Nedavno je na profilima portala Storyteller na društvenim mrežama objavljen video sa skupa podrške suspendovanim profesorima Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu. Skup su organizovali učenici i učenice ove škole. Ubrzo po objavljivanju videa u komentarima se pojavio čitav dijapazon uvreda. Izmanipulisana dečurlija, budale, ustaše, stoka – ređale su se uvrede koje su odrasli ljudi upućivali deci.
Među stotinama komentara bilo je i psovki, pogrdnih reči, pa i pretnji. Nije ovo jedini primer, jer se slični komentari mogu pročitati i ispod mnogih drugih snimaka, ali i tekstova koje se bave društvenim i političkim temama.
Već dugo su uvrede i pretnje na društvenim mrežama deo komunikacije, izražavanja i sučeljavanja mišljenja. Različiti stavovi ne brane se argumentima već pogrdnim rečima, a poslednjih godinu i po dana nasilje u digitalnom prostoru je u porastu, kaže Bojan Perkov, koordinator za digitalne politike Share fondacije, koja istražuje ovu temu, prati prijavljene slučajeve i edukuje javnost o bezbednom korišćenju interneta.
Razlozi za digitalno nasilje mogu biti različiti, nekada ga izazivaju i čak potpuno bezazlene teme, ali se politički stavovi najčešće javljaju kao okidač za uvrede.
„Društveni aktivizam, kritika režima, izveštavanje o pitanjima od javnog interesa često podstiču napade i kampanje. Imali smo brojne slučajeve, poput mizogonih napada na aktivistkinje iz Kule pred izbore u toj opštini, kao i nebrojene pretnje novinarima i novinarkama u lokalnim sredinama” – navodi Bojan Perkov primere online nasilja.
Na društvenim mrežama postoji mogućnost filtriranje komentara na osnovu liste neželjenih reči i fraza. Korisnici kao zaštitu od uvreda mogu da koriste i blokiranje određenih profila ili da u podešavanjima donekle zaštite svoju privatnost. Ipak, nijedna od opcija koje su na raspolaganju nije savršena, pa se digitalno nasilje nesputano širi prostranstvima interneta.
„Kako se Instagram sve više koristi za društveno-političku komunikaciju i javni angažman, vidimo da se pretnje i onlajn nasilje i tamo sve češće javljaju. Pretnje novinarima putem Fejsbuka su takođe česte, dok na X možemo da vidimo targetiranje političkih neistomišljenika” – kaže Bojan Perkov.
Novinarka Antonela Riha na svojoj blok listi na društvenoj mreži X ima više hiljada profila. Blokirani su uglavnom zbog pretnji i uvreda kojima je, kaže, svakodnevno izložena. Često se pita ko su ti ljudi, jer je, primećuje, online nasilje postalo zabrinjavajuća pojava. Ljudi imaju poriv da u komentarima vređaju čak i kada napiše post o običnim, svakodnevnim stvarima.
„Kada bih napisala da je nebo plavo, imam osećaj da bi se deset njih našlo da mi objasni da je narandžasto. Nedavno sam pisala o svom psu, o tome koliko je đubreta po dvorištima i koliko je to opasno za pse. Dobila sam nekoliko komentara „gde ti je pas da dođem da ga otrujem” – kaže Antonela Riha.
Ona veruje da ljudi koji napišu takve komentare žive uobičajen život, imaju porodice, decu, idu na posao. Internet im je mesto na kojem, kako kaže, oslobode svoje unutrašnje demone i frustracije. U iskustvu online nasilja nije usamljena, a smatra da su ljudima koji pišu uvrede na društvenim mrežama, javne ličnosti posebno poželjna meta.
„Mislim da im to daje neku vrstu važnosti, trenutne moći i da razmišljaju: evo, ja sam joj rekao, ja sa toj Antoneli rekao da je ustaška kurva” – kaže ova novinarka. Na društvenoj mreži X piše pod svojim imenom i prezimenom i ističe da uvek vodi računa o načinu komunacije. Nema ništa protiv anonimnosti na društvenim mrežama, ali je sigurna da ta mogućnost ljudima daje hrabrost da se ponašaju onako kako uživo nikada ne bi.
Na mrežama sagovornik nije osoba sa emocijama već ispisan tekst
Anonimnost jeste faktor koji može doprineti agresivnoj komunikaciji na internetu, ali nije jedini uslov za takvo ponašanje, potvrđuje Zoran Pavlović, profesor na seminaru za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kada identitet ljudi nije vidljiv ili procene da neće snositi posledice za svoje postupke, onda dolazi do slabljenja samokontrole i osećaja lične odgovornosti, kaže on. Međutim, ne znači da je anonimnost dovoljan razlog za agresiju. Ono pojačava ponašanja koja su već ustaljena i prihvaćena u zajednici.
„Ako je kultura neke (onlajn) zajednice zasnovana na međusobnom poštovanju, anonimnost neće nužno dovesti do nasilja. Ako su uvrede, podsmeh i ponižavanje uobičajeni, anonimnost će takve obrasce dodatno osnažiti” – objašnjava Zoran Pavlović.
Uvrede i najagresivnije komentare na društvenim mrežama pišu i ljudi koji nastupaju pod svojim imenom i prezimenom. To je dokaz da problem nije samo u skrivanju identiteta, već u društvenim normama, polarizaciji i osećaju da je agresija opravdana, jer služi „višem cilju”, dodaje Pavlović.
