Otkrivanje identiteta, grafički opisi nasilja i senzacionalistički pristup i dalje su deo medijskog izveštavanja o silovanju u Srbiji. Umesto da doprinesu boljem razumevanju problema, takvi sadržaji mogu da retraumatizuju preživele i dodatno učvrste štetne obrasce u javnosti.
Silovanje je društveni problem koji utiče na čitavu zajednicu, a ne samo na osobe koje su preživele nasilje. Način na koji mediji izveštavaju o ovoj temi može doprineti razumevanju problema, a i dodatno traumatizovati osobu koja je preživela silovanje. U Srbiji ne postoje pouzdani podaci o učestalosti silovanja, dok globalna istraživanja pokazuju da na jedan prijavljeni slučaj silovanja dolazi najmanje osam neprijavljenih slučajeva.
Dragana Prica Kovačević, novinarka i članica grupe „Novinarke protiv nasilja” ističe da se, nažalost, gotovo svaki put kada se izveštava o seksualnom nasilju krše etički standardi i zakonske obaveze.
Jedan od najvećih problema jeste otkrivanje identiteta žrtve, čak i kada je reč o maloletnim osobama. Identitet ne mora da biti otkriven direktno – dovoljno je navesti selo u kojem osoba živi, njene inicijale, ulicu ili prikazati kuću kako bi postala prepoznatljiva.
Jovana Gligorijević, takođe novinarka iz grupe „Novinarke protiv nasilja”, smatra da su posebno problematični detaljni grafički opisi nasilja, kao i izjave komšija i drugih ljudi koji nemaju uvid u stvarni kontekst slučaja. Takvi sadržaji ne doprinose razumevanju problema, već vode ka senzacionalizmu.
Veliku odgovornost za ovakakv način izveštavanja snose urednici, jer su njihove odluke motivisane potrebom za što većom čitanošću, smatraju obe sagovornice. Najčešće krše odredbe Kodeksa novinara i novinarki Srbije, ali i zakonske odredbe koje se odnose na zaštitu privatnosti.
Analize koje sprovodi grupa „Novinarke protiv nasilja” ukazuju na to da su najveći problem naslovi, fotografije, video-snimci i ilustracije.
Jovana Gligorijević naglašava da lična ispovest sama po sebi nije svrha medijskog izveštavanja. Ona može poslužiti kao povod da se objasni širi fenomen seksualnog nasilja, odnosno kako funkcionišu mehanizmi nasilja, kako izgleda odnos između nasilnika i žrtve i kakve posledice može trauma da ostavi.
U svojoj praksi, kaže, ima pravilo da uvek prvo pita ženu šta želi da postigne objavljivanjem svoje lične priče.
„Ako ona očekuje da će mediji dovesti do toga da nasilnik bude osuđen, važno je da joj se objasni da mediji to zaista ne mogu da obezbede i osiguraju.”, kaže Jovana.
Za 20 godina rada, objašnjava, samo je u dva ili tri slučaja smatrala da je bilo opravdano objaviti celokupno iskustvo žene koja je preživela nasilje.
Kako prilikom medijskog izveštavanja zaštiti osobe koje su preživele nasilje
Prilikom izveštavanja najvažnije je zaštititi osobu koja je preživela nasilje i njeno dostojanstvo. Nakon toga potrebno je objasniti širi društveni kontekst u kojem se nasilje događa.
„Važno je pratiti ceo postupak – od prijave do završetka sudskog postupka”, dodaje Dragana Prica Kovačević.
Odgovorno izveštavanje podrazumeva da se nikome ne nanosi dodatna šteta. Neodgovorno izveštavanje može ugroziti i sudski postupak protiv počinioca.
Da bi istovremeno informisali javnost i zaštitili žrtve, objašnjava Jovana Gligorijević, novinari i novinarke pre svega treba da se edukuju o traumi i načinu na koji ona utiče na pamćenje i ponašanje osobe koja je preživela nasilje.
„U tekstovima se često ističe da preživele menjaju iskaz, ali to ne znači da ne govore istinu”, kaže Jovana.
Često se dešava da osobe koje su preživele traumu mogu da budu nesigurne u pojedine detalje zbog načina na koji traumatsko pamćenje funkcioniše. Zbog toga je veoma važno razgovarati sa psiholozima, tužiocima, advokatima i drugim stručnjacima, a ne direktno sa osobama koje su preživele nasilje.
Kako građani mogu da zaštite svoja prava
Osoba koja je direktno oštećena medijskim izveštavanjem, može da podnese žalbu Savetu za štampu. Nije neophodno da poznaje Kodeks novinara – dovoljno je da opiše šta smatra spornim, a stručna služba će proceniti koje su odredbe eventualno prekršene.
U zavisnosti od vrste povrede, građani i građanke mogu da se obrate i drugim nadležnim institucijama, poput Regulatornog tela za elektronske medije (REM) ili Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Građani takođe mogu da odluče da ne klikću na senzacionalističke sadržaje koji već naslovom ili fotografijom najavljuju šokantne detalje, ističe Jovana Gligorijević.
Gde žrtve seksualnog nasilja mogu da pronađu pomoć
Centar za žrtve seksualnog nasilja specijalizovana je usluga namenjena osobama koje su preživele seksualno nasilje. Namenjen je svim devojkama koje imaju najmanje 15 godina, kao iženama svih uzrasta.Centar funkcioniše pri Klinici za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine.
