznosu od 242,5 miliona dinara, bez podataka o poveriocu, kamati, roku dospeća ili pravnom osnovu zaduženja. U istom izveštaju evidentirana su i dugoročna finansijska ulaganja od gotovo 200 miliona dinara, bez informacija o tome u koje projekte ili pravna lica je taj novac plasiran.

Pretragom javnih registara Agencije za privredne registre i Registra založnih prava nisu pronađeni podaci o kreditnom finansiranju ili zalogama vezanim za projekte Samoš. Izostanak tih informacija dodatno otežava uvid u to ko su stvarni finansijeri vetroparkova koji se u javnosti predstavljaju kao deo energetske tranzicije.

Razvoj Samoša uklapa se u obrazac u kojem lokalni developeri godinama pripremaju projekte, dok se krajnji investitor pojavljuje tek u fazi kada su planski i regulatorni rizici već uklonjeni. 

„Developeri obavljaju ranu i srednju fazu projekta, a kada dođe trenutak za velika ulaganja – izgradnju, priključenje na mrežu i balansiranje – projekti se prodaju ili ulazi u partnerstvo sa velikim investitorima. To je praksa i u Srbiji i u drugim evropskim zemljama“, objašnjava energetski stručnjak Dejan Stojadinović.

Ipak, najveći planirani projekat vetroelektrana Samoš i dalje ima ključnu institucionalnu prazninu.

Prema navodima Elektromreža Srbije, Ministarstva rudarstva i energetike i nadležnih pokrajinskih sekretarijata, za ovaj projekat nije podnet zahtev za priključenje na prenosni sistem, niti se nalazi u procedurama izrade studije izvodljivosti ili proceni uticaja na životnu sredinu.

Prostorni plan: trenutak kada projekat vetroparka Samoš ulazi u živote ljudi

Usvajanjem Prostornog plana područja posebne namene za vetroelektranu „Samoš“, projekat po prvi put dobija precizne koordinate u prostoru.

Na više desetina strana i grafičkih priloga, plan definiše lokacije vetroturbina, trase pristupnih puteva, podzemne kablove i katastarske parcele koje ulaze u režim posebne namene.

Prema planskoj dokumentaciji, Samoš je zamišljen kao vetropark izuzetno velikih razmera – snage do 923 megavata, sa ukupno 142 planirane vetroturbine, što bi ga učinilo najvećim pojedinačnim vetroenergetskim projektom u Srbiji.

Iako je plan usvojen, izgradnja još nije započeta. Kako ističu iz Ekološkog pokreta Padina (EKOP), početak realizacije projekta i dalje zavisi od izrade Studije o proceni uticaja na životnu sredinu.

„Početak realizacije projekta i dalje zavisi od javnosti, jer je investitor u obavezi da izradi Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. Verujemo da je taj proces trenutno u toku, iako nemamo informacije kada će studija biti završena“, navodi Blažena Pavela iz EKOP-a.

Upravo ta faza, dodaju, predstavlja jedan od retkih trenutaka u kojima javnost formalno može da utiče na proces – kroz uvid u dokumentaciju, slanje primedbi i učešće u javnoj raspravi.

„Zbog toga je još uvek rano govoriti o izgradnji vetroparka, jer postoji mogućnost da se javnost uključi i da projekat, makar u teoriji, ne bude realizovan“, podseća EKOP.

Međutim, dok se formalne procedure još vode, na terenu se već odvijaju aktivnosti koje duboko zadiru u živote ljudi. Prema informacijama koje su do sada stigle do EKOP-a, u toku su razgovori sa vlasnicima parcela na kojima bi, prema planu, trebalo da budu postavljene baterijske stanice i druga postrojenja.

„Takvi razgovori se teško mogu nazvati pregovorima. Pre se radi o lobiranju u korist privatne kompanije, a u pojedinim slučajevima i o uceni, obmanjivanju i zastrašivanju ljudi koji se ne razumeju u zakon i nisu svesni da su ovakve prakse protivzakonite“, upozorava EKOP.

