Ansambl Narodnog pozorišta u Somboru od 2019. godine izvodi predstavu ,,Semper idem”, koja je nastala po romanu Đorđa Lebovića. Zbog ove predstave u Sombor dolaze ljubitelji pozorišta iz cele Srbije, a tokom sezone do ulaznica je teško doći, jer se brzo rasprodaju. Priča prati odrastanje dečaka za vreme rata u okupiranom Somboru i traje šest sati. Ulogu dečaka igra glumac Marko Marković, koji je u intervjuu za Storyteller govorio o liku koji igra i razlozima zbog kojih veruje da pozorište nikada neće izaći iz mode.
Da li možete da nam ukratko predstavite lik koji tumačite u predstavi Semper idem? Šta ste naučili od svog lika, a šta Vam je bilo najizazovnije u tumačenju?
Pre svega, dovoljno je reći – Đorđe Lebović. Njegov roman je dečačka trilogija jednog života – porodica, razvod roditelja, život sa bakom i dedom, logor, gubici, odlasci. Sve je to iznedrilo vrhunskog pisca. Ja igram dete i najveći izazov je bio da ne glumim dete, nego da budem dete. Od trenutka kada u predstavi prvi put izgovorim „deda!“, više se ne postavljao pitanje koliko glumac ima godina. Publika na sceni možda vidi čoveka od četrdeset i kusur godina, ali kada je sadržaj ovako snažan, tome se jednostavno prepusti.
Da li postoji scena koja na vas ostavlja poseban utisak svaki put kada je izvodite?
Gotovo cela predstava je jedan tok u kome scene prirodno teku jedna iz druge. Sve gledamo očima tog deteta i kroz njih prolazimo jedan nestvaran, veličanstven i surov život. A ono što me svaki put pogodi jeste što se, uprkos svemu, predstava završava pobedom života. To je nešto što ostane i nama na sceni.
Na koji način umetnost čuva kolektivno sećanje?
Upravo kroz ovakva kapitalna dela, pre svega kroz književnost. Posmatramo sudbine likova, pokušavamo da se poistovetimo sa njima i kroz njih bolje razumemo sebe. U vremenima kada često imamo utisak da je istina postala vic, ili da je vic postao istina, umetnost nas vraća onome što je suštinsko.
Koja emocija je najdominantnija tokom izvođenja predstave? Sa kojim osećanjima publika odlazi kući?
Katarza. Ona je uvek lekovita. Danas često govorimo kako se empatija gubi u društvu, ali u ovoj predstavi to nije slučaj. U jednom trenutku predstava prestaje da bude predstava. Svi postajemo porodica okupljena oko tog deteta. Mislim da publika odlazi kući emotivno potresena, ali i oplemenjena.
Da li postoji neka rečenica ili scena koju biste voleli da publika ponese sa sobom?
Možda nije najlepša, ali jeste strašno tačna: „Ljudi bez pameti, kad su najjači, tad su najgori.“ Voleo bih da ta misao ostane sa publikom jer je, nažalost, i danas veoma aktuelna.
Da li mlađe generacije mogu da razumeju radnju predstave ili je ipak neophodan određen nivo zrelosti za razumevanje radnje?
Ne bih potcenjivao mlade. Oni su danas zreli na neki drugačiji način. Odrastaju uz telefone i ogromnu količinu informacija, ali verujem da knjige i dobro pozorište nikada neće izaći iz mode. Kada je delo iskreno i kvalitetno, ono pronađe put i do mlađe publike.
Koji je vaš recept za ogromno interesovanje za predstavu i pozorišta uopšte?
Vrlo je jednostavno – dobar sadržaj. Publiku će uvek privući dobro delo. Kada tome dodate pametnu repertoarsku politiku, bez povlađivanja publici i bez potcenjivanja njenog ukusa, dobićete punu salu. Sve ostalo je, rekao bih, vic.
