Varjača, kaiš, prut – za one srećnije samo su svakodnevni predmeti, ali nekima ovi objekti bude ne baš prijatna sećanja iz detinjstva kada su slušali da je „batina iz raja izašla”. 

Dete ne može da se vaspitava fizičkim kažnjavanjem. Tako može samo naučiti da ne treba da veruje svojim roditeljima. Gubi samopouzdanje i samopoštovanje, a kasnije može da se suoči i sa mentalnim oboljenjima, objašnjava pedagoškinja Dijana Radojković u razgovoru za Storyteller.

Od svih kazni najštetnije su fizičke. Stav “najviše te volim kad te tučem” ne samo da je zabluda, već je i alibi za frustracije. To je osveta, kaže Radojković. 

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

Ona objašnjava da dete ne može da nauči ništa ni od koje vrste kazne, pogotovo ne od fizičke. Prema funkcijama našeg mozga, u tom momentu se detetov fokus spušta u najniže delove mozga gde traži način da se odbrani od tog napada. Bukvalno dete doživljava udarac kao fizičku opasnost na sebe i tada se aktiviraju funkcije “bori se, beži ili se zamrzni”. Te tri funkcije su potpuno primitivne, nemaju nikakve veze sa racionalnim razmišljanjem, objašnjava sagovornica Storytellera. 

Ove reakcije na fizičko kažnjavanje nemaju nikakve veze sa znanjem da to dolazi od dobronamernog roditelja. I tada dete ima potrebu da se brani. Pošto je slabije, ono pokušava da se udalji od roditelja, da se zaštiti na bilo koji način i u tom momentu deo mozga koji je zadužen za zaključivanje, pamćenje, sticanje uvida – ne radi.

Kako smo uopšte došli do toga da je “batina iz raja izašla”? Zašto su roditelji uopšte videli ovo kao adekvatnu soluciju za korekciju ponašanja svog deteta?

Dijana Radojković: Nisu znali za drugi način. Nisu razumevali, nije se znalo toliko o ljudskoj prirodi. Ovo o čemu ja sada pričam postalo je poznatije tek pedesetih godina XX veka. 

Batina je iz raja izašla, koliko ja znam, je došla kao izreka od crkve. I tada nisu znali za drugačije, zapravo su stvarno verovali da ako nekog istučeš da će taj da nešto nauči. On je tada naučio samo da treba da se boji, da se sklanja i da ne veruje onome ko ga tuče. 

Ako dete  treba da se boji svog roditelja, koji mu je glavna osoba za zaštitu, za konekciju, bez koje ne može da preživi, onda je to jako velika kontradiktornost u detetovom mozgu i ono se pita: “Ako je ovo osoba od koje zavisi moj život, a ta osoba mene sada tuče, ja mislim da je moj život onda stalno ugrožen, ne samo u trenucima kada dođe do tog fizičkog ispoljavanja kazne.”

Tako da, “batina je iz raja izašla”, je krilatica koja nema veze sa naukom. Ali ima druga krilatica koja je jako dobro opovrgla i kaže: “Da je valjala, ostala bi u raju.” 

Sve kazne i nagrade su vrsta manipulacije. To je jedna vrsta ucene gde je glavni argument onome ko određuje kaznu ili nagradu to što je on odrastao. A ne mora da znači da je u pravu ako je odrastao.

Šta sve gubimo tim postupkom koliko god da je udarac blag, koliko god da je samo u pitanju čvrga?

Dijana Radojković: Gubimo poverenje deteta. Sa druge strane tim gestom ističemo da smo mi moćni i da možemo šta mi hoćemo da radimo detetu, a da ono ne može nama da uzvrati zato što je fizički slabije. To je jedan primitivni argument za vaspitavanje dece, osim što je bolno, štetno i što praktično izaziva kasnije mentalna oboljenja.

Svaki gest, pogotovo fizički gest, koji jeste vrsta napada na dete, čak i ako je neka mala čvrga ili ćuška, ne mora biti bolna fizički, ali je vrlo bolna emocionalno za to dete i ruši poverenje koje je osnova jednog odnosa između roditelja i deteta.

Ako ćemo to uraditi, onda treba da budemo svesni posledica – da posle toga razgovori sa detetom neće biti iskreni, da će dete početi da laže, da se skriva, neće imati apsolutno poverenje u svog roditelja. Što često rezultira time da kad dete počne da raste i ulazi u pubertet, kada se suočava sa raznim izazovima koji mogu biti čak i životno opasni, ono neće doći da se poveri svom roditelju nego nekom vršnjaku, od koga ne može dobiti adekvatnu podršku.  