PREPORUČUJEMO I OVU PRIČU:

Kako navode, ljudima se poručuje da treba da prodaju zemlju jer su „svi ostali već prodali“, a u slučaju odbijanja pominje se eksproprijacija.

„To kod ljudi izaziva strah, naročito jer mnogi ne znaju da projekti privatnih kompanija ne podležu eksproprijaciji, jer ne predstavljaju javni interes. I tu ljudi najčešće ‘prelome’ i odluče se na prodaju“, kažu iz EKOP-a.

U tim razgovorima, dodaju, gotovo da se uopšte ne otvaraju pitanja degradacije poljoprivrednog zemljišta, zaštite životne sredine ili dugoročnih uticaja na lokalni ekosistem. Pregovore, prema njihovim saznanjima, vodi lokalna osoba koja kontaktira vlasnike parcela telefonom, dolaskom u kuće ili pozivima u prostorije Opštine Kovačica.

„Ljudi se pozivaju telefonom, bivaju posećeni u svojim kućama ili pozvani u prostorije Opštine Kovačica“, tvrde iz EKOP-a.

Na tom mestu, ističu, dolazi do direktnog sudara prakse i zakonskog okvira. Zakon o eksproprijaciji jasno propisuje da imovina ne može biti oduzeta ukoliko nije reč o javnom interesu, dok Ustav garantuje mirno uživanje imovine.

„Sve to ukazuje na obrazac u kojem se zakoni krše zarad privatnog interesa, dok se javni interes ne samo zanemaruje, već i direktno narušava“, ocenjuju iz EKOP-a.

Zakon kao forma, a ne zaštita

Na problematične obrasce ukazuju i iz Centra za ekološku politiku i održivi razvoj (CEKOR). Kako objašnjava izvršna direktorka CEKOR-a Nataša Đereg, u ovakvim projektima prostorni i ekološki propisi često se primenjuju selektivno.

„Izdavanje građevinskih dozvola ide pre saglasnosti na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu. Studija se često izrađuje tek nakon što su ključne odluke već donete, iako bi upravo ona trebalo da predstavlja ‘zeleno svetlo’ za projekat“, upozorava Đereg.

Posebno problematičnim ocenjuje izmeštanje meteorološkog radara sa Samoša na Gudurički vrh, kako bi se uklonila prepreka privatnoj investiciji.

„Već na samom početku projektu se pristupa netransparentno, naročito kada je reč o prvom neophodnom koraku – izmeštanju meteorološkog radara“, kaže Đereg.

Radar, koji već 25 godina štiti Banat od grada, prema njenim rečima, postaje kolateral privatnog projekta, dok se režimi zaštite prirode menjaju bez jasnog stručnog obrazloženja i bez stvarnog učešća javnosti.

„Javna rasprava bila je onlajn i faktički farsa. Kada je učešće javnosti svedeno na formalnost, stručne institucije gube nezavisnost, a javni interes ustupa mesto privatnim investicijama“, ocenjuje Đereg.

Pozivanje na „zelenu agendu“ u takvim okolnostima vidi kao primer greenwashinga.

„Obnovljivi izvori energije jesu ključni za zelenu tranziciju. Ali ako se njihovim razvojem derogiraju zaštićena prirodna dobra i proizvodi veća šteta nego korist, onda to više nije održiva energetska tranzicija“, zaključuje Đereg.

Veteroparkovi u Makedoniji niču i kod zaštićenih područja

Demirkapijska klisura na jugu Severne Makedonije zakonom je zaštićena kao spomenik prirode još 1960. godine, ali ni više od šest decenija kasnije nema usvojen plan upravljanja, niti imenovanog upravljača. 

U tom institucionalnom vakuumu, kroz klisuru je izgrađen autoput ka Grčkoj, a poslednjih godina prostor je počeo da se posmatra i kao atraktivna lokacija za energetske projekte – male hidroelektrane i vetroparkove. 