Kada poruke mržnje i nasilja svakodnevno stižu od onih koji u državi vrše vlast, ljudi lako poveruju da je takav model ponašanja dozvoljen i poželjan, smatra Antonela Riha. Zaključuje to po uvredljivim rečenicama i frazama koje se prvo pojave u pojednim medijima ili ih izgovore političari, a onda se obilato koriste u raspravama na društvenim mrežama.
„Oni su nekakvi modeli ponašanja. Ako to dolazi od predsednika, ministara, poslanika, ljudi razmišljaju: vidi kako je on rečit, kako mu je odbrusio, tako mogu i ja. Nisam psihološkinja, ali verujem da dolazi do nekog prenosa moći” – ističe Riha.
Ljudi retko izgovaraju ili pišu nešto što je suprotno njihovim uverenjima, kaže Zoran Pavlović. Međutim, način na koji će izraziti svoj stav zavisi od emocionalnog stanja i društvenog konteksta. Kada je osoba frustrirana ili oseća da je njena grupa ugrožena veća je verovatnoća da će izreći ili napisati uvredu. Kod komunikacije na internetu moguća je trenutna reakcija, pa obično izostane vremenski razmak u kojem bi se emocije smirile ili racionalno promislilo, ističe profesor socijalne psihologije.
„Digitalno okruženje menja prag ponašanja, jer se sagovornik ne doživljava kao osoba sa emocijama, već tekst ispisan na ekranu”, dodaje on.
Svaka uvreda i negativan komentar ostave posledicu
Nasilju na internetu sklonije su osobe koje i u stvarnom životu ispoljavaju agresiju ili su manje empatične, kaže Pavlović. Impulsivnost, potreba za dominacijom, narcizam, makijavelizam, psihopatija i svakodnevni sadizam, nabraja on određene crte ličnosti koje povećavaju mogućnost agresivnog ponašanja.
Međutim, ističe lekciju iz socijalne psihologije koja kaže da se ponašanje ljudi ne može objasniti samo njihovim osobinama, već presudni uticaj može imati društveni kontekst.
Podseća da ljudi koji žive u uslovima hronične nesigurnosti, ekonomske frustracije, političkih tenzija ili osećaja nepravde češće traže mete na koje mogu da usmere svoje nezadovoljstvo. Ovo postaje posebno zabrinjavajuće kada se uvrede i govor mržnje upute deci.
„Da bi neko bio spreman da javno vređa dete zbog političkih ili drugih razloga, najčešće mora da prestane da ga vidi kao dete i počne da ga posmatra kao simbol grupe koju prezire. To je proces koji u socijalnoj psihologiji nazivamo dehumanizacijom. Takvo ponašanje više govori o nivou polarizacije u društvu nego o samom detetu koje je meta napada, pa i onome ko ga napada” – kaže Zoran Pavlović.
Dodaje i da online nasilje može da poveća nivo stresa i anksioznosti, da izazove osećaj bespomoćnosti, povlačenje iz društvenog života i pad samopouzdanja.
Posebno ranjive grupe su deca i adolescenti. Ljudi koji pišu uvrede i pretnje često nisu svesni svog ponašanja, a ni mogućih posledica. U nekim slučajevima do promene može doći ukoliko im se ukaže kako ono što pišu utiče na drugu osobu.
Međutim, ova metoda ne postiže uvek takav ekekat, jer ukoliko je agresija postala deo grupnog identiteta i način dokazivanja lojalnosti grupi, racionalni argumenti imaju ograničen domet, navodi Pavlović.
„Najveće efekte obično imaju intervencije koje kombinuju informisanje o posledicama sa promenom grupnih normi. Ljudi su mnogo spremniji da menjaju ponašanje kada vide da njihova zajednica počinje da vrednuje drugačije obrasce komunikacije” – dodaje on.
Posledice online nasilje ne trpe samo pojedinci, već i celo društvo, jer se javlja „efekat posmatrača”. Ljudi koji posmatraju kako su drugi izloženi uvredama počinju da procenjuju koliki je rizik da se to i njima desi. Ako je rizik veliki, odlučuju da ćute i ne iznose svoje mišljenje. Tako nastaje spirala ćutanja, objašnjava profesor socijalne psihologije i rađa se društvo u kojem nema međusobnog poverenja, povezanost članova je slabija i jača politička polarizacija.
„Građani počinju da gube sposobnost da političke protivnike doživljavaju kao legitimne učesnike zajedničkog političkog života. To je posebno opasno za demokratska društva, jer demokratija ne podrazumeva odsustvo sukoba, već sposobnost da se sukobi vode bez međusobne delegitimizacije” – kaže Zoran Pavlović.
Podseća da ljudi koji društvene mreže koriste kao prostor za vređanje nisu nužno vođeni zlobom. U nekim slučajevima imaju potrebu da pripadaju grupi, možda osećaju političku ili društvenu ugroženost ili frustraciju izazvanu svakodnevnim životom. Razumeti njihovo ponašanje ne znači i opravdanje, ali ako se sve završi samo na moralnoj osudi i stavu da je takvo ponašanje neprihvatljivo, neće se saznati šta ga izaziva, pa i na koji način takvo ponašanje smanjiti.
„Zbog toga je o ovoj temi korisno govoriti istovremeno na dva nivoa: jasno osuditi ponašanje koje proizvodi štetu, ali bez demonizacije samih ljudi. Ukoliko svakoga ko se ponaša agresivno unapred proglasimo nepopravljivo lošom osobom, zatvaramo mogućnost da razumemo i menjamo društvene procese koji takvo ponašanje podstiču” – zaključuje Zoran Pavlović.
