Za Zdenku Bobačekovu folklor nikada nije bio samo nastup na sceni. Od detinjstva je deo njenog života, najpre kroz dečje igre i pesme u vrtiću i školi, kasnije kroz folklorna društva, koreografije, gala koncerte i rad sa decom i mladima. Danas deluje u Kulturno-umetničkom društvu Zvolen u Kulpinu i pripada folkloristkinjama koje slovačko vojvođansko nasleđe ne samo čuvaju, već ga i aktivno razvijaju i prenose narednim generacijama.

Pravi preokret u njenom odnosu prema folkloru dogodio se upravo u kulpinskom Zvolenu, pod rukovodstvom Mihala Čiliaka, oko 1998. godine. Kaže da je upravo on odigrao veliku ulogu u njenom životu.

„Nesebično je sa nama delio svoje znanje i prenosio nam sve što je znao. Tada sam shvatila da mi nije dovoljno samo da pevam i igram. Želela sam da znam zašto se igralo upravo na takav način, zašto su se pevale konkretne pesme, kakve su nošnje nosili naši preci, kakve su običaje imali i odakle potičemo”, kaže Bobačekova.

Postepeno je u njoj sazrela i želja da stvara sopstvene koreografije. Od igračice je postala koreografkinja, umetnička rukovoditeljka i režiserka folklornih programa. Delovala je u više ansambala, među njima u Zvolenu u Kulpinu, Petrovskoj družini, Kolesu, Krajanu Vojvodina – Srbija, kao i u Mladosti iz Aradača. Radila je sa dečjim, omladinskim i odraslim grupama, pripremala je igračku grupu Gimnazije “Jan Kolar” u Bačkom Petrovcu i učestvovala i u velikim folklornim programima, gala koncertima i festivalskim događajima, uključujući programe Slovačkih narodnih svečanosti i festivala Tancuj, tancuj….

Svoje znanje proširivala je i na stručnim seminarima u zemlji i inostranstvu. Kako sama kaže, u ovoj oblasti čovek mora neprestano da se obrazuje.

„Pohađala sam više od 25 stručnih seminara u zemlji i inostranstvu, gde su me učili značajni stručnjaci za narodnu igru, kao što su Igor Kovačovič, Martin Urban, Vladimír Mihalko, Slavomir Ondrejka, Barbora Morongova, Lenka Šuturova Konečna, Stanislav Marišler, Mihal Dudaš i mnogi drugi”, objašnjava dalje Zdenka.

Folklor kao most između prošlosti i sadašnjosti

Slovačke vojvođanske narodne igre doživljava kao kulturno nasleđe koje povezuje pokret, muziku i pesmu. Za nju one nisu samo scenska forma.

„Za mene su slovačke vojvođanske narodne igre pre svega kulturno nasleđe koje povezuje pokret, muziku i pesmu. One su svedočanstvo o našoj istoriji i most između prošlosti i sadašnjosti”, kaže.

Istovremeno u njima vidi prostor u kojem se susreću generacije. Igra i pesma, prema njenim rečima, donose radost, ljubav i omogućavaju izražavanje emocija na način koji je ljudima prirodan.

U Kulpin se kao koreografkinja vratila prošle godine u oktobru. Prvobitno je želela da na folklor upiše svoju ćerku, ali pošto ansambl u to vreme nije imao koreografa, prihvatila je taj izazov. Najpre je vodila dve dečje grupe – mlađu decu uzrasta od tri do sedam godina i stariju od osam do dvanaest godina. Sastaju se dva puta nedeljno na dvočasovnim probama.

„Rad sa decom me veoma raduje. Disciplinovana su, pažljiva i često su za mene velika inspiracija”, kaže Bobačekova.

U radu sa decom pomaže joj Miroslava Ušjakova iz Kulpina. Zajedno sa decom već su se predstavili na Božićnim vašarima, Štefanskom programu u Kulpinu i na festivalu Zlatá brána u Kisaču, odakle su doneli priznanje. Važnom smatra i podršku roditelja.

„Velika zahvalnost pripada i roditeljima, koji nas neprestano podržavaju, pomažu nam i sa mnogo strpljenja stoje uz naš rad”, dodaje.

Od marta ove godine vodi i omladinsku igračku grupu. Mlade igrače opisuje kao ljude pune energije i oduševljenja za igru i pesmu. Upravo oni je motivišu da stvara nove koreografije. Iako su imali malo vremena za pripremu, pripremili su novu koreografiju i predstavili je na festivalu Tancuj, tancuj… u Gložanu, gde su dobili Nagradu za igrački nastup.

„To je uspeh na koji s pravom možemo biti ponosni”, kaže.

