Četiri godine nakon što su popisivači završili posao, rezultati popisa stanovništva iz 2022. godine prestaju da budu samo statistika i postaju neumoljiv krojač manjinske moći u Srbiji. Dok se manjinski nacionalni saveti pripremaju za jesen 2026. godine, demografska slika iz prošlosti pretvara se u vrlo konkretne institucionalne posledice: gašenje mandata za jedne i neočekivani uspon za druge zajednice. Istražujemo kako „zaboravljeni“ brojevi danas menjaju mapu uticaja, budžeta i budućnost manjinske samouprave.

Kada se govori o popisu stanovništva, najčešće se govori o demografiji – o migraciji, emigraciji, starenju, “beloj kugi”, asimilaciji. Ređe se govori o tome da popis, pored sociološke slike društva, proizvodi i vrlo konkretnu institucionalnu posledicu. Naprimer, retko smo svesni da broj pripadnika i pripradnica nacionalne manjine utiče na broj članova i članica nacionalnog saveta nacionalne manjine. 

Prema zvaničnim podacima Ministarstva za ljudska i manjinska prava, u Srbiji trenutno deluje 24 nacionalna saveta, uključujući Izvršni odbor Saveza jevrejskih opština. Stabilnost ovih institucija direktno zavisi od brojnosti zajednice koju predstavljaju, jer državni propisi o manjinskim nacionalnim savetima uspostavljaju jasnu lestvicu: što je zajednica manja, to je manje i njeno najviše predstavničko telo.

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Ova zakonska odredba se u praksi najdirektnije odražava na zajednice koje beleže konstantan ili relativno veliki pad broja pripadnika, što je slučaj i sa slovačkom manjinom u Srbiji. Kako je brojnost Slovaka na poslednjem popisu pala ispod ključnog praga, mehanizam za smanjenje broja članova saveta u narednom mandatu postaje administrativna neminovnost prema trenutno važećim propisima.

Demografske promene su dugoročan trend i teško ih je svesti na jedan uzrok, smatra Dušanka Petrakova, predsednica Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine (NSSNM).

„Demografske promene imaju dugoročan trend, pa je od 1971. godine, kada je popis stanovništva u bivšoj Jugoslaviji zabeležio 76.969 Slovaka, svaki naredni popis (1981, 1991, 2002, 2011 i 2022.) registrovao pad broja Slovaka u ovim oblastima. Na te promene uticalo je više faktora i nije moguće izdvojiti samo jedan presudan faktor”, kaže Petrakova.

Sličnu demografsku dinamiku beleži i rusinska zajednica. Na poslednjem popisu iz 2022. godine bilo je 11.483 pripadnica i pripadnika rusinske nacionalne manjine, što je pad za preko 2.000 u odnosu na 2011. godinu, navodi predsednik Rusinskog nacionalnog saveta Stevan Samočeta. 

Kao razloge vidi migracije, “belu kugu” i akulturaciju, posebno u kontekstu mešovitih brakova, a najavljuje i sociološko istraživanje koje bi trebalo preciznije da pokaže šta i u kom obimu utiče na nepovoljne trendove – i da se oni do popisa 2031. godine eventualno ublaže.

Zakonski mehanizam i “gubitak stolica”

Zbog ovakvih trendova dolazi do izražaja mehanizam koji predviđa Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Ovaj propis jasno definiše „stepenice“: ako brojnost zajednice padne ispod određenog praga na poslednjem zvaničnom popisu, broj članova saveta se u narednom izbornom ciklusu, koji se očekuje na jesen 2026. godine, automatski smanjuje.

Ukoliko ne dođe do izmena Zakona pre raspisivanja izbora, slovačka zajednica je, padom ispod praga od 50.000, pred izvesnim smanjenjem sa 29 na 23 člana. Hrvatska zajednica se suočava sa istim scenarijom, dok je rusinska, iako u padu, ostala iznad praga od 10.000 koji im čuva sadašnjih 19 mesta.