Ekološke organizacije reagovale su tek kada je postalo jasno da se infrastrukturni zahvati planiraju bez stvarne, funkcionalne zaštite područja.

Prošlog leta klimatska aktivistkinja Greta Thunberg posetila je građane i ekološke aktiviste koji su nedeljama protestovali protiv izgradnje malih hidroelektrana na reci Došnici. Ubrzo nakon toga, 13 makedonskih naučnika zatražilo je hitan prekid realizacije ovih energetskih kapaciteta dok traje valorizacija Demirkapijske klisure, sa ciljem njenog proglašenja za zaštićeno područje. 

Među potpisnicima apela je i profesor Ivica Milevski sa Instituta za geografiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Skoplju, koji upozorava da se ova poruka ne odnosi samo na male hidroelektrane, već i na vetroparkove planirane u ovom regionu.

„Po mom mišljenju, ali i prema svetskim iskustvima, vetroelektrane ne bi trebalo graditi u zaštićenim područjima niti u njihovoj neposrednoj blizini, jer na taj način mogu negativno uticati na značajne biološke i geološke vrednosti prostora, koje su zaštićene upravo zbog tih vrednosti“, kaže Milevski.

On dodatno ističe da vetroelektrane ne bi trebalo graditi na terenima višim od 1.800 metara nadmorske visine, niti u kraškim područjima, gde svako eventualno curenje štetnih materija može lako ponirati ispod površine. Iako je Severna Makedonija mala po površini, Milevski naglašava da raspolaže dovoljnim brojem vetrovitih lokacija na kojima je moguće razvijati vetroenergiju bez zadiranja u osetljive prostore.

„Prilikom izbora lokacija ne treba gledati samo vetrovitost, već i biodiverzitet, zaštićeni status područja, vredne geo-pojave, površinske i podzemne vode, turistički značaj i blizinu naselja. Tek sagledavanjem svih ovih faktora, i kroz potpuno transparentan proces, moguće je odabrati najpogodnije lokacije za vetroelektrane“, kaže Milevski.

Na području Demir Kapije već su izgrađene dve vetroelektrane – Dren 1 i Dren 2 – dok se u fazi planiranja ili razvoja nalaze još tri projekta: Koprišnica, Petrovo i Miravci. Svi su locirani na teritoriji opština Demir Kapija i Đevđelija, na ridskim područjima koja se pružaju paralelno sa samom klisurom.

Reakcije javnosti na ove projekte zabeležene su još tokom javne rasprave o vetroparku Dren 2, kada su prisutni upozoravali da je jedna od vetroturbina planirana na udaljenosti od oko 4,5 kilometra od mesta gnežđenja beloglavog supa. 

Odgovor investitora tada je bio da ove ptice mogu da prelete i do 200 kilometara. Beloglavi sup je, međutim, strogo zaštićena i ugrožena vrsta. Prema procenama Makedonskog ekološkog društva (MED), u Severnoj Makedoniji danas živi oko 20 gnezdećih parova, okupljenih u kolonijama Demirkapijske klisure i Tikveškog jezera.

Metodija Velevski, biolog-ornitolog iz MED-a, navodi da do sada nije zabeleženo uginuće ptica kao posledica rada vetroparkova. On napominje da su investitori u obavezi da svako stradanje strogo zaštićenih vrsta prijave Ministarstvu za životnu sredinu. Ipak, dodaje da su Dren 1 i Dren 2 tek nedavno pušteni u probni rad, zbog čega je prerano donositi zaključke o njihovom dugoročnom uticaju.

„Vetropark Dren nalazi se veoma blizu gnezdeće kolonije beloglavih supova. Studija uticaja na ptice i slepe miševe rađena je 2019. godine, u periodu kada je kolonija bila znatno manja i brojala svega tri para, zbog čega je studija tada utvrdila nizak rizik od sudara ptica sa vetroturbinama“, objašnjava Velevski.