Koreografija kao istraživanje, a ne samo scenska slika

Kada Zdenka Bobačekova priprema koreografiju, najpre razmišlja o tome za koga stvara i kojom prilikom. Drugačije se, prema njenim rečima, priprema program za festival, gala koncert, godišnjicu ili neku drugu proslavu, a drugačije za ansambl, solistu, odrasle ili decu.

„Ako stvaram za decu, najpre uzimam u obzir njihov uzrast. Razmišljam o tome šta bi deca u tom uzrastu trebalo da znaju, koji pokretni materijal izabrati, koji tekst će biti primeren, koje elemente i motive upotrebiti, kakav ritam i dinamiku će imati igra”, objašnjava.

Kada odredi za koga i kojom prilikom će stvarati, odlučuje da li će to biti običaj, običajna praksa, izvorna igra ili određeni oblik stilizacije. Zatim dolazi proučavanje materijala.

„Koristim različite knjige, video-snimke i audio-zapise. Ako je moguće, idem i na teren i radim istraživanje na datu temu. Razgovaram sa starijim ljudima koji se još sećaju naših pesama, igara i običaja. Crpim i iz crkvenih hronika i drugih istorijskih izvora”, kaže.

U stvaranju nastoji da ostane što bliže izvornom materijalu, ali istovremeno u koreografiju unosi i sopstveni rukopis.

„Trudim se da budem autentična koliko je to moguće, jer želimo da sačuvamo ono izvorno što ovde imamo. Istovremeno, međutim, nastojim da u stvaranje unesem i nešto svoje, kako bi imalo određeni autorski pečat”, objašnjava.

PODSEĆAMO NA VIDEO STORY:

Priznaje da su je na početku najviše privlačile stilizovane igre, u kojima svi igraju kao jedna celina, u brzom tempu, slično kao u velikim profesionalnim ansamblima. Međutim, što je dublje ulazila u folklornu tematiku, sve više je zavolela izvorne igre, običaje i obredne oblike igre.

„Danas mi se više dopadaju izvorne igre, različiti običaji i obredni oblici igre, koji na autentičan način prikazuju život naših predaka”, kaže.

Stvarati, prema njenim rečima, uopšte nije jednostavno. Koreograf mora da misli na pravila, značenje, scensku sliku, ali i na to da li će gledalac razumeti šta se kroz igru i pesmu želi poručiti.

„Svaki koreograf istovremeno teži sopstvenom autorskom rukopisu, nečemu po čemu će ga ljudi prepoznati. Taj rukopis nastaje kao zbir svih znanja, iskustava i saznanja koja stiče tokom godina rada”, dodaje.

Nasleđe živi, ali mu je potrebna briga

Slovačko vojvođansko nasleđe, prema Zdenki Bobačekovoj, i dalje živi. Ne samo kroz folklor, muziku, igru i pesmu, već i kroz tradicionalne zanate, festivale, škole, crkve, izdavaštvo, pozorišta, Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine i Zavod za kulturu vojvođanskih Slovaka.

Istovremeno, međutim, upozorava da nije dovoljno reći da nasleđe postoji. Važno je pitati se u kom obliku, kvalitetu i obimu se ono čuva, ko ga oblikuje i ko odlučuje o tome šta će ostati.

„Mislim da smo za to odgovorni svi mi. Na nama je šta ćemo sačuvati i šta ćemo ostaviti našoj deci. Ne treba ćutati i nemo posmatrati, treba delovati”, kaže.

Važnim smatra uključivanje mladih ljudi u javni život i slovačku zajednicu, upisivanje dece u slovačke škole, podršku i promociju umetnika, organizovanje seminara, obuka i događaja.

Upravo zato ceni festival Tancuj, tancuj…, koji već decenijama čuva slovačke vojvođanske igre, pesme i običaje. Sama ga je doživela i kao učesnica i kao članica žirija. Raspravu o tome da li bi trebalo da ima takmičarski karakter ili da bude više smotra, vidi kao važnu, ali ne i jednostavnu.

„Mislim, međutim, da bi, kada bi festival bio samo smotra igara i pesme, njegov kvalitet trpeo. Možda bi vredelo razmisliti o stvaranju nove kategorizacije igre, eventualno i kategorizacije ansambala, slično kao što to imaju u Slovačkoj”, kaže.

Kada danas vidi decu i mlade u nošnji na sceni, najpre oseti ponos. Nije važno da li su to njeni igrači ili igrači iz nekog drugog dolnozemskog ansambla. Tada shvati da sav rad ima smisla – svaka proba, svaki minut posvećen deci i folkloru.

„A takođe mi na um padne misao da će ipak nešto ostati posle nas”, kaže Zdenka Bobačekova.

Fotografije korišćene u ovom članku su iz privatne arhive Zdenke Bobačekove.

PRIKLJUČI SE VIBER GRUPI