Nedavno je u Viber grupu stanara jedne zgrade u Novom Sadu stigla poruka u kojoj se ukazuje na galamu, plač i pozive u pomoć koji dopiru iz jednog od stanova, a što se, kako je navedeno, učestalo ponavlja. Predloženo je da se pozove upravnik stambene zajednice koji bi stanarima spornog stana skrenuo pažnju na pravila kućnog reda. Ipak, nakon kraće diskusije, pozvana je policija koja je i izašla na teren.
U slučajevima nasilja, posebno porodičnog, mnogi ljudi imaju nedoumicu da li i kako reagovati. Tada se obično pojavi stav da se u privatne živote drugih ljudi ne treba mešati, što je neretko u suprotnosti sa normalnom i prirodnom potrebom da znamo šta se dešava u životima komšija, prijatelja i poznanika.
Ove situacije treba posmatrati bez strogog, vrednosnog suda, upozorila je Iris Žeželj, profesorka na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Interesovanje za živote drugih svojstveno je svima i čak potrebno, jer ljudima pomaže da razumeju sebe i svet oko sebe. Kako Žeželj kaže, bez radoznalosti šta se dešava u životu drugih, ljudi bi bili nesnađeni u socijalnom svetu.
„Ono što je neobično i deluje kao paradoks je to kako se taj interes kod nekih situacija ugasi, pa se objašnjava rečima: mene ne zanimaju drugi ljudi, to je njihova stvar. Ovo se često dešava kod porodičnog nasilja” – kaže Iris Žeželj.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Granica između zainteresovanosti za ono što se dešava drugima i rečenice „mene se to ne tiče” ogleda se u ceni koju određena informacija ili situacija zahtevaju, objašanjava profesorka socijalne psihologije. Ukoliko se radi o nekoj vrsti ogovaranja ili interesa za živote drugih, nikakva posebna reakcija nije potrebna. Međutim, kada je neophodno reagovati, kao recimo kod porodičnog nasilja u susednom stanu, onda se kod ljudi pojavljuju pitanja da li mi je to isplativo ili potrebno, jer preuzimanje odgovornosti za druge ljude nije jednostavno, dodaje Žeželj.
Uobičajeno je da se tada javlja difuzija odgovornosti, psihološki mehanizam koji je povezan sa stavom ′to nije moj posao, neko drugi će to da uradi′.
„Traže se razlozi zašto je bolje da neko drugi reaguje, jer je nadležan, zna koga da zove, osoba misli da i ne može da pomogne. Umanjuju se sopstvene kompetencije, a odgovornost da pomogne se pripisuje nekome drugom” – navodi Žeželj.
Objašnjava i da je izostanak reakcije na određene situacije uvek povezan sa više faktora, od kojih je jedan i strah. Prijava porodičnog nasilja ili nekog krivičnog dela traži postupanje nadležnih institucija. Kod mnogih ljudi prisutno je i nepoverenje da će nadležni zaista uraditi svoj posao i zato žele da izbegnu moguće posledice.
Kao dodatni razlog Žeželj navodi i to što ljudi često nisu sigurni da dobro shvataju situaciju i misle da, ipak, nije toliko ozbiljna da je potrebna reakcija. Nije neuobičajeno, dodaje ona, da se kod ovakvih slučajeva okrivi i žrtva, pa se postavljaju pitanja šta je uradila i ko zna šta se iza toga krije.
Žrtva usamljena, nasilnik bez kazne
Porodično nasilje je uvedeno u zakon kao posebno krivično delo tek pre oko dvadeset pet godina. Tačno je da ono što se dešava između tuđa četiri zida ne treba da interesuje druge ljude. Međutim, ovo pravilo nije apsolutno i ne važi u onim situacijama kada neko traži pomoć ili mu je život ugrožen. Ipak stereotipi i dalje nameću uverenje da je porodično nasilje problem koji se ne tiče celog društva, kaže Andrijana Čović, pravnica i aktivistkinja organizacije FemPlatz.
„Niko neće biti sankcionisan ukoliko ne prijavi nasilje, ali postoji moralna odgovornost da se reaguje. Važno je i da građani znaju, ukoliko postoji strah, da kada zovu policiju nemaju obavezu da ostave svoje lične podatke” – ističe ona.
Uznemiravanje na ulici ili u javnom prevozu kojima su žene često izložene, Čović navodi kao još jednu od situacija kada reakcija okoline izostane. Ono što bi trebalo imati na umu je da kada se samo posmatra situacija, posledice mogu biti teške, a kod porodičnog nasilja i da se završe smrću.
„Kada ne reaguje niko, žrtva ostaje usamljena, a nasilnik ne dobije poruku da je neprihvatljivo to što radi. Tako se vrtimo u krug gde za žrtvu nema podrške, a nasilnik ne trpi nikakvu kaznu za svoje ponašanje” – kaže Andrijana Čović.
Patrijarhalne sredine podržavaju uverenje da je porodica okruženje u kojem članovi mogu da odlučuju jedni o drugima i da u to drugi ne treba da se mešaju. Tako su nastali stereotipi da muž reguliše odnose sa ženom ili da u braku nema silovanja, kaže Iris Žeželj, profesorka socijalne psihologije. Ipak, dodaje, ne može se reći da je nereagovanje okoline na porodično nasilje karakteristično samo za balkansko podneblje, jer se dešava i drugim državama gde patrijarhat nije u toj meri izražen.
Ono što bi trebalo imati na umu je da poštovanje privatnosti prestaje da važi onda kada je drugoj osobi ugrožena bezbednost ili život. Ukoliko pomoć tada izostane, celo društvo gubi poverenje, sigurnost i osećaj solidarnosti, smatra Iris Žeželj.
„Kod svakog pojedinca nestaje vera da će mu neko pomoći kada mu to bude potrebno. Narušava se poverenje u druge ljude i slika o svetu. Kada se nekome pomogne, na bilo koji način, tako se grade odnosi koji nisu bliski ni intenzivni, već površni, ali važni za osećaj solidarnosti i poverenja u druge ljude” – zaključuje Iris Žeželj.