Prosto svako od nas, kada bi se stavio u tu poziciju da oseća da mu od nekog preti opasnost, da može u bilo koje doba dana i noći da dobije udarac, on će od njega da se kloni i neće sa njim pričati o nekim intimnim stvarima. 

I onda dete ostaje samo. E, to je ono što je najgora posledica – dete ostaje samo sa sobom, nedovoljno zrelo, nedovoljno opremljeno veštinama za preživljavanje u odraslom svetu, u svetu gde nema zaštitu. A neće imati zaštitu, iako ima roditelje pored sebe, zato što je izgubio poverenje u njih i zato što je trpeo batine.

Koje su to dugoročne posledice po dete, kada postane odrasla osoba? Koje posledice ostavlja na njega vaspitavanje batinama?

Dijana Radojković: Dete postaje nesigurno u sebe. Slika o detetu, njegova sopstvena slika o sebi je potpuno ugrožena. Ono sebe ne poštuje, ono nema samopouzdanja, ono misli da je loše, ono misli da je nesposobno. Ono će biti plašljivo da preduzima bilo kakve korake, da donosi bilo kakve odluke. Samim tim neće moći ni da odgovara za svoje odluke, zato što ih nije ni donelo svesno nekih posledica. Dete postaje, zaista nesigurno i ako tako živi godinama, to može da izazove teža mentalna oboljenja. 

Šta umesto batina i straha? Koji su to pozitivni načini vaspitavanja deteta? 

Dijana Radojković: Dete zna sve životne rutine do 12. godine. Kada uđe u pubertet, dete ima prirodnu potrebu da se odupre autoritetima i da stvara neke svoje rutine koje su vrlo često i nezdrave: dugo spavanje ujutru, kasno leganje uveče, non-stop na telefonima i slično.

S druge strane, kada roditelj pokušava da nametne detetu svoju volju, bez obzira što je roditelj u pravu i što sve ono što traži od deteta jeste zdravo, dete odbija to da uradi, jer se odupire autoritetu. Želi samo da odluči kad će ono to da radi i šta će ono da radi, a ne da mu to roditelj naređuje. Tako gradi svoju nezavisnu ličnost.

To je, u stvari, poenta tinejdžerskih godina. Adolescencija jeste prelazak iz detinjstva u odraslo doba. Da bi dokazali da oni već jesu odrasli, to ih priroda tako tera da rade, da dokažu da oni imaju svoju sopstvenu volju. A to će najbolje dokazati kada se suprotstave volji roditelja. To je ono što ljudi često zovu inat. Dete neće da uradi ono što mu roditelj kaže, zato što to doživljava kao naređenje i kao ugrožavanje njegove nezavisnosti.

Da bi to izbegli, a da bi ipak imali neki kontakt sa detetom i da bi mogli uopšte da sarađujemo i živimo u toj kući zajedno, postoji pozitivna disciplina. Postoje 52 alatke pozitivne discipline koje mogu da se koriste umesto kazne i nagrade. I to je poenta mog posla. Mi učimo kako da komuniciramo sa decom, a da ne koristimo nijedan vid manipulacije ili ucene, nego da koristimo saradnju. 

Tinejdžerima je potrebno kvalitetno provođenje vremena sa roditeljima, da ih roditelji slušaju i čuju, da se ne mešaju u njihove odluke, da ih puštaju da pogreše i da sami uče iz svojih grešaka.

Zamislimo situaciju u supermarketu. Završavamo kupovinu i dete insistira na slatkišu, koji mu roditelj ne kupuje. To se na kraju pretvari u napad besa. Kako komunicirati sa detetom kada reči ne funkcionišu?

Dijana Radojković: Onda moramo da prekinemo to što smo do tada radili i da se spustimo na detetov nivo gledanja, jer ako je dete manje, moramo da čučnemo ispred deteta i da kažemo: „Razumem, ti jako želiš tu čokoladu. Sada smo već sve kupili, idemo kući”.  

Treba biti smiren. Ne treba dete grubo vući za ruku kako bi se ubrzalo rešavanje te situacije, zato što vas je sramota, jer drugi gledaju tu scenu. Ne treba grubo i naglo prekidati detetovu želju, nego je razumeti. 

Mirnim tonom, ozbiljnim izgledom lica, ne strogim, ne ljutitim, nego mirnim. Nema nikakvog razloga da mi zadovoljavamo sve dečije želje. Deca žive u svetu želja, a naš zadatak kao roditelja jeste da ih nežno, sa blagošću i ljubavlju prevedemo u svet stvarnosti i u svet realnosti. Da dete nauči da ne može da se ima sve i odmah kada poželi.