Čim je napunila osamnaest godina Elena Fulmek iz Kisača je prvi put darovala krv. Ugledala se na oca i sestru i jedva je, kaže, čekala da dobije svoju knjižicu davaoca krvi. Bilo je to pre više od četrdeset godina, a za to vreme krv je dala šezdeset tri puta. Bilo bi, dodaje i više, da je nisu sprečili zdravstveni problemi i ograničenja zbog kojih nije mogla uvek da daruje krv.
„Od mladosti sam bila aktivna u Crvenom krstu i više puta sam svedočila da je nekome zaista potrebna krv i to mi je bio motiv zbog kojeg sam svaki put kada je akcija davala krv. Svi doborovoljni davaoci se unapred informišu kada su akcije, kako bi mogli na vereme da se pripreme” – kaže Elena Fulmek.
Angažovana je kao sekretarka u Crvenom krstu u Kisaču i aktivno organizuje akcije dobrovoljnog davanja krvi, koje se održavaju četiri puta godišnje. Nažalost, tužno kaže Elena, dobrovoljnih davalaca dragocene tečnosti u ovom mestu je sve manje. Nekada ih je bilo sto, a sada oko trideset. Status dobrovoljnog davaoca ima svako ko je krv dao minimum pet puta.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
„Dobrovoljni davaoci krvi mogu biti osobe do 65 godina, nakon toga nije moguće. Mladi još ne shvataju koliko je krv dragocena i da ko god može, trebalo bi da učestvuje u akcijama. Smatram da je razlog i to što mnogi ljudi ne mogu da dobiju slobodan dan, kako bi mogli da dođu i daju krv, jer rade u privatnim firmama” – navodi Elena moguće razloge zbog kojih je u Kisaču sve manje dobrovoljnih davalaca.
Povremeno se održavaju predavanja i radionice za osnovce, jer je bez edukacije i pozitivinih primera teško zainteresovati mlade i ukazati im koliki je značaj svake boce darovane krvi koja može spasiti tri ili četiri života.
Elena podseća da dobrovoljni davaoci mogu biti svi odrasli, zdravi muškarci i žene, ali da procenu da li mogu darovati krv daju lekari, jer ovaj humani čin ne sme da ugrozi zdravlje ni davaoca, ni onoga ko bi primio krv. U toku jedne godine muškarci mogu da daju krv najviše četiri puta, a žene tri.
„Lekari procenju da li neko ko ima hroničnu bolest može i pod kojim uslovima da daruje krv. Pregled se vrši prilikom svakog uzimanja krvi. Proverava se krvna slika i pritisak. Oni koji dolaze da daju krv, trebalo bi pre toga da doručkuju, da piju dosta tečnosti, da su odmorni i da ne uzimaju svoju redovnu terapiju” – savetuje Elena Fulmek.
Osim zahvalnica koje dobijaju, dobrovoljnim davaocima je, prema Zakonu o radu, omogućeno da imaju dva uzastopna dana plaćenog odsustva. Takođe, oslobođeni su plaćanja participacije za određene zdravstvene usluge. U pojedinim gradovima, imaju i pravo na besplatan javni prevoz. Sekretarka Crvenog krsta u Kisaču kaže da su nekada imali i prednost prilikom zakazivanja i pregleda u zdravstvenim ustanovama. Takve povlastice, smatra Elena, bile bi značajne, a možda i motiv ljudima da postanu dobrovoljni davaoci krvi.
Ipak, ističe, u pitanju je humani gest i to što će nekome spasiti život trebalo bi svima da bude dovoljan razlog da bar povremeno daruju krv.
„Uvek sam išla iz čisto humanog razloga. Ne daj, Bože, da zatreba nekome iz moje porodice, prijatelja ili poznanika. Lepše je čuti da ima dovoljno zaliha krvi za sve pacijente i intervencije, nego da je nestašica i da nekome od toga zavisi život” – kaže Elena Fulmek.
Humanost ljudi pokaže se u hitnim situacijama. Bilo ih je, dodaje Elena, i u Kisaču i mnogo ljudi bilo je spremno da pomogne, ali, nažalost, malo ih je nastavilo da redovno daje krv. Zato podseća da davanje krvi nema nikakve posledice. Tokom jednog davanja od osobe se uzima 450 ml krvi što se za kratko vreme nadoknadi. Kući nose osećaj da su nekome pomogli, a taj osećaj, kao i spašeni život nemaju cenu.
