U eri u kojoj je digitalna prisutnost postala imperativ, a sadržaj se konzumira u sekundama, multidisciplinarna umetnica Angela Yausheva podseća nas na važnost sporosti i prisutnosti. Njen džez-poetski film „The Music That Lives in Me“ nije samo estetski eksperiment. To je čin otpora protiv površnosti. Kroz spoj stihova, džeza i filmske slike, ona istražuje kako moderni nomadizam i tehnološka buka utiču na našu sposobnost da osetimo drugoga.

Vizuelni identitet ovog filma počiva na anonimnosti urbanog pejzaža. Dok posmatramo kadrove Beograda ili Dubaija, ne tražimo turističke znamenitosti, već emocionalne koordinate.

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Grad u Angelinom radu postaje metafora za otuđenje, ali i za priliku da se u masi stranaca pronađe sopstveni ritam. To je prostor u kojem se beton prepliće sa intimnim sećanjima, a svaki prolaznik može biti ogledalo naših sopstvenih traganja.

„Film predstavlja kompozitnu skicu scena u Beogradu i Dubaiju – cilj je bio da predstavim priču o ‘devojci u gradu’, a to može biti bilo koji grad. Upravo zato ne vidite nikakve specifične oznake konkretnih lokacija, kako bi svako mogao da se poistoveti sa pričom i vidi sebe u tom liku. Grad je prostran, stvoren ljudskom rukom, ispunjen strancima, a devojka u videu prolazi kroz to tkivo grada i prihvata ga kao svoje,“ objašnjava Angela za Storyteller.

Za beogradskog videografa Zorana Rašića, koji je stao iza kamere ovog projekta, suština nije bila u dokumentovanju mesta, već u prenosu osećaja.

„Video nije o Beogradu konkretno, on je o stranim gradovima koje ponekad jednostavno moramo prigrliti kao da su naši,“ ističe Rašić.

Balkanski senzibilitet kao utočište za sirovu emociju

Postoji nešto u ritmu života na našim prostorima što ne trpi filtriranu stvarnost. Angela je u Srbiji prepoznala taj specifičan vibrato – spoj melanholije i neukrotive vitalnosti.

Za umetnika koji dolazi sa strane, lokalna scena često deluje kao sirova materija koja čeka da bude oblikovana, ali ona je ovde pronašla ravnopravan dijalog. Taj susret britanske pesničke discipline i balkanske neposrednosti stvorio je plodno tlo za umetnost koja se ne plaši da bude ranjiva.

„Umetnička scena u Srbiji je izuzetno živopisna. Imala sam sreću da upoznam i džez i pesničku zajednicu i inspirisana sam njihovom velikodušnošću duha i otvorenošću za inovacije. Moja poezija je sirova, direktna i visceralna, a osećam da su to kvaliteti koje ljudi na Balkanu posebno vrednuju, kako u umetnosti, tako i u životu. Posebno sam zahvalna kreativnom krugu u Srbiji koji me je prihvatio kao svoju i srećna sam što mogu da doprinesem svojom umetnošću,“ navodi autorka.

Radikalna empatija u svetu programirane pažnje

Danas je postalo revolucionarno posvetiti nekome sat vremena bez gledanja u telefon. Spoken word scena, kojoj Angela pripada, zahteva upravo to – kolektivno disanje u istom ritmu. To je povratak korenima pripovedanja, gde glas i tišina imaju jednaku težinu.

U društvima koja su često rascepkana političkim i društvenim pritiscima, ovakvi prostori postaju poslednja utočišta autentičnog ljudskog susreta, gde umetnost nije samo ukras, već sredstvo za preživljavanje.

„U svetu AI otpada i skraćene pažnje, poezija i posebno spoken word scena su retki prostori u kojima ljudi mogu da isključe algoritam, okupe se i povežu kroz magiju pripovedanja i muzike. Potrebno je dosta snage da osoba odsedi celo veče uz čitanje poezije i ostane potpuno prisutna, otvori svoje srce i ponudi empatiju potpunom strancu – a nama je to očajnički potrebno. Vidim kako poslednjih godina ovaj vid umetnosti dobija sve veći zamah – džez-poetski događaji su rasprodati širom Velike Britanije, Glastonberi festival je dodao segment govornih reči, uvode se inovativni formati kako bi poezija postala dostupna i uzbudljiva,“ naglašava Angela.

Muzički kodovi kao univerzalni jezik

Konačni pečat ovom kratkom filmu daju zvukovi koji brišu granice između decenija i kontinenata. Producent Alex Nicholls veruje da muzika služi kao instrument za „uzemljenje“ u svetu prepunom negativnih informacija, pomažući nam da se vratimo svom izvornom biću.

Kada se u filmu začuje truba ili odjek violine Angelinog pradede, mi ne slušamo samo zvučni zapis, već svedočimo kontinuitetu postojanja.

„Naš džez-poetski film je svedočanstvo o tome kako umetnost može povezati ljude preko granica i vremenskih zona – bili smo potrebni ja, muzičari iz Australije i videograf iz Srbije da oživimo ovu priču. To je moć umetnosti u svom najboljem izdanju,“ zaključuje Angela.

Autor fotografija: Andrej Bjelakovic