U proteklih skoro četrdeset godina, građani i građanke Srbije su do boljeg života pokušali da dođu birajući autokratsku vlast. Nakon godina rata, krize i sankcija pobuna je donela nadu da će biti bolje. Nada je kratko trajala. Onda se učinilo da je dobra ideja ponovo na vlast dovesti one koji su bili akteri nesrećnih devedesetih. I tako se zatvorio krug tapkanja u mestu. Pokušalo se mnogo toga, osim jednog – biranja evropskog puta i menjanja nacionalizma, korupcije i slabih institucija vladavinom prava i demokratijom. 

Bojana Selaković, koordinatorka Nacionalnog konventa o Evopskoj uniji za Storyteller kaže da građani i građanke Srbije imaju alternativu ulasku u Evropsku uniju (EU). 

„Alternativa je ovo što imamo i ovo što živimo, a čime mnogi ljudi nisu zadovoljni. To pokazuju i istraživanja javnog mnjenja. Bez približavanja Evropskoj uniji mi ostajemo zaglavljeni sa problemima vladavine prava, korupcije, slobode medija i nedostatka političke odgovornosti” – ističe Bojana Selaković. 

Koliko u odnosu jednog dela građana i građanki prema Evropskoj uniji postoji kontradiktornost? Sa jedne strane traže da evropske institucije reaguju, a sa druge se žale na mešanje u unutrašnje stvari države.

Jeste, to je jedan ambivalentan odnos, ali ja ne zameram ljudima, jer je to posledica nekoliko razloga. 

Imamo konstantnu šizofreniju koja je dolazila iz različitih sredstava informisanja i samih državnih aktera. Imamo ministre koji sede u vladi –jedni govore o evropskom putu Srbije, a onda drugi govore nešto sasvim različito. Ljude koji nemaju pristup informacijama, to dovodi u zabludu. 

I na kraju, odgovornost je i na Evropskoj uniji koja je ignorisanjem svega što se u Srbiji dešavalo, takođe, dovela do pada poverenja kod građana. Tome je doprinelo i snažno učešće evropskih aktera u kampanji za otvaranje litijuma. Iako, otvaranje rudnika nikada nije bio uslov koji Srbija treba da ispuni da bi napredovala na evropskom putu. Naša vlast je to htela da iskoristi, razmišljajući da će, ako se u Srbiji otvori rudnik, Evropska unija da zažmuri na probleme demokratije, vladavine prava i korupcije.

Na sve to treba dodati način na koji se ljudi informišu, posebno imajući u vidu stanje medijskih sloboda i činjenicu da je veliki broj medija u Srbiji pod kontrolom vlasti. Oni emituju isključivo kontrolisane narative koji su ustvari i narativi države.

To je sve dovelo do pomešanih stavova prema Evropskoj uniji, a nije se ulazilo u to koji su stvarni dometi Evropske unije i šta su njeni interesi. Zaboravlja se da smo mi ti koji treba da postanemo deo tog kluba. Od nas to niko ne traži na silu, pa ako smo iskazali spremnost, onda treba da se ponašamo onako kako se i očekuje od članice koja je kandidat za ulazak. Ali kod nas postoje centri moći kojima je u interesu da Srbija nikada ne bude članica Evropske unije. 

Ko su ti centri moći?

Najveća politička stranka u Srbiji, iako je na svakim izborima u svom programu kao cilj postavljala evropski put, do sada nije pokazala jasnu volju da to zaista i želi. Takođe, postoje i druge političke partije, organizacije, crkva i ostali akteri koji kroz određene narative, a koji su zasnovani na neistinama, mitovima i predrasduma, ustvari skreću sa tog evropskog puta. 

Jedna od najčešćih neistina je da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova i Metohije kako bi postala članica EU. Ovo govori vlast, ali se čuje i u drugim krugovima. To zapravo nije istina, jer od Srbije to nikada nije traženo. 

Traži se nešto drugo, a to je sporazum o normalizaciji čija ideja je da preostali Srbi na Kosovu ostanu tamo da žive. Nažalost, desile su se brojne komplikacije i opstrukcije, pa građani više ne doživljavaju taj sporazum kao koristan, već se učvršćuju mitovi kako se traži priznanje nezavisnosti Kosova. 

PREPORUČUJEMO I OVU PRIČU:

Drugi argument koji se koristi u osporavanju evropskog puta Srbije je litijum. On se bazira gotovo na teorijama zavere kako čitav Zapadni Balkan treba da bude žrtvovan, da ćemo svi biti potrovani, da ćemo biti kolonija. Sve ovo nema nikakve veze sa istinom, niti postoji u bilo kakvom planu. 

Taj argument ima emocionalni domet, gađa odnos ljudi prema zemlji, prema njihovoj imovini i sve se povezuje sa različitim istorijskim činjenicima, ratovima u kojima smo mi kao narod doživeli stradanje. 

