Odrastao je u porodici u kojoj je, još dok je bio beba, slušao zvuke violine. Otac mu je bio profesor violine i osnivač Pančevačkog gudačkog kvarteta, sestra violinistkinja, a listi muzičara u porodici dodaje i bliskog rođaka koji je bio koncert majstor filharmonije. Porodična tradicija Filipu Krumesu iz Pančeva nije ostavila baš mnogo prostora da bira neko drugo zanimanje. Mogao je, kaže, da se ugleda na majku i bavi se novinarstvom, ali je violina ipak pobedila.
Oni koji prate muzičku scenu, njegovo ime i rad prepoznaju u različitim muzičkim pravcima i projektima, od džeza do savremene muzike. Duga je lista muzičara sa kojima sarađuje, a među njima je i Jasna Jovićević, međunarodno poznata džez umetnica, saksofonistkinja i kompozitorka. Sviraju, kako Filip kaže, avangardni džez. Sarađuje i sa Marčelom, pa se njegova violina čuje i u pesmama koje pripadaju alternativnom hip-hopu i repu. U sastavu Shira Utfila svira muziku sefardskih Jevreja, a zajedno nastupaju i na pozorišnoj sceni kao deo mjuzikla „Violinista na krovu”.
„Violina je stilski vrlo praktična i drugačija. Na jednom džez kampu u Sloveniji radim sa decom do 16 godina koja se klasično obrazuju i navikli su da sviraju iz nota. Ja ih učim da malo improvizuju, pa oni otkriju da na tom instrumentu ne mora da se svira samo onako kako je zapisano u notama” – kaže Filip Krumes.
Kada ne svira, Filip vreme provodi na spratu svoje kuće gde se nalazi radionica u kojoj popravlja violine, viole i violončela. Ovo je još jedno zanimanje koje je nasledio i naučio od oca. Sve je počelo, priča Filip, dok je njegov otac Ernest radio kao profesor violine u Muzičkoj školi u Pančevu. Kada su učenici imali problem sa violinom nisu mogli baš lako da ga reše, jer se u Pančevu niko nije bavio violinarskim zanatom.
„Kada bi se pojavio problem sa nekom violinom, moj otac je morao da se dovija. Pošto mu je nemački bio maternji jezik, odlazio je u Nemačku kod čuvenih graditelja instrumenata, od njih je učio o tom zanatu i znanje primenjivao ovde. Ja sam odrastao u radionici i igrao sam se sa alatima” – priseća se Filip i pokazuje jednu od violina koje su okačene na plafon radionice.
Violina veličine osminka bila je prvi instrument koji je njegov otac napravio krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Pripadala je Filipu i bila je prva violina na kojoj je svirao. Uz oca je ovaj muzičar naučio i violinarski zanat, ali se opredelio samo za restauraciju gudačkih instrumenata. Žao mu je što ne pravi instrumente, ali za to bi mu, kaže uz osmeh, bio potreban dan koji traje četrdeset osam sati.
| Violinari u Srbiji svoj rad ne mogu da naplate kao njihove kolege u inostranstvu, ali postoji razlog zbog kojeg im je mnogo lakše da dođu do najkvalitetnijeg materijala za izradu i restauraciju instrumenata. O tome pišemo u novom njuzleteru. Šaljemo ga na vašu e-mail adresu za dva dana. Ukoliko se još niste prijavili, učinite to sada. |
„Jednostavno ne mogu da stignem, a to mi je ogromna želja. Mnogo sam tati pomagao, a i dalje su tu table od violine koje smo započeli pre njegove smrti i mislim da ću ih u nekom momentu završiti” – dodaje on.
Iza uspešnog violiniste stoji i dobar violinar
Zadatak restauratora nije samo da popravi muzički instrument i produži mu vek trajanja, već i da očuva njegovu vrednost, objašnjava Filip. Na zidu radionice stoje fotografije violina koje su vešti graditelji napravili još polovinom 18. veka. Na njima se ne vide tragovi vremena i to nije zato što su neuništive, već zato što su restauratori koji su na njima radili, uspeli da poprave svako oštećenje.
