U okviru edicije „Reči koje leče” izdavaštva Areta objavljena je i zbirka priča „Čista zver” slovačke autorke Uršulje Kovaljik, u prevodu Zdenke Valent Belić. Reč je o knjizi koja se bavi traumom i mentalnim zdravljem, ali ne na možda očekivan, nežan ili umirujući način. Ove priče ne nude lake utehev eć pokazuju šta se dešava kada se umor, bes, strah i usamljenost dugo potiskuju.

Junakinje ove zbirke su žene različitih godina i životnih okolnosti. Neke se suočavaj sa starenjem, menopauzom, promenama tela i osećajem da više ne pripadaju svetu koji ih okružuje. Druge se bore sa samoćom, siromaštvom, beskucništvom, nezaposlenošću, pritiskom grada, bukom, institucijama i ljudima koji ih ne vide ili ne čuju.

Kovaljik ne piše o ženama kao o tihim žrtvama. Njene junakinje su često nervozne, ljute, ironične, umorne, uplašene, ponekad i neprijatne. Ali upravo zato deluju stvarno. One nisu idealizovane, niti su prikazane samo kao osobe kojima treba pomoći. imaju svoje slabosti, predrasude, strahove, inat i potrebu da se odbrane od sveta koji ih pritiska.

Jedna od najvažnijih tema zbirke jeste žensko telo. U ovim pričama telo nije sporedna stvar. Ono boli, stari, krvari, menja se, umara se, opire se. Kovaljik o tome piše otvoreno, bez stida i bez ulepšavanja. Menstruacija, menopauza, trudnoća, bol i telesna nelagoda nisu ovde privatne sitnice, već iskustva koja duboko oblikuju život žena.

Zato su ove priče često neprijatne za čitanje, ali baš zbog toga i važne. One govore o onome o čemu se retko govori direktno: o osećaju da telo više ne sluša, da svakodnevica postaje preglasna, da se u gradu više nema gde udahnuti, da ljudi oko nas prolaze jedni pored drugih ne primećujući koliko su usamljeni.

U priči „O ženi koja nije volela književne promocije” književni događaj i putovanje postaju mnogo više od obične neprijatnosti. Junakinja pokušava da ostane sabrana i pristojna, dok je iznutra preplavljuju nelagoda, telesna nesigurnost i panika. Ono što spolja izgleda kao običan javni nastup, iznutra postaje borba sa samom sobom.

U priči „Privatni rat nezaposlenog lica T.” vidimo ženu koja se buni protiv rušenja parka i sveta koji se menja bez pitanja onih koji u njemu žive. Prašina, kamioni, buka i investitorska gradnja postaju simbol nemoći običnog čoveka. Njena pobuna možda deluje preterano, ali je jasno odakle dolazi: iz osećaja da niko ne sluša dok se prostor za život polako oduzima.

Posebno je snažna i priča „Zvuci kojih više nema”, u kojoj se sećanje ne gradi kroz velike događaje, već kroz zvuke. Komšiluk, stan, voda, koraci, predmeti i buka svakodnevice postaju deo unutrašnjeg sveta junakinje. Kada ti zvuci nestanu ili se promene, nestaje i deo njenog detinjstva, sigurnosti i identiteta.

Grad je u ovoj knjizi gotovo poseban lik. To nije grad koji pruža slobodu, već grad koji često guši. Autobuska stanica, aerodrom, zgrade, socijalne ustanove, skloništa, parkovi i raskrsnice postaju mesta pritiska. Ljudi su jedni drugima blizu, ali su istovremeno veoma udaljeni. Čuju se kroz zidove, sudaraju se u prevozu, stoje u redovima, ali se retko zaista vide.

Ipak, „Čista zver” nije samo mračna knjiga. U njoj ima mnogo oštrog humora, ironije i apsurda. Kovaljik ume da pokaže koliko je svakodnevica ponekad smešna baš zato što je teška. Njene junakinje se ne ponašaju uvek onako kako se od njih očekuje. One greše, preteruju, ljute se, posmatraju druge, ponekad osuđuju, ponekad se povlače. Ali u svemu tome ostaju žive.

Naslov zbirke može se čitati kao poruka o onome što se u ljudima potiskuje. „Čista zver” nije samo nešto divlje ili opasno. To je možda i onaj deo osobe koji se javlja kada više nema snage za pristojno trpljenje. Kada se više ne može ćutati, smeškati, prilagođavati i izvinjavati zbog sopstvenog nemira.

Za koga je „Čista zver”?

„Čista zver” je knjiga za čitaoce i čitateljke koje zanimaju savremena slovačka književnost, žensko iskustvo, mentalno zdravlje i priče koje ne ulepšavaju svakodnevicu. Posebno će biti bliska onima koji u književnosti traže likove koji nisu savršeni, prijatni i prilagođeni, već umorni, ranjivi, ljuti, duhoviti i živi.

Ovo nije zbirka za one koji od knjige očekuju brzu utehu ili lagan beg od stvarnosti. Njena snaga je u tome što ostaje uz neprijatna osećanja: bes, stid, samoću, telesnu nelagodu, strah od starenja i osećaj da nas svet oko nas sve manje čuje. Baš zato „Čista zver” može biti važna knjiga — ne zato što umiruje, već zato što imenuje ono što se često potiskuje.