Sve je dodatno ukombinovano sentimentalnim odnosom prema Rusiji, koji, takođe, nije baziran ni na kakvim činjenicama, već samo na podatku da Rusija nikada nije bila u poziciji da ratuje na teritoriji Srbije. 

Kada građanima koji su protiv ulaska u Evropsku uniju kažete da nijedan od argumenata koji navode, priznanje Kosova ili litijum, nigde nisu napisani i navedeni kao uslovi za ulazak, obično odgovore da čak i ako nije napisano, to ne znači da nije istina. Kako to objašnjavate?

Da, to je posledica trenutka u kojem se nalazimo, ali i globalnih trendova. Setimo se samo koliko teorija zavere je bilo na početku pandemije korona virusa. Veliki uticaj na formiranje mišljenja određenih ljudi imaju internet i društvene mreže. Sa tim se teško boriti, ali to je problem koji pogađa i razvijenije države od nas, pa čak i one koje su članice Evropske unije. 

Jedini način da Evropska unija povrati poverenje je da dokaže rečima i delima da sumnje koje građani imaju nisu opravdane. Poslednje istraživanje koje je radila delegacija Evropske unije pokazalo je određeni porast proevropskog sentimenta. Mislim da je to rezultat promenjenog odnosa i činjenice da od prošle godine pojedini evropski funkcioneri reaguju na ono što se dešava u Srbiji. 

Sad imamo i situaciju sa pravosudnim zakonima. Ispada da je Evropska komisija naglasnija i najsnažniji čuvar nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa i da šalje, ne samo kritike, već i upozorava na posledice ukoliko se ovi zakoni ne suspenduju. 

Još jedan od argumenata protiv ulaska u Evropsku uniju je i onaj da će „Evropska unija da nametne svoje vrednosti, a da ćemo mi izgubiti identitet”. Ima li u ovome istine?

To je prisutno još od devedesetih, a tu priču su preuzeli i neki akteri iz dvehiljaditih koji su imali jasnu antievropsku agendu. Dakle, odgovor na to je da se gubljenje identiteta nije desilo ni Mađarima, ni Slovacima, ni Poljacima. Najnoviji primer je Bugarska koja je početkom godine definitivo ukinula svoju valutu i prešla na evro. Njihove kovanice evra ušle su u opticaj i važe na teritoriji cele Evropske unije. Na tim kovanicama su sveci koji simbolišu bugarsku državnost. 

Kada govorimo o evropskim vrednostima, to su univerzalne vrednosti, jer su bazirane na onome što je u interesu građana i građanki. Ipak, veliki broj država u svetu ne može da dostigne te vrednosti zato što režimi, odnosno političke elite u tim državama nemaju interes da do toga dođe.

Šta kažete ljudima koji govore da se Evropska unija raspada i zašto bismo težili da idemo ka nečemu što je u velikoj krizi?

I to se priča već trideset godina. Mit koji se jako proširio. Evropska unija se nije raspala ni u mnogim situacijama koje su bile prekretnica u svetskoj politici, samo se transformisala. 

Nekada imam utisak da ljudi misle da smo mi nešto posebno i da niko nije prošao kroz ratove ili patio. Postojali su sukobi i između drugih država i teritorija na području Evrope. Nakon Prvog svetskog rata i sporazuma u Trijanonu, Mađarska je desetkovana, mislim da je ostala bez dve trećine teritorije koju je imala. Mnogo Mađara danas živi u okolnim državama. Tek sa ulaskom Mađarske u Evropsku uniju ta tema je prestala da bude identitetska.

Postoji više primera različitih sukoba koje je rešila Evropska unija i neke stvari se ne mogu vratiti na prethodno stanje. 

Sada se nalazimo u situaciji gde se vidi da postoje različiti interesi između Amerike, koja je važila za neku vrstu kišobrana i same Evrope. Evropa se po prvi put suočava sa mogućnošću da se oslobodi tog balasta koji je nosila, a koji su joj mnogi zamerali, da je formirana da bude ispostava američke politike. Između ovakve Amerike i Rusije, Evropa će morati da shvati da bez ujedinjenosti ne može da se odbrani. Očekujem da ćemo u budućnosti svedočiti mogim novinama u Evropskoj uniji. 

Kako u svemu tome mi da se snađemo? Ima li rešenja?

Ima nam leka ukoliko bi politička većina imala jasan program da Srbija što pre ide ka članstvu u Evropskoj uniji. Stvari su prosto jasne, putanja je zadata. Zna se šta treba da se uradi, zna se šta se ne sme. U proteklih deset godina Srbija je drastično pala na svim indeksima koji govore o stanju demokratije u odnosu na 2014. godinu kada su počeli pregovori. 

Ne osporavam stav ljudi koji su protivnici ulaska u Evropsku uniju, samo pokušavam da napravim razliku između onih koji zaista ne znaju i onih koji su pod dejstvom