Prvi svetski rat smo što se završio. U tek osnovanoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je živo sećanje na velike gubitke, ratne traume, kao i osećaj neizvesnosti. Ipak, između pitanja šta donose godine koje dolaze i rada na oporavku zemlje, razvijao se i kulturni život. 

Bio je to period snažnog muzičkog razvoja. Baš kao što je i država bila složena, tako je i muzika bila spoj različitih stilova. Stvarana je pod uticajem tradicije, ali u to vreme dolazi do upliva različitih žanrova iz drugih evropskih država. Šta se slušalo zavisilo je od mesta stanovanja, dostupnosti kulturnih institucija i društvenog sloja.

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

U većim gradovima, Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu osnivane su kulturne institucije, postojeće su jačale, a rasla je i umetnička vrednost koncerata i drugih muzičkih dešavanja. Publika je dolazila na simfonijske koncerte, kamerne večeri, slušala solističke nastupe i pomno pratila termine operskih i baletskih predstava. Naklonjenost umetničkoj muzici bio je pokazatelj pripadanja obrazovanom sloju stanovništva. 

Popularni repertoar koji su činile operete, salonska muzika, romanse i starogradske pesme bile su vezane za građansku publiku. Slušali su je na druženjima i zabavama u privatnom salonima, ali i hotelima i kafanama. Najviše publike narodna muzika je imala izvan urbanih sredina i doživljavana je kao deo nacionalnog i kulturnog nasleđa. Postepeno sve više ljubitelja dobija i ono što se smatralo popularnom muzikom koja je dolazila iz ton filmova, plesnih numera i šlagera. 

Marija Golubović, muzikološkinja i naučna saradnica Muzikološkog instituta Srpske akademije nauke i umetnosti (SANU) bavi se istraživanjem muzičke kulture u protekla dva veka, posebno međuratnog perioda. Kaže da je suživot različitih muzičkih pravaca bio glavna odlika mirnodopskog vremena, odnosno dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. 

„Pojavom radija, muzika je postala dostupna širem krugu slušalaca, ali je bila i predmet uređivanja i kulturne selekcije. U javnosti su se vodile rasprave o tome šta pripada „visokoj“, a šta „lakoj“ muzici, kao i o tome da li prednost treba dati nacionalnoj tradiciji ili evropskim uzorima” – kaže Marija Golubović.

Zbog pozicije tadašnje države, sasvim je razumljivo što se razvoj muzike i prihvatanje novih pravaca oslanjao na dešavanja u velikim evropskim centrima. Domaći kompozitori i izvođači školovali su se u Beču, Pragu, Minhenu ili Parizu, pa je i umetnički repertoar bio blizak onome što je slušala evropska publika. Tome su prilagođavali i svoje stvaralaštvo, ali su ga ujedno povezivali i sa jugoslovenskim kulturnim nasleđem. 

Način na koji se muzika slušala i doživljavala promenio se sa dolaskom novih medija, posebno radija. 

„Radio je postao važan posrednik između muzičkih institucija i publike. Oblikovao je repertoar i ukus slušalaca. Gramofonske ploče i ton filmovi omogućile su brži protok muzičkih trendova, uključujući i one koji su dolazili iz Amerike” – navodi Golubović.

Razvoju muzičkog identiteta tadašnje kraljevine doprineo je i veliki broj ruskih emigranata koji su se doselili nakon Oktobarske revolucije. Obogatili su muzički život unapređujući obrazovanje, izvođenje, ali i organizaciju koncertne scene. Takođe, doprineli su osnivanju operskih kuća i baleta. Tako je prostor Jugoslavije postao mesto susreta različitih muzičkih pravaca i tradicija. 

To je i vreme kada u Jugoslaviju dolazi džez. Najpre postepeno, preko Francuske i Nemačke, gde su ga, tokom Prvog svetskog rata, izvodili američki vojni orkestri i muzičari. 

Neposredno nakon završetka rata u jugoslovenskoj štampi se piše o džezu, ali ni naziv mu nije bilo ustaljen. Zvali su ga žas, jas, džaz, što samo govori koliko je bio nov i nepoznat pravac. Doživljavan je kao jedan od simbola modernog vremena. Glavni gradski centri postali su žarišta nove kulture, a osnivaju se i prvi džez orkestri. 

Džez je, kaže Marija, bio zvučna najava dolaska novog doba. 

„Džez je sa sobom nosio specifičan američki pečat i bio je povezan sa novim obrascima ponašanja: modernim plesovima, noćnim životom, urbanim načinom odevanja” – dodaje ona. 

Dok ga je mlađa srednja klasa doživljavala kao znak pripadanja savremenim tokovima i otvorenosti ka svetu, za konzervativne krugove je džez bio varvarizacija koja vodi moralnom rasulu. Shvaćen je kao radikalna novina, a ne kao još jedan muzički žanr. Sa jedne strane fascinacija, a s druge otpor i strah, potvrđuju da je džez bio mnogo više od zabave.