U međuvremenu, u Demirkapijskoj klisuri je prošle godine zabeleženo devet gnezdećih parova beloglavih supova. 

Velevski upozorava da se rizik može povećavati kako sa rastom broja vetroturbina, tako i sa oporavkom populacije ove vrste. 

„Bez obzira na to da li će prostor formalno biti zaštićen ili ne, infrastrukturni objekti ovog tipa ne bi trebalo da se grade severno od postojećeg vetroparka Dren, sa obe strane reke Vardar, jer se taj prostor nalazi na samoj ivici koridora koji koriste beloglavi supovi“, upozorava Velevski.

Iako je Demirkapijska klisura jedno od najznačajnijih staništa retkih ptica grabljivica u Evropi, makedonske vlasti do zaključenja ovog teksta nisu odgovorile na pitanja o mogućim negativnim posledicama koje bi izgradnja novih vetroparkova mogla imati po ovaj osetljivi ekosistem. Iz Ministarstva za životnu sredinu navode da očekuju Studiju o valorizaciji prirodnih vrednosti Demir Kapije, na kojoj se trenutno radi.

Iz organizacije „Eko-svest“, koja je 2024. godine započela izradu ove studije kao prvi korak ka reproglašenju Demir Kapije za zaštićeno područje, kažu da tim od 20 domaćih i međunarodnih eksperata privodi kraju finalnu verziju dokumenta.

„Da, vetropark ‘Dren’ ulazi u teritoriju budućeg zaštićenog područja i prepoznat je kao pretnja po vrste, zbog čega će biti uzet u obzir prilikom predloženog zoniranja“, kaže Đorđi Mitrevski iz „Eko-svesta“.

I dok traje procedura za reproglašenje Demir Kapije kao zaštićenog područja, na terenu se paralelno intenzivira izgradnja infrastrukturnih projekata.

Na brdima iznad sela Dren već se uzdižu turbine istoimenog vetroparka. Neasfaltirani put ka susednoj Koprišnici poslednjih meseci beleži znatno veći saobraćaj, dok građevinska mehanizacija radi i na izgradnji gasovoda koji treba da poveže Severnu Makedoniju sa Grčkom. Posečena stabla i probijene nove trase kroz ridska područja danas su sve češći prizor.

U neposrednoj blizini, na reci Došnici, planira se i izgradnja malih hidroelektrana, dok su dalje u brdima, prema Đevđeliji, predviđena još tri vetroparka – Koprišnica, Petrovo i Miravci. Projektna dokumentacija za većinu ovih kapaciteta već je izrađena, osim za Miravce, za koje detalji još nisu javno dostupni.

Studije o proceni uticaja na životnu sredinu, izrađene za već izgrađene i planirane vetroparkove u ovom području, ukazuju na niz problema. U dokumentaciji za jedan od projekata navodi se da je tokom izrade studije postojao ozbiljan nedostatak podataka, kako o planiranim aktivnostima, tako i o stanju životne sredine.

„Studija o proceni uticaja na životnu i društvenu sredinu pripremljena je na osnovu nacrta infrastrukturnog projekta“, navodi se u dokumentu.

Procene rizika ukazuju na visok rizik od erozije tla u fazi rada vetroelektrana, kao i na dodatne rizike tokom izgradnje – naročito prilikom transporta velikih vetroturbina do lokacija, što zahteva nove pristupne puteve. Kao najčešće opasnosti navode se curenje goriva i ulja, kao i povećan rizik od požara tokom građevinskih radova.

U studijama se posebno upozorava na kumulativni uticaj više vetroparkova na malom prostoru. Iako se on procenjuje kao „umeren“, navodi se da dovodi do fragmentacije staništa i narušavanja migracionih koridora.

„Koncentracija više građevinskih zahvata na relativno malom području značajno povećava negativan uticaj na pejzaž i biodiverzitet“, navodi se u Studiji o proceni uticaja za vetropark Koprišnica.

