Manjinske političke stranke mogu biti važan kanal političke vidljivosti zajednica koje bi u većinskom partijskom sistemu lako ostale marginalizovane. Ali mogu ostati i samo formalni predstavnici, bez stvarnog poverenja i učešća zajednice. Gde se povlači ta granica, šta razlikuje autentično predstavljanje od političkog korišćenja identiteta i zašto integracija ne znači asimilaciju, za Storyteller objašnjava politikološkinja Ksenija Marković, autorka knjige „Političke stranke kao akteri integracije nacionalnih manjina u Srbiji“.
U partijskom sistemu Srbije dominiraju monoetničke stranke, bilo većinske, bilo manjinske, na šta ukazujete i u svojoj knjizi. Šta to znači za integraciju nacionalnih manjina: da li manjinske stranke nužno jačaju politički glas zajedniceili mogu doprineti i njenoj izolaciji?
Manjinske stranke same po sebi nisu ni problem ni garant integracije. One nastaju kao odgovor na činjenicu da nacionalne manjine često ne prepoznaju svoje interese u programima većinskih stranaka i da osećaju potrebu da same artikulišu pitanja identiteta, jezika, obrazovanja ili političke zastupljenosti.
Međutim, problem nastaje kada i većinske i manjinske stranke ostanu zatvorene u etničke okvire i kada politički prostor postane zbir paralelnih monoetničkih scena koje gotovo da ne komuniciraju međusobno. U knjizi pokazujem da takav model otežava stvaranje zajedničkog političkog prostora i slabi mogućnost međukulturnog dijaloga.
Dakle, pitanje nije da li manjinske stranke treba da postoje, već kakvu političku logiku proizvode. Ako manjinske partije postanu isključivo čuvari etničkih granica, a većinske stranke nacionalne manjine vide samo kao posebne interese, onda integracija ostaje površna. Ali ukoliko postoji spremnost za saradnju, uključivanje manjinskih tema u šire društvene politike i razvoj poverenja između zajednica, manjinske stranke mogu biti važan most integracije, a ne instrument izolacije.
U tom smislu, moja osnovna teza je da integracija ne znači asimilaciju, već stvaranje zajedničkog političkog prostora u kojem manjine mogu da očuvaju svoj identitet i istovremeno budu ravnopravni politički akteri društva.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Ako političke stranke nacionalnih manjina primarno zastupaju interese jedne etničke zajednice, kako izbeći da to predstavljanje ostane samo etničko, a ne i demokratsko, odgovorno i programsko? Drugim rečima: šta razlikuje manjinsku stranku koja zaista artikuliše interese zajednice od stranke koja samo koristi identitet kao političku oznaku?
To je jedno od ključnih pitanja ne samo za manjinske stranke, već danas za političko predstavljanje uopšte. U uslovima demokratskog nazadovanja i jačanja partokratije, identitet često postaje dovoljan politički resurs sam po sebi. Tada politička odgovornost, programski sadržaj i kvalitet predstavljanja padaju u drugi plan, a etnička pripadnost postaje zamena za politički legitimitet.
U knjizi upravo pokušavam da pokažem da manjinsko predstavljanje nije automatski demokratsko samo zato što dolazi iz manjinske zajednice. Razlika između autentičnog predstavljanja i pukog korišćenja identiteta kao političke oznake vidi se pre svega u tome da li stranka razvija kapacitet da artikuliše stvarne potrebe zajednice ili samo monopolizuje pravo da govori u njeno ime.
Kada manjinska stranka postane zatvoren politički krug usmeren pre svega na očuvanje vlastite pozicije u sistemu, onda identitet postaje instrument političke reprodukcije elite. U takvom modelu često izostaju unutrašnji pluralizam, politička odgovornost i otvoren dijalog unutar same zajednice. Tada manjinska politika lako sklizne u simboličko predstavljanje – postoji formalna zastupljenost, ali bez stvarnog političkog sadržaja i bez mogućnosti da građani utiču na prioritete politike.
Sa druge strane, manjinska stranka zaista doprinosi integraciji kada uspe da spoji zaštitu identiteta sa širim demokratskim pitanjima: kvalitetom institucija, lokalnim razvojem, obrazovanjem, ekonomskom sigurnošću, odlaskom mladih ili korupcijom. Nacionalne manjine ne žive izvan društva – one dele iste institucionalne probleme kao i većinska populacija, samo često u još izraženijem obliku.
Zato mislim da je danas najvažnije pitanje da li manjinske stranke ostaju samo etnički posrednici između države i zajednice ili postaju demokratski politički akteri sa jasnim programima, odgovornošću i kapacitetom da grade poverenje i unutar zajednice i prema ostatku društva. Upravo tu se vidi njihov stvarni integrativni potencijal.
PREPORUČUJEMO I OVU TEMU:
U slučaju slovačke zajednice u Srbiji postoji više registrovanih „slovačkih” stranaka, ali malo vidljive saradnje, zajedničkih platformi i povezivanja sa širim građanskim akterima. Da li je to znak slabog integrativnog kapaciteta ili dubljeg problema? I koliko je problematično kada su stranke formalno manjinske, a njihovi programi, lideri i javna komunikacija nisu prepoznatljivi samoj zajednici – može li se tada govoriti o „prividu zastupljenosti”?