Od koncertnih dvorana do vašara

Muzika se slušala u koncertnim dvoranama, pozorištima i operskim scenama. To su bili centri umetničkog života, okupljali su obrazovanu publiku, ali i strane diplomate koji su bili aktivni u društvenom životu.

„Značajnu ulogu imala su i mesta zabave, hoteli, restorani, kafane, plesne dvorane, varijetei i kabarei. Tu se izvodila salonska muzika, operetni brojevi, plesni repertoar i popularni šlageri. Posebnu prekretnicu predstavlja pojava radija u drugoj polovini dvadesetih godina prošloga veka, koji je omogućio da muzika izađe iz koncertnih prostora i uđe u privatne domove” – kaže muzikološkinja. 

U manjim sredinama muzika se uglavnom izvodila uživo i bila je važan deo zajedništva. Slušala se narodna muzika povezana sa običajima, ritualima i identitetom zajednice. Ni tada, kao ni danas, bez nje nije bilo porodičnih proslava, vašara, crkvenih praznika i drugih okupljanja. 

Razlika u muzici koja se slušala na selu i u urbanim sredinama bila je rezultat, pre svega, dostupnosti kulturnih institucija, pa i mogućnosti da se na selu čuju određeni muzički stilovi. Kada se pojavio radio popularna muzika prelazi granice gradova i dolazi u varošice. Putem medija emitovan je i nacionalni repertoar, a cilj je bilo stvaranje zajedničkog kulturno prostora. 

„Ipak, društvene razlike su i dalje uticale na način na koji se muzika vrednovala. Obrazovani slojevi su češće insistirali na estetskim kriterijumima i ideji „kulturnog uzdizanja“, dok je u drugim sredinama muzika ostajala prvenstveno deo svakodnevnog života i zajedničkog iskustva” – ističe Marija Golubović. 

Deo kraljevine postali su narodi koji su do tog momenta bili pod vlašću drugih država. Zato su istorijsko nasleđe, obrazovanje i kulturne veze uticali i na izbor muzike koja se slušala u određenim područjima. 

PREPORUČUJEMO I OVO:

Oni delovi koji su bili pod austrougarskom vlašću imali su koncertne dvorane, dobre muzičke škole, horove i orkestre, kao i repertoar koji je bio blizak evropskom. Na srpskim teritorijama, koje su vekovima bile pod turskom vlašću, bila je zastupljena narodna muzika i gradska varijanta orijentalnog repertoara. 

„Ove razlike ublažavale su se u periodu pojave radija, razvojem diskografije i mobilnosti umetnika. To je uticalo na stvaranje, možemo reći, zajedničkog kulturnog prostora” – dodaje Golubović. 

Neke i danas poznate pesme nastale su između dva svetska rata

U umetničkoj muzici stvaralaštvo, posebno velike forme, iz perioda između dva svetska rata danas se retko izvodi. Na koncertnom repertoaru se, istina ne baš tako često, mogu naći solo pesme ili klavirske kompozicije. 

Sa druge strane, u popularnoj muzici postoje numere koje publika i danas zna. Pesmu „Zlatan prsten” proslavio je Predrag Cune Gojković. Ovo je tradicionalna ruska romansa, koju je komponovao ruski emigrant Sergej Frank i samo je jedan dokaz uticaja ruske emigracije na razvoj šlagera u Jugoslaviji. 

Slično je i sa poznatom pesmom „Ciganka sam mala” kojoj je izvor ruska ciganska romansna tradicija. Nešto starijim ljubiteljima muzike biće poznata i numera „Mansarda”, koja je takođe delo ruskog emigranta, a očuvala se u muzičkom repertoaru i današnjih izvođača. Na listi nostalgičnih pesama koje su nastale pre skoro sto godina nalaze se i „Adio mare” i „Tri palme na otoku sreće”. 

„U domenu šlagera, romanse i gradske pesme muzika iz tog perioda se donekle i očuvala, mnoge melodije preživljavale su kroz reinterpretacije, diskografiju i kolektivno pamćenje, čak i kada publika nije svesna njihovog porekla” – ističe naša sagovornica . 

U međuratnoj Jugoslaviji muzika se nije razvijala samostalno, već uporedo sa svim ostalim kulturnim oblastima. Dostupnost i lakše širenje i slušanje muzike dovelo je do formiranja nove urbane kulture i promene načina na koji su ljudi provodili slobodno vreme. U gradovima se pojavljuju plesne dvorane, kabarei, organizuju tematske večeri i javni balovi. 

Muzika oblikuje ritam društvenog života. Pod uticajem plesne muzike i šlagera menja se i odnos prema telu i međuljudskim odnosima, a moderni plesovi rušili su dotadašnje društvene norme, posebno među mlađim generacijama. 

„Razvoj muzike nije samo pratio promene u društvu, već ih je i ubrzavao. Doprineo je oblikovanju modernog urbanog identiteta, promeni društvenih navika i stvaranju novih oblika kolektivnog iskustva zabave u Jugoslaviji” – zaključuje Marija Golubović.