„Kada mi je jednom u radionicu donet Stradivarijev (Antonio Stradivari, čuveni graditelj violina, prim. autorke) instrument, ljudi su me uzbuđeno pitali kako zvuči. Mene to uopšte nije zanimalo, jer sam znao kako zvuči. Ono što je mene kod tog instrumenta interesovalo je kako je repariran i očuvan kroz sve vekove koliko postoji” – ističe ovaj violinista i violinar i kaže da je najstarija violina koju je restaurirao napravljena krajem 17. veka.
Violinarstvo je umetnički zanat. Tokom pravljenja ili popravke instrumenata koriste se isključivo prirodni materijali. Filip to opisuje kao neku vrstu alhemije, jer lakove sami prave i to na bazi prirodnih smola. Svaki violinar ima svoje trikove i tajne kako priprema retušne i završne lakove, kakvi su fileri kojima se popunjavaju pukotine, ali i koje boje koristi prilikom retuširanja. Od vrste oštećenja zavisi i koliko vremena će utrošiti na popravku instrumenta.
Posebno ističe da restaruacija i održavanje instrumenata ne znači samo popravku oštećenja. Kada violinista izađe na scenu ispred simfonijskog orkestra njegov instrument mora da se čuje i u poslednjem redu dvorane, a to je znak da je violinar dobro odradio svoj posao, objašnjava Filip.
„Iza svakog violiniste kojeg publika vidi na sceni, stoji jedan violinar koji se brine o tome da instrument dobro zvuči. Ako je instrument loše podešen, vrlo lako može da se uguši njegov potencijal” – navodi on.
Oduvek se, kaže, pitao kako se violinarstvom bave ljudi koji ne sviraju instrument, jer u ovom zanatu postoji osećaj koji se ne može objasniti, a to je onaj momenat kada tokom podešavanja instrument dobije svoj pun potencijal.
Restauracija instrumentima može doneti veću vrednost
Ovim zanatom bavi se već tri decenije, a u šali govori da radionica unapređuje turistički potencijal Pančeva, jer mu svoje instrumente donose muzičari iz različitih država.
Violinarstvo je umetnički zanat, a majstor mora da poznaje i mnoge druge veštine. Sve se radi ručno i mnogo je posla koji može da se radi mašinski. Tokom retuširanja koriste se slikarske tehnike. Na gudalu postoje srebrni i metalni delovi, pa je za njihovu popravku potrebno poznavati i juvelirski zanat. U nekim delovima koristi se koža, pa dobro dođu i znanja koja koriste obućari. Za sve ovo u Srbiji ne postoji škola, pa majstori sami kuju zanat.
Filip kaže da su u radionici oduvek bili posvećeni restauriranju i podešavanju gudačkih instrumenata koji su rađeni u masovnoj produkciji i nemaju veliku vrednost. Zato sebi daje zadatak da uradi takve zanatske intervencije uz pomoć kojih će vlasnik dobiti dobar zvučni instrument. Ovo posebno znači studentima i mladim muzičarima, jer kupovina dobrog instrumenta može da košta više hiljada evra.
„Oni treba da pariraju svojim kolegama iz drugih država kojima nije problem da odu kod majstora bilo gde u Evropi gde instrumenti koštaju i do 50 000 evra. Ovde je to nemoguća misija. Naš zadatak je uvek bio da pravimo dobre instrumente bez obzira kakvo im je poreklo i to, naravno, za male pare, jer restauracija takvih instrumenata u inostranstvu košta basnoslovno mnogo” – kaže Filip Krumes.
U violinarstvu, baš kao i u sviranju, vežbanje i učenje se nikada ne završavaju. Filip je u kontaktu sa majstorima iz inostranstva, razmenjuju iskustva i uči sve što je novo. Do sada nije imao nemogućih misija i oštećenja koja nije mogao da popravi. U radionici već desetak godina stoji jedan instrument na kojeg je vlasnik seo i oštetio ga. Restauraciju tog instrumenta Filip vidi kao svoj celoživotni projekat i završiće ga, jer, kaže, želi sebi da dokaže da to može.
Nema odgovor na pitanje šta mu više prija, da li sviranje ili violinarstvo.
„I jedno i drugo je deo mene” – lakonski odgovara Filip Krumes.