Kao najugroženije grupe organizama identifikovane su ptice i slepi miševi. Studije upozoravaju da se rizik od sudara sa lopaticama vetroturbina povećava sa brojem postavljenih turbina, posebno tokom migracija i potrage za hranom.

Turski investitori, sa druge strane, navode da su primedbe sa javnih rasprava uzete u obzir. Iz kompanije Kaltun Enerži koja upravlja vetroparkovima u Drenu saopšteno je da su tokom izgradnje uklonjene ukupno pet turbina, „u cilju smanjenja uticaja na životnu sredinu“, te da tokom gradnje i probnog rada nije bilo incidenata.

Za projekte u razvoju, investitori ističu da bi se u slučaju početka radova koristila postojeća infrastruktura, već izgrađena za ranije vetroparkove.

Na ove sistemske slabosti ukazuje i međunarodni ekspert za zaštitu prirode Viktor Berishaj iz organizacije EuroNatur. Prema njegovim rečima, procene uticaja na životnu sredinu formalno postoje i u Srbiji i u Severnoj Makedoniji, ali njihova doslednost i sprovođenje značajno variraju.

„Pritisak da se projekti ubrzaju često dovodi do slabljenja ili zaobilaženja ekoloških procedura. Tako je moguće imati procenu koja je pravno važeća, ali ekološki neefikasna“, upozorava Berishaj, uz napomenu da je dodatni problem i slaba praksa naknadnog monitoringa.

On ističe da ključni problem nije u tehnologiji vetroelektrana, već u načinu upravljanja razvojem obnovljivih izvora energije. „Bez strateškog prostornog planiranja koje unapred definiše gde vetroenergija ne bi smela da se razvija, kvalitetnih početnih podataka i transparentnog monitoringa, procene uticaja ostaju puka proceduralna obaveza“, kaže Berishaj.

Od planova do posledica

Kada se priča sa makedonskih planina vrati u ravnicu Južnog Banata, pitanja ostaju ista – šta se dešava kada se energetski planovi pretoče u svakodnevni život lokalnih zajednica.

Iako Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije vetroelektrane tretira kao projekte od javnog interesa, pitanje je kako taj interes u slučaju Samoša doživljavaju lokalne zajednice u opštinama Alibunar i Kovačica.

„Iskustva zajednica koje već žive pored vetroparkova u Srbiji pokazuju da lokalno stanovništvo nema gotovo nikakvu korist. Struja nije jeftinija niti dostupna lokalno, a često se i izvozi. Ljudi ostaju sa bukom, narušenim zdravljem, padom kvaliteta života i trajno degradiranim poljoprivrednim zemljištem“, upozoravaju ekološki aktivisti i aktivistkinje iz Padine.

„Ako javni interes znači da zajednice gube svoju zemlju, zdravlje i kvalitet života, dok nemaju nikakvu stvarnu korist od proizvedene energije, onda se s pravom postavlja pitanje da li je reč o javnom interesu ili o privatnom profitu predstavljenom kao opšte dobro. Posebno zabrinjava to što se u takvom kontekstu zanemaruju kumulativni uticaji na životnu sredinu i poljoprivredu, i što se interesi ljudi koji na toj zemlji žive sistematski potiskuju u drugi plan”, naglašava EKOP.

Zbog toga je, zaključuju sagovornici i sagovornice iz EKOP-a, potpuno opravdano insistirati na tome da se pojam javnog interesa ne posmatra isključivo kroz zakonske formulacije, već kroz stvarne, dugoročne efekte koje ovakvi projekti imaju na život ljudi i zajednica koje njima bivaju trajno pogođene.

Ovo istraživanje je podržao Evropski fond za Balkan u okviru Inicijative za angažovanu demokratiju. Stavovi izraženi u ovoj publikaciji su stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove Evropskog fonda za Balkan.