„Ukoliko se javi devojčica mlađa od 15 godina, ona se upućuje na Dečju kliniku, gde pregled obavlja i adolescentni ginekolog, budući da je to drugačiji pristup u odnosu na pregled odraslih žena“, kaže Biljana Stepanov, direktorka Centra za podršku ženama.
Ona objašnjava da Centar preživelima obezbeđuje besplatnu medicinsku, socijalnu pravnu i psihološku podršku.
Medicinski pregledobuhvata forenzički ginekološki pregled, uzimanje bioloških uzoraka radi prikupljanja dokaza, utvrđivanje eventualnih povreda, kao i procenu daljih medicinskih potreba.
Ako je potrebna hitna kontracepcija, može biti ponuđena pilule za dan posle. Ukoliko postoji rizik od polno prenosivih infekcija, obavljaju se testiranja i određuje dalji tok lečenja.
Savetnica Centra priprema preživelu za ceo postupak i pruža joj podršku. Kada je reč o osobama između 15 i 18 godina, savetnica podršku pruža i njihovim roditeljima.
Ukoliko se nasilje dogodilo u prethodna 72 sata, sprovodi se krizna intervencija, koja predstavlja prvi oblik psihološke pomoći. Nakon toga, žrtva dobija informacije o svojim pravima, mogućnostima prijavljivanja nasilja i narednim koracima.
Ako psiholozi procene da postoji potreba za dugoročnom psihološkom podrškom ili psihoterapijom, pravi se individualni plan rada. Prednost ovakve psihološke podrške, objašnjava Biljana Stepanov, jeste to što ne postoji vremensko ograničenje trajanja pomoći, već ona traje onoliko dugo koliko je žrtvi potrebno.
Osim individualnog rada, Centar organizuje i grupe samopomoći u kojima žene mogu da razmenjuju svoja iskustva, međusobno se podržavaju i osnažuju.
„Pored emocionalne podrške, trudimo se da ženama pružimo što više informacija o pravima, sudskim procedurama i svemu što ih očekuje nakon prijave nasilja. Neizvesnost često izaziva dodatni strah, zbog čega je informisanost važan deo procesa osnaživanja“, kaže Stepanov.
Život posle traume
Posledice seksualnog nasilja veoma su različite i zavise od slučaja do slučaja. Žene koje žive u manjoj sredini, najčešće se suočavaju sa osudom okoline, stigmatizacijom i društvenom izolacijom. Kod nekih drugih žena, pak, dolazi do promena u načinu života, odnosima sa ljudima ili do trajnog narušavanja osećaja sigurnosti.
Ne postoji univerzalna reakcija na traumu, zbog čega nije moguće govoriti o tipičnim posledicama, naglašava Biljana Stepanov. Svaka žena prolazi kroz svoj proces oporavka.
„Naravno da postoje primeri žena koje su uspele da prevaziđu posledice seksualnog nasilja, ali o tome mogu samo one da govore. Naš zadatak je da im pomognemo da razviju mehanizme suočavanja i nastave život na način koji je za njih moguć.”, kaže Stepanov.
Ona objašnjava da trauma seksualnog nasilja često ostaje prisutna tokom čitavog života, ali da uz odgovarajuću podršku mnoge žene uspevaju da izgrade kvalitetan život uprkos tom iskustvu.
Razlozi zbog kojih preživele ne prijavljuju seksualno nasilje su individualni. Neke žene ne znaju kome mogu da se obrate, neke strahuju od osude svoje okoline, dok druge nemaju poverenja u institucije ili ne žele da ponovo prolaze kroz traumatično iskustvo prepričavanja događaja.
Zbog toga nije dovoljno samo ohrabrivati žene da prijavljuju nasilje, naglašava Biljana. Jednako je važno da institucije nakon prijave nasilja adekvatno reaguju.
„Ako žene vide da sistem ne pruža zaštitu i pravdu, to će dodatno obeshrabriti druge žene da prijave nasilje”, ističe Biljana Stepanov.
Reakcija institucija nije uvek adekvatna. Da bi žena mogla da prepozna propuste u postupanju, važno je da zna koje su nadležnosti policije, tužilaštva, zdravstvenih ustanova i centara za socijalni rad.
U tome joj mogu pomoći službe besplatne pravne pomoći, advokati i organizacije koje pružaju podršku osobama koje su preživele seksualno nasilje. Oni joj mogu pomoći da razume postupak i ukazati na eventualne propuste institucija.
U našem društvu još uvek postoje predrasude i situacije u kojima se odgovornost indirektno prebacuje na žrtvu. Zbog toga je neophodno kontinuirano unapređivati rad institucija i jačati poverenje žena u sistem zaštite.
Podrška porodice i drugih bliskih osoba ne bi smela da izostane. Osobi koja je preživela nasilje potrebni su razumevanje, pažnja i prihvatanje, a ne osuda ili preispitivanje njenog iskustva.
Besplatno i anonimno možete potražiti pomoć preko SOS telefona: 0800 101010, e-mail: [email protected]
Naslovna fotografija: Milena Anđela Mišić-Atanacković/Novinarke proiv nasilja
