Pre dve godine na internetu je objavljen kratki, isečeni video nastao godinu ranije u Dubrovniku na festivalu koji se bavi temama nacionalizma, ženskih prava i medija. Na tom festivalu govorio je i Dinko Gruhonjić, novinar i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U objavljenom videu koji traje nepun minut iz konteksta je izvučen deo rečenice u kojoj Gruhonjić govori o svom i imenu ustaškog zločinca i komandanta Jasenovca Dinka Šakića.
To je u provladinim medijima bio znak za početak medijske kampanje koja je u javnosti izazvala talas uvreda, pretnji smrću, ispisivanja grafita mržnje na zgradi u kojoj Dinko Gruhonjić živi, protesta ispred fakulteta na kojem radi. Trajalo je danima, a nije se zaustavilo ni kada je objavljen ceo govor sa pomenutog događaja iz kojeg je jasno da je kratki video manipulativno izmontiran kako bi se izmenilo značenje reči koje je Gruhonjić izgovorio.
Nisu pošteđeni ni članovi porodice ovog novosadskog novinara i profesora, a najnoviji slučaj je vandalizovanje automobila koji pripada sinu Dinka Gruhonjića. Medijski napadi, pretnje i uvrede nisu počeli pre dve godine, već traju još od devedesetih, kaže Gruhonjić u izjavi za Storyteller.
„Javno sam kritikovao ratnu politiku, nacionalizam i propagandu koja je proizvodila mržnju i nasilje, kao što i danas radim. U to vreme je već bilo dovoljno da se zalažete za mir, ljudska prava ili regionalnu saradnju pa da budete proglašeni izdajnikom” – kaže Dinko Gruhonjić i ističe da je intenzitet kampanje protiv njega porastao poslednjih godina što povezuje sa porastom autoritarizma u društvu.
Da se protiv njega vodi organizovana kampanja shvatio je, kaže, onda kada su se iste poruke i optužbe čule u Skupštini Srbije, u izjavama funkcionera vlasti, a potom i u tabloidima, televizijama sa nacionalnom frekvencijom i na društvenim mrežama. Sve što izjavljivano nije bila kritika njegovog rada, već, kako ističe, dehumanizacija i targetiranje.
„Kritika je legitimna stvar u demokratskom društvu. Problem nastaje kada se čovek sistematski dehumanizuje i predstavlja kao legitimna meta. Da biste čoveka likvidirali, potrebno je prvo da ubedite sledbenike da uopšte nije reč o čoveku, nego o demonu” – navodi Gruhonjić.
Objašnjava da su autoritarnim režimima potrebni unutrašnji neprijatelji, jer se preusmeravanjem negativne kampanje na pojedinca ili određenu grupu skreće pažnja sa stvarnih problema. Kada nema odgovora na korupciju, nasilje, urušavanje institucija i egzodus ljudi, traži se krivac i neprijatelj preko kojeg će se disciplinovati i zastrašivati svi ostali, dodaje on. Jedan od razloga zašto smatra da je baš on meta je to što je pojedinac i iza sebe kao zaštitu nema bilo kakvu organizovanu političku ili društvenu snagu. Zato je, smatra, laka meta za „organizovane horde zla”.
„Mislim da dodatni razlog leži i u tome što dolazim iz Banjaluke, živim u Novom Sadu, iz “mešovitog” sam braka, otvoreno govorim o ratovima devedesetih, nacionalizmu i odgovornosti, i odbijam da prihvatim etničke i nacionalne torove kao jedini okvir identiteta. Takvi ljudi posebno iritiraju nacionalističke režime” – kaže.
Priseća se ranijih napada i primećuje da su se reči i motivi vremenom menjali. Nekada su najčešće korišćeni izrazi „izdajnik” i „strani plaćenik”, a danas dominira dehumanizacija i otvoreni govor mržnje. Ovo je obrazac kojem su izloženi svi koje vlast označi kao protivnike. Društvene mreže dodatno doprinose širenju mržnje i kampanje linča koju, navodi Gruhonjić, potpaljuje režim, od vrha do dna. Danas se, smatra on, više nego ranije targetiraju porodice, deca i privatni život, što je posebno opasno.
