Bageri su napali Homoljske planine sa svih strana. Šume i sela postaju rupe, dok je gotovo petina stanovnika otišla iz ovih krajeva. Oni koji su ostali, teško da mogu da vide budućnost pored rudnika koji im je ušao u dvorište, govori aktivista Rendžera istočne Srbije (RIS) Ivan Milosavljević. 

Ekipa rendžera odbija da se prepusti ravnodušnosti i beznadežnosti da drugačije ne može biti. Svoje udruženje imenovali su po divljoj mački koja živi u ovim krajevima i koja, kao apeks predator pokazuje koliko je biodiverzitet ovde razvijen. 

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Zbog toga organizuju akcije, proteste i tribine kako bi proširili vest o tome šta se dešava u njihovom kraju. Cilj da prošire priču, kako bi se izvršio pritisak javnosti. Zbog toga organizuju turneju širom gradova u Srbiji u kojoj pokazuju film  „Cena rasta“, a projekcije koriste i kao priliku za umrežavanje. 

Istočna Srbija se retko pojavljuje u medijima. Koliko vam ta slaba zastupljenost odmaže u borbi? 

Baveći se ekološkim aktivizmom došli smo do saznanja da su dva najveća problema korupcija i neinformisanost građana. Ljudi nemaju prave informacije o tome šta se dešava. Projekti koji su u potpunosti razarajući za prirodu, predstavljeni su kao korisni za zajednicu i neophodni za zelenu tranziciju.  

Istočna Srbija ne dopire do šire javnosti, jer je demografski opustošena. Na teritoriji koja je po površini veća od Kosova i Metohije živi najviše 350.000 ljudi sa ogromnom dijasporom uglavnom u zemljama zapadne Evrope. Sama činjenica da mi imamo dva do tri puta manju gustinu naseljenosti od republičkog proseka govori o tome da je ovaj kraj sistematski zapušten i da se gleda samo kao resursni centar. 

Ljudi uglavnom prepoznaju istočnu Srbiju po Boru i Majdanpeku, po rudarskim mestima i smatraju da to sve ovde tradicionalno radi i da smo mi time zadovoljni. Govori se o nekim platama koje su iznad republičkog proseka, a zanemaruje se činjenica da ljudi nestaju. Nestaju čitavi krajevi i to sve zbog interesa stranih kompanija. Ono što bi trebalo da ostane lokalnoj zajednici uglavnom odlazi korumpiranoj lokalnoj vlasti i biznismenima. 

Gubimo stanovništvo, jer niko normalan ne želi da živi pored rudnika koji zagađuje reke, zemljište i vazduh. 

Šta biste istakli kao najveći problem u vašem kraju? 

Kanadska kompanija Dandi je u Srbiji preko dvadeset godina, a nekih petnaest godina intenzivno radi istraživanja u delu Crnog vrha, između Žagubice i Bora. Napravili su preko dve hiljade istražnih bušotina. I samim tim bušotinama su već narušili prirodu, naročito vode. Zagadili su okolne vodotoke koji su u slivu Mlave i Peka, to jest u Dunavskom slivu. 

Tamo su planirali da naprave rudnik sa površinskim kopovima, gde bi se zlato izdvajalo cijanidom. Ta tehnologija se zove luženje na gomili. To znači da bi drobljenu rudu stavili na najlon i polivali ga cijanidom da bi odvojili zlato od ostalih elemenata. Uz živu, to je najpogubnija metoda kojom se dobija zlato. Oni hoće najrazornijom i najjeftinijom tehnologijom da dođu do brzog profita.

I u tom trenutku smo se pojavili mi na terenu, organizovali se sa meštanima – pre svega sela Laznica u čijem ataru se sve to dešavalo, a i centra opštine Žagubica – organizovali nekoliko  naučnih tribina i pravili proteste. 

Crni vrh je već u izgradnji, u Jasikovu rade pristupne puteve. Potpuno je promenjen krajolik. Priroda je ispresecana putevima, šume su posečene, svuda su neki improvizovani kampovi u kojima borave radnici, uglavnom strani.

