Četvoro dece posmatraju zalazak Sunca i počinju da razgovaraju o univerzumu. Iz nedelje u nedelju otvaraju teme o tome kako mogu stići do vaseljene i čega sve ima u njoj. To je zaplet knjige „Šetnja svemirom” astrofizičara Roberta Džudžara iz Ruskog Krstura.
Knjigu je izdala Novinsko izdavačka ustanova „Ruske slovo” kao dvadesetu u okviru edicije „Baštica”. Štampanje su finansijski pomogli i građani i građanke donacijama.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Od ideje do štampane knjige na polici prošlo je četiri godina, jer ju je Džudžar pisao u slobodno vreme. Izazov ilustrovanja knjige je prihvatio sam, da bi na kraju shvatio da mu je za crtanje likova potrebna pomoć.
Robert Džudžar je u detinjstvu imao enciklopedije i atlase na srpskom i engleskom jeziku. Knjigu je napisao na rusinskom, kako bi nadomestio nedostatak literature pisane jezikom Rusina.
Zašto je važno da pisci razmišljaju i stvaraju na svom maternjem, manjinskom jeziku?
Tako se se održava jezik i kultura. Rusinski jezik spada u ugrožene. Nemamo puno ljudi koji pričaju taj jezik. Zato smatram da svako ko može na bilo koji način da podrži svoj jezik i kulturu, to i treba da uradi, iako literaturu pisanu na rusinskom neće pročitati milion ljudi.
Kada sam došao na ideju da napišem knjigu, prva motivacija mi je bila da je objavim na svom maternjem jeziku i tako mu pomognem da se održi. Jeste da deca danas uče srpski kao nematernji jezik i strane jezike, ali nije isto kada je tekst original i kada je preveden. Autor se može koristiti rečima za koje nema prevoda u drugom jeziku, pa se koriste sinonimi i to nije to.
Ovom knjigom se bavite i popularizacijom nauke?
Da, svakako. Knjiga je namenjena uzrastu od sedam do 15 godina, pošto ima dosta teksta i dosta toga može da se nauči iz nje. Astronomija se ne pojavljuje često na školskim časovima. Možda je ima u delu fizike ili geografije, ali ne u dovoljnoj meri.
Primetio sam, pa i kroz lični primer, da sva deca prolaze kroz period radoznalosti kada su im astronomija i paleonotologija vrlo zanimljivi, a njih je malo u školama. Ovom knjigom želim da probudim radoznalost kod dece, da postavljaju više pitanja, a ne da uče samo zbog ocene.
Razmišljanja o funkcionisanju univerzuma povlače i pitanja o njegovom početku i kraju, otvarajući prostor za filozofska pitanja. Da li buđenje radoznalosti u oblasti astrofizike kod dece širi njihov svetonazor?
Da. Poslednja tema u knjizi upravo je nastanak svemira, ali iz naučnog pogleda, ne religioznog. Možda će mi neki roditelji zameriti zbog toga. Ipak, to je tema koja je dosta apstraktna i naučnicima je teško da zamisle tako nešto.
Nastanak univerzuma se može opisati u par rečenica, ali kada u glavi probate da zamislite kako bi to izgledalo, deluje nemoguće. Ovakve teme će možda decu motivisati da postavljaju više pitanja i budu aktivnija, jer do saznanja se ne može doći ako se ne postavljaju pitanja.
Kako se u Vama rodila strast prema astrofizici, tolika da ste stigli do Melburna?
Odrastao sam u Ruskom Krsturu, malom selu gde nema svestlosnog zagađenja, pa može da se vidi Mlečni put i puno zvezda. Tako je počelo moje interesovanje.
U osnovnoj školi sam želeo da budem profesor fizike. Tek sam u srednjoj saznao da se astronomijom može baviti kao zasebnom naukom. Nije bilo mnogo interneta tada u selu. U Istraživačkoj stanici Petnica se u meni najviše probudila ljubav za tu nauku.
Upisao sam studije astronomije na Univerzitetu u Novom Sadu, a u okviru Erasmus programa sam studirao i u Italiji i Austriji. Kada sam upisivao doktorske na Svinbern univerzitetu u Australiji, nisam mnogo razmišljao o tome koliko je daleko. Program radioastronomije koji su nudili je u meni probudio istraživačko – avanturistički duh, pa je preseljenje u daleko, nepoznato mesto bilo prirodno.
