PRATITE STORYTELLER NA GOOGLE

Nakon godinu i po dana od početka protesta, koliko su realna očekivanja dela pobunjenog društva da će na izborima doći do promene vlasti?

Kada bi se danas desili izbori, i dalje je veća verovatnoća da bi režim izgubio nego da bi pobedio. Međutim, ta verovatnoća da će oni izgubiti izbore nije toliko velika da bismo o tome govorili sa izvesnom sigurnošću.

Da bi se to desilo postoji čitav niz preduslova. Pre godinu dana smo shvatili da kao društvo nismo u stanju da vlast nateramo na izbore. Sada imamo situaciju da čekamo izbore za koje mislimo da će biti prelomni i da će doneti promenu, a da se u međuvremenu izgubio protestni potencijal i pritisak na vlast što joj omogućava da radi šta hoće i da se na taj način sprema za izbore. 

Da bi se to objasnilo, bitan je kontekst. Sa jedne strane, sve ovo traje jako dugo, ljudi su umorni, jako je teško imati protestni talas koji traje duže od nekoliko meseci i ono što smo imali prošle godine već je prevazišlo sva očekivanja, logiku i verovatnoću. Sa druge strane, vlast se pokazala izuzetno rezistentno. Prošle godine smo imali blokade fakulteta koje su bile ključni mehanizam pritiska. Sada kada toga više nema, a logično je što nema, onda je svaki vid pristiska nešto što je već viđeno.

Kada vidimo kako profesori novosadskog univerziteta jedan za drugim ostaju bez posla i kako nemamo šta da uradimo osim da pokažemo solidarnost sa njima, to znači da su se protesti i pritisak tim povodom smanjili. Zato kada se još nekome desi da ostane bez posla, to će biti samo još jedna osoba u nizu, rutinski će se napraviti protest podrške, ali smo u suštini na svakodnevnom nivou tamo gde je vlast i želela, a to je neka vrsta pacifikovanog protesta. 

Ono što je različito u odnosu na dosadašnje protestne talase „Srbija protiv nasilja” ili proteste protiv Rio Tinta je u tome što imamo jasnu promenu u biračkom telu. To nam govori da bi na izborima moglo doći do promene, ali ti izbori su za dva meseca, pet meseci ili godinu i po. 

Šta se krije iza stalnog odlaganja odluke o raspisivanju izbora?

Nije baš da je vlast pod strahovitim pritiskom, pa da izbori moraju biti sada ili za mesec dana. Imaju mandat, imaju sve poluge moći, trenutno nema pritiska, pa ni razloga da raspisuju izbore i da rizikuju bilo šta. Njima je bonus to da se što više vremenski odmaknemo od pada nadstrešnice, od blokada i da se zaboravi na sve ono što je nastalo kao protest, da protok vremena učini svoje i da se ljudi umore. To su taktike koje smo gledali i u ranijim protestima, sada su samo najglašenije. 

Naravno, što više vremena prolazi, to je veća šansa da dođe do podela unutar studenata ili da se stvore linije podela unutar opozicije ili između opozicije i studenata. To se je sve ono što se čak i prirodno dešava, a mi znamo i da vlast to potpiruje. 

Koja promena u biračkom telu je potrebna, a što bi doprinelo promeni vlasti na izborima?

Mislim da je ključna borba za preuzimanje jednog dela birača Srpske napredne stranke.To su oni koji su počeli da se kolebaju od pada nadstrešnice naovamo. Tu su i oni koji su možda prinuđeni da glasaju za SNS ili deo ljudi kojima je ta stranka prihvatljiva, ali bi glasali za alternativu. Recimo da su to birači koji su do 2012. godine glasali za Demokratsku stranku, a tada su prešli na SNS. Taj transfer mora da se vrati nazad. Osim toga, potreban je i deo apstinenata koji veruje da se sada zaista nešto dešava u društvu. 

Ljudi koji su recimo 15. marta prošle godine bili na protestu u Beogradu će sigurno glasati za promenu, ali razlika između tog i svih protesta nakon toga, koji jesu bili ogromni, ali i manji, pokazuje da se tenzija spušta i da će biti potrebno da se ponovo podigne kako bi se dovoljno ljudi izvelo na biralište. 

Da li bi izlazak na izbore u više kolona mogao dovesti u pitanje pobedu opozicionog dela društva?

Istraživanja javnog mnjenja kažu da postoji potencijal da se izađe u nekoliko kolona i da postoje birači kojima su različite opozicione stranke i dalje bliže od studenata. Govorim i o proevropskoj opoziciji, ali i o opoziciji na desnici. Problematično je kako da se oni organizuju da glasovi ne bi ostali ispod cenzusa. 

Odgovornost za to možemo da delimo na različite strane. Možemo da kažemo da su studenti ključni akter i da vode priču i onda bismo mogli da kažemo da je na njima odgovornost da nađu način kako da uključe opoziciju. Ako gledamo iskustvo iz 2000. godine, vidimo da je tada postojala neka vrsta koordinacije ili bar suživota između različitih aktera, civilnog društva, opozicionih stranaka, koji su radili jedni pored drugih. 