U više navrata imao je priliku da razgovara sa ljudima koji su poverovali u ono što se o njemu organizovano govori u javnosti. Opisuje to kao čudno iskustvo, jer je shvatio da mnogi ljudi ne znaju ništa o njegovim stvarnim stavovima, već samo ono što je medijski konstruisano.
„Ljudi vam zameraju ono što su o vama čuli, a ne ono što ste zaista rekli ili uradili” – primećuje Dinko Gruhonjić.
Smatra da razgovor uvek ima smisla, ali je uslov da postoji bar minimalna spremnost da se čuje druga strana. Nažalost, postoje situacije kada se, kako kaže, ne razgovara sa osobom, već sa propagandom.
Kada se osoba godinama u javnosti naziva neprijateljem države ili izdajnikom, deo tih etiketa zaživi i među onim delom građana i građanki koji nisu deo režimskog biračkog tela, objašnjava Gruhonjić. To i jeste smisao dugotrajnih kampanja dehumanizacije. Kao posebno ugrožene vidi novinare i javne ličnosti koji se ne ustručavaju da pišu i govore o potrebi suočavanja sa ratnom prošlosti devedesetih godina prošlog veka.
„Da se ne lažemo, Srbija je duboko šovinizmom zatrovano društvo, a tako bi izgledalo i svako drugo društvo na ovom svetu da mu se ispira mozak 40 godina nacionalističkim koještarijama” – navodi on.
Postoje periodi kada se, kaže, napadi na njega pojačavaju. Obično je to u vreme protesta, izbora, društvenih kriza ili kada je režimu potreban neko koga će proglasiti neprijateljem. Ističe da posledice tih napada ne trpi samo on, već i članovi njegove porodice. Ljudi, kaže, zaboravljaju da oni koji žive u atmosferi pretnji, straha i neizvenosti, osećaju posledice koje utču na njihov svakodnevni život, osećaj sigurnosti, pa i psihičko zdravlje.
Zbog toga bi, navodi, bilo neiskreno reći da nije razmišljao da odustane od javnog angažovanja i napusti zemlju. Pitao se više puta koju cenu njegova porodica treba da plati zbog njegovog rada. Međutim, svestan je da cilj svih napada jeste upravo da zaćuti, ali, kaže, ako se na to pristane onda nasilje postaje efikasan politički alat.
„Bolje je uzaludno se boriti, nego uzaludno živeti. Lepše je voleti, nego mrziti. Mržnja pojede čoveka, to im se vidi na licima. Što se mene tiče, oni za mene zaista ne postoje: ne zanima me šta govore i ne zanima me šta rade. Sem kad mi dođu pred kuću” – kaže Dinko Gruhonjić.
Čak i da može da vrati vreme ne veruje da bi radio i govorio drugačije, jer ga vodi ljubav prema poslu i prezir prema nepravdi. Društvo koje normalizuje progon neistomišljenika gubi mnogo, ističe on. Tada nestaje sposobnost da se razlikuje istina od propagande, pravda od sile i demokratija od autoritarizma. Upozorava da nasilje koje je juče bilo rezervisano za neprijatelje sutra se može okrenuti protiv bilo koga.
Za promenu ustaljenih napada i pretnji neistomišljenicima potrebna je promena vlasti, smatra. Međutim, samo to neće biti dovoljno, jer se politička kultura nasilja, netolerancije i dehumanizacije decenijama proizvodi.
„Potrebno je dugoročno obnavljanje institucija, medijske pismenosti, obrazovanja i elementarnog poverenja među ljudima. Bez toga se obrasci nasilja lako vraćaju, samo u drugačijim političkim okolnostima. Ali, bez smene ovog režima, iluzorno je pričati o bilo kakvoj perspektivi za ovo društvo. Ono će nastaviti da truli, ljudi će nastaviti da se iseljavaju, pa će ove prostore naseliti ljudi koji će, nadam se, umeti da cene to što nam je priroda dala” – kaže Dinko Gruhonjić.
