Search and Hit Enter

Naša kultura otpora: „Aktivizam kulture otpora je mera ostvarenosti civilnog društva, a njegova vidljivost test demokratičnosti društva“ (2/6)

Krajem 2018. godine izašla je knjiga Umetnost i kultura otpora” autorke prof. dr Milene Dragićević Šešić, kulturološkinje i profesorke Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Knjiga se, pre svega, odnosi na period između devetomartovskih demonstracija 1991. i petooktobarskih 2000. godine, ali, kako se navodi na portalu Seecult, „govori i o pojavama koje su prethodile tom periodu ili traju do danas, poput borbe za društvenu pravdu, slobodu umetničkog iskaza i govora, za alternativnu kulturu sećanja i za umetničke prostore namenjene civilnom društvu.“ 

Upravo smo tim povodom popričali sa profesorkom Dragićević Šešić.

Šta znači kultura otpora, odnosno kakva je njena definicija?

M. D. Š.: „Kultura otpora i neslaganja zasniva se na pravu čoveka na pobunu kako protiv autoritarnih sistema tako i za stvaranja prostora sloboda za iskazivanje manjinskih mišljenja i osećanja. XX vek je uspeo da donese niz povelja koja garantuju ljudska prava na kulturu, na izražavanje sopstvenih mišljenja i uverenja. Ipak, kraj XX veka donosi prevlast populističkih politika koje manipulacijama osećanjima straha, ugroženog nacionalnog identiteta, stvara ksenofobna društva u kojima ima sve manje prava na manjinska i drugačija mišljenja, a demokratija – tj. volja većine se uzimaju kao izgovor da bi se terorizirala manjina i nametalo jedno mišljenje. Stoga je važno boriti se za ostvarivanje prava na različitost, na otpor ujednačavanju i nasilnoj homogenizaciji. U toj borbi, umetnost i umetnici imaju važnu ulogu. Umetnost može da šalje poruku koja lakše od političke stiže do različitih grupa javnosti. Setimo se projekata Mrđana Bajića Yugomuzej u vremenu kada je Jugoslovensko nasleđe bilo omraženo, ili projekta „Ko je odgovoran – ja sam odgovoran“…  Odgovoran za rat, međunacionalnu mržnju, kolone izbeglica… Dah teatar kreće sa svojim pacifističkim, antiratnim predstavama. Neki prolaznici na Trgu republike u to leto 1992. su se krstili i čudili – jer većina je bila u nacionalnoj euforiji, ratnom raspoloženju – glas razlike i otpora se nije čuo u javnosti sve dok ga umetnici nisu učinili „glasnim“ – dostupnim.“

Zašto je kultura otpora važna za jedno (uređeno) društvo?

M. D. Š.: „Kultura otpora je važna za svako uređeno društvo jer omogućava da se glasovi slabih, glasovi sa margine, čuju u javnosti. Da javno mnjenje pokaže i svoju složenost i raznolikost. Naravno, kultura otpora je pre svega važna za autoritarna, nedemokratska društva poput našeg, u kojima tzv. većina u skupštini teroriše manjinu, ismejava one koji traže da se čuje i njihov glas, da se javni interes mora odnositi i na njihove potrebe i zahteve. Obično kažu: pobedite na izborima! Nije to poenta – nije poenta da većina, čak i kad je dvotrećinska, nameće svoje poglede manjini… A u najvećem broju slučajeva na izborima se pobeđuje sa malim procentom razlike i stvarno je pitanje zašto bi onda 40 %, 30% pa i 10 % onih čije mišljenje nije izabrano – bili osuđeni da u svim domenima života mora da poštuje i sledi većinu – jer, većina, nažalost, često nije ni u pravu. Protesti u Mađarskoj protiv populističke politike Orbana, protesti u Francuskoj protiv ekonomske i socijalne politike Makrona, protesti u Engleskoj protiv Bregzita – ukazuju da uprkos demokratskim izborima, stanovnici nisu zadovoljni, ne dele uverenja većine.“

Obično kažu: pobedite na izborima! Nije to poenta – nije poenta da većina, čak i kad je dvotrećinska, nameće svoje poglede manjini… A u najvećem broju slučajeva na izborima se pobeđuje sa malim procentom razlike i stvarno je pitanje zašto bi onda 40 %, 30% pa i 10 % onih čije mišljenje nije izabrano – bili osuđeni da u svim domenima života mora da poštuje i sledi većinu – jer, većina, nažalost, često nije ni u pravu.

I naši umetnici koji deluju u svetu uključuju se u različite oblike kulture protesta. / Foto: Jessica Podraza – Unsplash

Kako se kultura otpora manifestuje u umetnosti kod nas, u našem društvu, a kako u svetu?

M. D. Š.: „Subverzija, subverzivni elementi u institucionalnom sistemu, ironija, sarkazam s jedne strane – ali i humor, karneval, buka s druge, varijante su, tj. dva pola umetnosti i kulture otpora, pobune. Nepristajanje na zvanične kodove, na primer na isključivu upotrebu ćiriličnog pisma, može delovati kao nevažan znak, ali je suštinski znak subverzije…

To što Kulturni centar Beograda nikad nije obeležavao svoje godišnjice na svoj datum osnivanja – 20. oktobar, mogla je nekad, u socijalizmu, biti mala subverzija. Danas bi bila subverzija ako bi odlučili da to slave.
Možemo reći da u kulturi otpora postoje brojne struje – ona nije jedna i jedinstvena u svakoj sredini. Socijalizam je imao svoje kulture otpora:- nacionalističku koja se oslanjala i na veru, – urbanu kulturu mladih kao kontrakulturu, – neofolk kulturu kao populističku potkulturu, – kulturu otpora sa stanovišta ideja „istinske levice“ (crni film od Žilnika do Makavejeva…).