Javnost nije svesna da se na osamdeset kilometara prečnika nalazi tolika ogromna koncentracija stranih kompanija, investitora, koji u sadejstvu sa državnim i lokalnim korumpiranim vlastima parčaju ono što je ostalo od istočne Srbije. 

A to su, što se tiče prirodnih resursa kao što su vode i šume, najvredniji krajevi Srbije. Majdanpek je druga po pošumljenosti opština u Srbiji. Istočna Srbija nisu samo rudna bogatstva koja se sad arče, nego se arče i šume i vode kojima je baš taj kraj bogat. Svi ti projekti se naslanjaju i na Nacionalni park Đerdap sa istočne strane i na Nacionalni park Južni Kučaj – Beljanica sa zapadne strane. I bukvalno taj prostor između dva nacionalna parka je namerno izostavljen iz bilo kakve zaštite.

Priča o iskopavanju litijuma u zapadnoj Srbiji odjeknula je kako zemljom, tako i u inostranstvu, zato što ima dosta ljudi kojih se direktno tiče. Koliko je istok nezaštićen, s obzirom na to da ima malo stanovnika? 

Strane kompanije znaju šta šta mi imamo pod nogama, znaju kakva nam je država, kolika je korupcija, jer drugačije ne bi ni došle u našu zemlju. A znaju i to da ne postoji vitalno stanovništvo koje bi se suprotstavilo i da ako ponude, kako kažu, fer tržišne cene za kupovinu parcela,  u većini slučajeva će naići na pozitivan odgovor.

Ljudi koji žive ovde znaju kako je nekada izgledao ovaj kraj i koliko je života tu nekada bilo. Sada gledaju kako to propada. Deca su im u inostranstvu ili u većim gradovima. Mladi planiraju da odu. Zbog toga im je mnogo lakše da daju dedovinu u zamenu za novac, kako bi deci kupili budućnost na drugom mestu. 

Pred našim očima nestaju Krivelj, Oštrelj i Slatina, sela u okolini Bora. Pored autobuske stanice u Majdanpeku prolaze ogromni kamioni. Zbog toga ne možeš kriviti ljude što ne vide drugi pravac razvoja, a nadaju se da će im deca radeći u rudniku ostati. 

A sami planovi tih rudnika su kratkoročni, od 10 do 30 godina. Kad se to završi, nama ostaju samo mesta na kojima više nije moguće živeti.

Pre više od godinu dana bili ste pozvani na informativni razgovor od strane Bezbednosno informativne agencije. Da li ste ovo doživeli kao pretnju i da li trpite pritiske? 

Pretnji je najviše bilo u početku, kada smo počeli da se udružujemo i širimo vesti. Predsednik Opštine Žagubica Safet Pavlović mi je pretio nasiljem, a ja sam to objavio u medijima, jer mislim da je to najbolji način da se zaštitite, ako ne očekujete da će policija i sudstvo raditi svoj posao. 

Na terenu gde smo bili da beležimo i sprečimo ekološki kriminal trpeli smo verbalne i fizičke napade radnika rudarskih kompanija i lokalnog komunalnog preduzeća. Ali pošto smo to redovno prijavljivali policiji, tužilaštvu i javnosti, broj incidenata se smanjio.  

To što država vidi ljude koji žele da sačuvaju životnu sredinu kao opasne po bezbednost je poseban vid ludosti. Ja sam u požarevačku centralu BIA-e bio pozvan na „prijateljski” razgovor, gde su pokušali da mi ubace špijunski softver u telefon, ali nisu uspeli. 

Ne osećam se nebezbedno, bar ništa više nego što se osećaju ostali građani Srbije. Mnogo ozbiljnije opasnosti nam prete od toga da li će neko da nas prisluškuje. Postoji mogućnost da u par decenija pred nama ne bude života u istočnoj Srbiji, i da taj prostor postane potpuno nenaseljiv. Rudnici iz vremena Rimljana i danas zagađuju okolinu. Ovim intenzitetom i ovim načinom rudarenja to će da nam se dogodi u mnogo jačoj meri.