Za pet regiona u Srbiji može se reći da su medicinske pustinje. Istraživanje koje su pre nekoliko godina sproveli istraživači sa Medicinskog fakulteta u Beogradu pokazalo je da u Mačvanskom, Podunavskom, Srednjebanatskom, Šumadijskom i Moravičkom okrugu nema dovoljno lekara i da je prisutna preopterećenost brojem pacijenata.
Medicinske pustinje su pojam čije značenje ljudima uglavnom nije poznat, ali su mnogi iskusili dugo čekanje termina za pregled, nemogućnost da dođu do lekara, tretman koji narušava privatnost i dostojanstvo ili nedostatak sredstava da plate i ostvare zdravstvenu uslugu.
„Medicinske pustinje su područja u kojima ljudi ne mogu da ostvare odgovarajući pristup zdravstvenoj zaštiti. Nije problem samo da li postoji lekar, nego i koliko vremena vam treba da dođete do ambulante i kakav je kvalitet zdravstvene usluge” – objašnjava Ljiljana Pantović, istraživačica sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Pantović je deo istraživačkog tima koji sprovodi projekat WARM (Pristup žena reproduktivnoj zaštiti u medicinskim oblastima sa nedovoljno usluga) u okviru kojeg analiziraju kako se živi u mestima koja su označena kao medicinske pustinje. Istraživački rad sprovode u selima oko Zaječara i Kikinde kroz intervjue sa ženama od 19 do 74 godine. Cilj je da se iz ženskog ugla sagleda pristup zdravstvenoj zaštiti kada ambulante i domovi zdravlja nisu lako dostupni.
U ovim mestima odlazak lekaru nije samo još jedna obaveza koju je lako obaviti, već zahteva prethodnu organizaciju dana i domaćinstva. U većini slučajeva se radi o sredinama u kojima postoji i problem javnog prevoza što otežava, pa i onemogućava redovne zdravstvene preglede.
„Meni je ostao upečatljiv jedan razgovor sa gospođom koja ima 74 godine. Ona koristi lek za pritisak koji sa participacijom košta 150 dinara. Međutim, pošto nema prevoz, a ona ne vozi, da bi otišla po taj lek mora da plati taksi u jednom pravcu 1000 dinara. Tako da nju taj lek košta 2150 dinara” – navodi jedno od iskustava sa terena Ljiljana Pantović.
Ono što su žene koje su učestvovale u istraživanju navele kao poseban problem je nedostatak informisanog pristanka na određene intervencije i komunikaciju sa zdravstvenim radnicima. U društvu se normalizuje ponašanje i tretman koji ne bi trebalo da budu normalizovani, ističe Pantović.
Navodi da su u svojim iskustvima žene pričale o vremenu koje im je potrebno da dođu do zdravstvene ustanove, višesatnom čekanju na pregled u neuslovnim zdravstvenim ustanova, a onda i pregledu koji je trajao, po njihovoj proceni, vrlo kratko i za to vreme bilo je gotovo nemoguće dobiti potpunu informaciju od lekara.
„Ključni nalaz u ovom istraživanju bila je potreba ispitanica da ih zdravstveni radnici saslušaju, objasne i ljudski sa njima razgovaraju” – kaže istraživačica sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
Žene iz romske zajednice su i prilikom lečenja su pod teretom diskriminacije
Normalizovanje je reč kojom bi se mogao opisati način života ljudi u mestima koja su označena kao medicinske pustinje. Građani i građanke se naviknu da nema javnog prevoza kojim bi došli do doma zdravlja i da moraju sami da se snađu. Naviknu se da na pregled moraju da čekaju danima i mesecima. Naviknu se na odnos i tretman kojim im se narušava privatnost i dostojanstvo.
Iako su ovo situacije sa kojima se u nekom trenutku mogu suočiti svi pacijenti, kod određenih grupa stanovništva ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu dodatno je otežano i zbog već postojećih stereotipa i diskriminacije. Zato su ovim istraživanjem posebno obuhvaćene žene iz romske zajednice. Vrlo je malo podataka, dodaje Pantović, koji govore o iskustvima Romkinja prilikom ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu.
„Često se njihova pitanja i komentari odbacuju nego što je to slučaj kod žena druge nacionalnosti. Češće su u situacijama teškog siromaštva što dodatno komplikuje njihov položaj i ostvarivanje zdravstvene zaštite” – kaže Ljiljana Pantović.
Da li žive u medicinskim pustinjama građani i građanke mogu da procene na osnovu jednostavnih pokazatelja koji obuhvataju raspoloživost zdravstvene usluge. Nije dovoljno samo da zdravstvena ustanova postoji, već mora da ima osoblje i sve potrebne uslove. Usluga, takođe, mora da bude pristupačna i da je do nje lako doći. Pacijenti zdravstvenu uslugu treba da koriste bez straha, poniženja i diskriminacije, a zdravstvena zaštita mora da bude i kvalitetna, stručna i pravovremena.
Institucije prilagoditi pacijentima
Istraživanje o tome kako se živi u uslovima medicinskih pustinja nastavlja se i dalje. Istraživački tim dao je i preporuke koje bi sistem i društvo u celini trebalo da primeni kako bi zdravstvena usluga u svim sredinama bila unapređena.
Navodi se da je potrebno osnažiti patronažnu podršku, priznati mogućnost prevoza kao zdravstveno pitanje, te ukloniti administrativne prepreke, jer bi pacijentkinjama trebalo da bude omogućeno da koriste uslugu najbliže zdravstvene ustanove, ako je to brže i bezbednije.
„Imali smo primer ispitanica koje administrativno pripadaju Zrenjaninu, ali im je mestu stanovanja bliža zdravstvena ustanova u Kikindi, pa su nailazile na problem, jer su vraćane sa pregleda više puta, jer je uput bio neadekvatan” – kaže Ljiljana Pantović.
Od preporuka na čijoj primeni bi institucije trebalo da rade izdvaja promenu komunikacije u zdravstvenim ustanovama bez ponižavajućih, seksualizovanih i omalovažavajućih komentara. Neophodno je i suzbijati diskriminaciju prema određenim grupama pacijenata, kao i jačati odgovornost kako bi pritužbe pacijenata imale efekta.
Za ostvarivanje preporuka potrebna je politička volja, finansije i razmišljanje da institucije moraju biti prilagođene pacijentima, a ne obratno, smatra Ljiljana Pantović.
„Razumem da je potrebno izgraditi puteve, ali hajde da razmišljamo gde su ti putevi prioritetni i kako neko ko živi na selu da dođe do lekara. Razmišljanjem o najranjivijim delovima stanovništva mislim da bismo mogli da menjamo stvari nabolje” – smatra Ljiljana Pantović i dodaje da je ključno pitanje kakav sistem zdravstvene zaštite kao društvo želimo: da li onaj koji je dostupan svima ili onaj koji će moći da plate samo oni koji imaju novca?