Danas, kultura otpora je više vezana za:

  1. kritiku nacionalizma i populizma (umetnici Saša Stojanović, Dah teatar, Kokan Mladenović, Milena Bogavac…)
  2. kritiku konzumerizma i društvenog raslojavanja, prekarnog položaja umetnika (umetnici savremenog plesa Ana Dubljević, Igor Koruga itd., Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, Mrđan Bajić (Radnička klasa ide u raj), Milica Ružičić (Yugoremedija)
  3. levu populističku perspektivu (participativni projekti grupe Škart, Nepraktične žene i Horheškart…; rad Gorana Stojčetovića)

U Evropi, jedan od najznačajnijih umetnika kulture otpora i nepristajanja na vladajuću normu, u ovom slučaju kulture sećanja, (vladajuću laž) jeste Johen Gerc (Jochen Gerz) sa svojom politikom antispomenika (countermonuments). To su spomenici žrtvama koje su stvorili pripadnici njegovog naroda, spomenici negativnoj prošlosti koji opominju, ne slave… 

I naši umetnici koji deluju u svetu uključuju se u različite oblike kulture protesta: od Tanje Ostojić čije je čitavo delo u toj kontrajavnosti: od Tražim muža sa šengenskim pasošem do najnovijih ostvarenja.“

Inspirisana nazivom vaše knjige Umetnost i kultura (2018) o umetničkoj i kulturnoj kontrajavnosti tokom 90-ih godina u Beogradu, nastaje pitanje: da li otpor građana prvo kreće, odnosno da li postaje vidljiv u umetnosti, da li umetnici artikulišu otpor ili bunt u javnosti (među prvima) a tek onda nastaje oslobođenje i „prezentacija“ otpora u javnosti od strane pojedinaca?

M. D. Š.: „Umetnici su među prvima koji artikulišu jasnije bunt i otpor, koji prepoznaju društvena ograničenja, zloupotrebe vlasti i koji filmom (Ognjen Glavonjić – Teret), delom vizuelnih umetnosti i širim konceptualnim delom (Vladan Jeremić, Rena Redl, Ana Vilenica, Saša Stojanović), muzičkim delom i izvođenjem (Ljubiša Jovanović, Ivana Stefanović, Isidora Žebeljan…), poezijom i knjigom (David Albahari i grupa Škart), pozorišnom predstavom – jasno ukazuju na društvene probleme, od politike zaborava i brisanja prošlosti, do politike medijevalizacije ili kič i treš estetike naših populističkih lidera koji celokupni društveni život smeštaju na simboličku farmu TV Hepi i TV Pink-a svojim nastupima na njihovim populističkim programima.
Građanstvo danas, čak i ono koje nije publika kulturnih događaja, preuzima ne samo ideje i razmišljanja već i forme artikulacije protesta, od karnevalizacije do performativnosti u porukama i načinu prenošenja tih poruka. Disidentski aktivizam, aktivizam kulture otpora, jeste mera ostvarenosti civilnog društva, a njegova vidljivost test demokratičnosti društva. To i jeste problem kod nas – što medijski sistem čini ove otpore nevidljivim… Pa društvene mreže jedini izvor informisanja…

Aktivizam oko Galerije Požega, oko Nušićijade u Ivanjici, očuvanju aktivnosti Kuće pisaca u Loznici – skoro da nisu dosegli do javnosti u Beogradu. Tek danas se stvaraju uslovi da se širenjem bunta, širenjem građanskih prostora u Srbiji, i ovi oblici sukoba u kulturnom polju integrišu unutar širih procesa bunta i otpora.“

Građanski protesti #1od5miliona koji su počeli 8. decembra 2018. / Fotografija Dragoljuba Zamurovića / Facebook Embed

Šta sa kulturološkog/političkog aspekta znače ili govore protesti, koji se trenutno dešavaju u Srbiji – i građanski, politički, ekološki?

M. D. Š.: „To su jedinstveni protesti – građanski protesti protiv zloupotreba države, korupcije, gluposti – i kad protestujemo protiv novogodišnje rasvete koja je slika i prilika gluposti, neznanja, zloupotrebe funkcije i korupcije, i kad protestujemo protiv mini-elektrana koje betoniraju Srbiju, uništavaju prirodu – mi ukazujemo na nekompetenciju i zloupotrebu vlasti. Oni su suštinski kulturološki, jer polaze od jedne drugačije vizije društvenih vrednosti, javnog dobra i javnog interesa. A kultura je u celosti javno dobro – i mi tražimo samo svoja prava: pravo na grad kao vrhunsko kulturno dobro koje imamo i u kome živimo, a koje investitorski brutalni urbanizam svesno uništava a gradska vlast kao ukrašava novogodišnjom rasvetom, božićnim kioscima, svetlećim tvrđavama ispred SIV-a („Palate Srbija“) itd. Pravo na život zasnovan na pravu na dostojan rad, ne rad na lizing, rad bez ikakvih radničkih prava. Pravo na kulturu koja neće obuhvatati Farme, Parove i ostale ultimativne oblike medijskog zagađenja. Pravo na istinsko informisanje – u kojem mediji neće svesno, u korist vlasti, lagati, manipulisati i proizvoditi veštačku sliku stvarnosti…

Sve to govore ovi pokreti, koji su krenuli još sa Ne davimo Beograd i studentskim pokretima pre dve-tri godine. Oni pokazuju da građani mogu i sami da kažu šta misle, da se polako i Srbija u širem smislu oslobađa straha…


Serijal novinarskih tekstova i intervjua pod nazivom “Naša kultura otpora” nastao je u produkciji portala “Storyteller” i finansijski ga nije podržala nijedna ustanova, organizacija ili pojedinac.

No Comments

Komentár

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.