Sada moramo da pronađemo sličan mehanizam. To je ono ključno što nam fali. Studenti i opozicione strane, bez obzira što su studenti mnogo jači, su i dalje komplementarni i opozicija ima neke stvari koje donosi, a koje studenti nemaju. U tom smislu mi je razumljivo da se nađe zajednički jezik između tih blokova i da se tako izađe na izbore, ako već nije moguće postojanje jedinstvenog bloka. 

Ono što trenutno vidimo u istraživanjima pokazuje da će zbir glasova biti veći ako studenti i opozicija izađu odvojeno na izbore. 

Da li bi ova tema bila manji razlog za polarizaciju da su javnosti poznati rezultati tih istraživanja?

Postoje istraživanja koja se rade za različite klijente i ona nisu dostupna široj javnosti. Imao sam priliku da vidim većinu i sve što govorim, govorim na osnovu uvida u ta istraživanja. Međutim, tu postoji metodološki problem. Mi nemamo pojma kada su izbori, ko su koalicije, nismo videli studentsku listu i studentski program. Na osnovu toga svaki ozbiljan istraživač će reći kakvo je stanje danas, ali ne i da su to projekcije izbornih rezultata. Oko toga se danas vodi borba kao za život i smrt, a trendovi mogu biti različiti i mislim da mnogo zavisi od kampanje. 

U trenutku kada je objavljeno da je prof. Milo Lompar vetiran sa liste, jedan deo glasača sa desnice je krenuo vrlo aktivno da gunđa zbog toga. Ti ljudi ukoliko ne budu zadovoljni koliko je desno studentska lista glasaće za stranke desnice. Sa druge strane, ako studenti nastave da insistiraju na stvarima poput Memoranduma o Kosovu sigurno je da će jedan deo proevropskih birača više gledati u pravcu proevropske grupacije. Taj scenario je izvestan između ostalog i zato što predviđam da će vlast igrati na tu kartu i da će insistirati na toj podeli. 

Ukoliko prvo budu održani predsednički izbori, da li je bolje da se izlazi sa jednim ili više kandidata?

Najvažnije je da postoji dogovor da se u drugom krugu podrži onaj opozicioni kandidat koji je osvojio najviše glasova i koji prođe. To bi smanjilo tenziju, a sve ostalo su različite varijacije. Sve zavisi da li studenti mogu da se dogovore, ako je jedan kandidat da on bude dovoljno centristički, da ne rasteruje ni glasače desnice, ni građaniste. Ako takvog nađu, onda će verovatno kandidat opozicionih partija da štrči.

To bi hipotetički oslabilo potencijal opozicionih stranaka na parlamentarnim izborima, ako se predsednički prvo održe. Ako studenti izaberu kandidata koji je malo više na jednoj od strana, to će otvoriti priliku opoziciji da budu glasniji i vidljiviji, naročito ako oni nađu dobrog kandidata. Mnogo je nepoznatih stvari, a konstantno se diskutuje kao da je unapred sve zadato. 

Kako vam trenutno izgledaju pripreme za izbore u opozicionom delu društva?

Bio bih srećan da pripreme za izbore ide brže, kada govorimo i o opoziciji i o studentima. Ali iako možda ne idu dovoljno brzo za moj standard, opet teku brže nego na ranijim izborima. Mislim da će se nezadovoljstvo koje postoji artikulisati na izborima i odbraniti na biračkim mestima. 

Do tada mora mnogo stvari da se uradi, od pripreme, kontrolora preko kampanje i konačno do komunikacije sa međunarodnom zajednicom koja će biti izuzetno važna u svakoj post izbornoj krizi. Lepo je reći da mi možemo sami, ali u ovakvim situacijama nijedna zemlja to ne rešava sama.

Da li je jasan politički pravac državne politike pitanje koje se ostavlja za posle izbora?

Zapravo mislim da mi ne možemo baš mnogo da menjamo politički pravac, ali neki ozbiljniji odgovor na to pitanje će, izvesno je, biti ostavljen za buduće vreme. Bilo bi dobro da sada imamo makar načelne smernice. Hipotetički recimo da studentska lista pobedi i sama formira vlast, biće izuzetno važno da zbog sebe, ali i društva u celini imaju jasnu ideju šta se radi u prvih šest meseci do godinu dana. 

Šta vam govori to što na studentskim protestima nisu poželjne zastave Evropske unije?

Govori mi da je deo studentskog pokreta ili bar ljudi oko njih koji je evroskeptičan i dalje snažan, prisutan i organizovan. Studenti su počeli od jedne ideje koja je sveobuhvatna, centristička, ali jasno je da se neke zastave tolerišu, poput one koja se pežorativno naziva „loknastim Isusom” ili zastave „Nema predaje” koju je režim napravio, dok se na svaku zastavu Evropske unije reaguje. 

To će u kampanji biti veliki izazov za studente i pokazuje da unutar pokreta postoji pluralizam, ali i da su neke zastave manje poželjne od drugih.

PRIKLJUČI SE VIBER GRUPI