Mislim da je ovde važno napraviti razliku između formalnog postojanja manjinske stranke i stvarnog političkog predstavljanja zajednice. Sama činjenica da je neka organizacija registrovana kao manjinska ne znači automatski da ona ima kapacitet da artikuliše interese te zajednice niti da uživa njen legitimitet. Upravo je to jedan od problema na koje upozoravam još od 2014. godine kada govorim o zloupotrebi afirmativnih mera namenjenih nacionalnim manjinama.
Afirmativne mere imaju smisla samo ako služe povećanju političke participacije i zaštiti zajednica koje su objektivno u neravnopravnom položaju. Međutim, kada se status manjinske stranke koristi pre svega kao institucionalni kanal za lakši ulazak u političku arenu – bez stvarnog uporišta u zajednici, bez jasnog programa i bez prepoznatljivosti među pripadnicima te manjine – tada dolazimo do problema privida zastupljenosti. Formalno gledano, manjina jeste „predstavljena“, ali suštinski ne postoji politička reprezentacija koja proizvodi poverenje, participaciju ili osećaj političke uključenosti.
U tom smislu, odsustvo saradnje, koalicionog povezivanja i šire političke komunikacije može biti pokazatelj slabog integrativnog kapaciteta. Ali mislim da je problem dublji od same fragmentacije. On govori o širem modelu političkog života u Srbiji, koji je obeležen partokratijom, personalizacijom politike i slabljenjem programskih stranaka. Taj proces ne pogađa samo manjinske zajednice, već i većinsko društvo. U uslovima demokratskog nazadovanja političke organizacije često prestaju da budu kanali društvene reprezentacije, a postaju instrumenti održavanja političkih mreža i kontrole resursa.
Kod manjinskih stranaka je taj problem dodatno osetljiv zato što one imaju posebnu demokratsku funkciju – trebalo bi da budu most između zajednice i institucija države. Kada taj most ne postoji, kada zajednica ne prepoznaje ni program ni lidere kao autentične predstavnike svojih interesa, onda se javlja duboka politička apatija i gubitak poverenja u samo manjinsko predstavljanje.
Zato mislim da pitanje nije koliko manjinskih stranaka postoji, već da li one zaista proizvode političku participaciju, pluralizam i poverenje unutar zajednice. U suprotnom, afirmativne mere mogu izgubiti svoju demokratsku svrhu i pretvoriti se u formalni mehanizam bez stvarnog integrativnog efekta.
Već ste pomenuli da manjinsko predstavljanje ne bi smelo da ostane samo na etničkom nivou. Gde je onda granica između legitimne zaštite jezika, kulture, obrazovanja i informisanja i partijskog monopola nad tim temama? Kakvu ulogu u tome treba da imaju manjinski nacionalni saveti, a kakvu političke stranke?
Manjinske stranke svakako treba da artikulišu pitanja identiteta, jezika, kulture i obrazovanja, jer su to legitimna pitanja svake nacionalne zajednice. Ali one ne smeju da imaju monopol nad tim pitanjima niti da budu jedini tumači interesa zajednice. U sistemu Srbije tu važnu ulogu imaju i nacionalni saveti nacionalnih manjina, koji bi trebalo da budu šira i inkluzivnija platforma zajednice, a ne produžena ruka političkih partija.
Problem nastaje onda kada se napravi direktna sprega između političkih stranaka i nacionalnih saveta, jer tada kulturna autonomija gubi deo svoje autonomnosti i pluralizma. O tome pišem i u knjizi.
Istovremeno, mislim da manjinske stranke ne mogu ostati samo na identitetskim pitanjima. Nacionalne manjine ne žive izolovano od društva – one dele iste probleme kao i ostatak građana: siromaštvo, odlazak mladih, slabe institucije, nezaposlenost ili nerazvijene lokalne sredine. Ako političke stranke nisu u stanju da pitanja kulturnog identiteta povežu sa širim društvenim i demokratskim problemima, onda teško mogu istinski predstavljati interese zajednice koju zastupaju.
Upravo se tu vidi razlika između politike koja samo čuva simbolički identitet i politike koja doprinosi stvarnoj društvenoj i političkoj integraciji manjina.
U javnosti se manjinske stranke često posmatraju kao prirodni predstavnici zajednice. Međutim, šta se dešava kada postoji više formalnih manjinskih stranaka, ali ih zajednica ne vidi kao stvarne aktere? Da li to slabi poverenje u manjinsko političko predstavljanje uopšte?
Da, to može ozbiljno oslabiti poverenje u manjinsko političko predstavljanje. Formalni status manjinske stranke sam po sebi nije dovoljan da bi neka organizacija imala legitimitet unutar zajednice. Političko predstavljanje mora da se potvrđuje kroz poverenje, komunikaciju sa zajednicom, prepoznatljive politike i stvarni rad na rešavanju problema ljudi.
Ukoliko zajednica ne prepoznaje određene stranke kao autentične aktere, demokratski odgovor na to treba da bude uskraćivanje političke podrške i razvoj pluralizma unutar same zajednice. To je važno i zbog očuvanja kredibiliteta manjinskog predstavljanja kao demokratskog mehanizma.
U suprotnom postoji opasnost da manjinsko predstavljanje ostane samo formalno i simboličko, bez stvarnog integrativnog i demokratskog kapaciteta.