Drugim rečima, posle svakog popisa, u sledećem izbornom ciklusu može da se promeni veličina saveta, jer zakon broj članova manjinskih nacionalnih saveta vezuje za “razrede” po brojnosti zajednice. Tako, na primer, ako zajednica na popisu padne ispod 20.000 pripadnika, savet umesto 23 člana ima 19.

„Na osnovu rezultata poslednjeg popisa stanovništva, može se očekivati promena broja članova saveta u narednom izbornom ciklusu (sa 29 na 23), iako postoje naznake, koje nisu izvesne, da bi izmenom Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina bilo moguće zadržati isti broj članova, odnosno sačuvati stečena prava”, kaže predsednica Nacionalnog saveta Slovaka Dušanka Petrakova.

Ipak, nasuprot ovim institucionalnim nadanjima, uvid u aktuelnu skupštinsku proceduru iz februara 2026. godine pokazuje da se rešenje još uvek ne nalazi na vidiku. Među desetinama predloženih akata koji čekaju na usvajanje trenutno ne postoji inicijativa za izmenu Zakona o nacionalnim savetima. 

To znači da se sat neumoljivo primiče jeseni i da su, bez hitne intervencije u narednim mesecima, smanjenje mandata i budžetski rezovi za Slovake i Hrvate pravno neizbežni.

Suprotan trend: Povratak Albanaca i uspon ruske zajednice

Dok tradicionalne manjinske zajednice u Vojvodini beleže institucionalno “skupljanje”, na jugu i u centralnim delovima Srbije odvija se suprotan proces.

Najdrastičniji primer su Albanci, čiji bi nacionalni savet u narednom mandatu mogao skočiti sa minimalnih 15 na čak 29 članova. Ovaj „skok“ nije rezultat naglog demografskog buma, već političke odluke – nakon bojkota popisa 2011. godine, kada je evidentirano tek oko 5.800 Albanaca, popis iz 2022. zabeležio je njih 61.687. Ovim su Albanci automatski postali jedna od najbrojnijih manjina u sistemu, što će značajno prekomponovati raspodelu državnog novca.

Sličan, ali demografski drugačiji trend beleži i ruska nacionalna manjina. Broj Rusa u Srbiji porastao je sa 3.247 na 10.486, čime je ova zajednica prešla prag od 10.000 pripadnika. To znači da bi njihov savet sa dosadašnjih 15 mogao porasti na 19 članova.

Finansijska matematika: Realna cena popisa

Kada je reč o finansiranju, predsednica NSSNM Dušanka Petrakova iznosi jasan stav zasnovan na pravnom statusu institucije.

„Moram da naglasim da promena broja članova saveta neće uticati na finansiranje rada saveta, jer će savet i dalje imati isti pravni položaj i ovlašćenja“, smatra Petrakova.

Ipak, iako pravni položaj ostaje isti, finansijska dijagnoza koju postavlja administrativni sistem raspodele novca ukazuje na drugačiji ishod.

Prema Uredbi o kriterijumima za raspodelu sredstava iz budžeta Republike Srbije za finansiranje rada nacionalih saveta nacionalnih manjina iz 2023. godine, budžet se raspoređuje po modelu 30-70. Dok se 30% sredstava deli linearno svim savetima, preostalih 70% određuje se na osnovu brojnosti zajednice, broja ustanova i aktivnosti.

Ključna tačka je onih 35% ukupnih sredstava koja se dele prema procentualnom udelu svake manjine u ukupnoj masi svih popisanih manjina u Srbiji. Budući da je budžetski fond ograničen, rast jednih zajednica automatski utiče na koeficijent ostalih. Pojava velikog broja popisanih Albanaca (rast sa 5.800 na 61.687) i rast ruske manjine (sa 3.247 na 10.486) povećavaju njihov procentualni udeo u raspodeli. To automatski smanjuje koeficijent za zajednice čija je brojnost opala, čak i ako bi ukupan državni budžet za manjine ostao nepromenjen.

Za zajednice sa značajnim demografskim padom, poput slovačke (pad od 20,9%) ili hrvatske (pad od 32,5%), ovakav obračun znači realno smanjenje mesečnih kvota. Manji priliv sredstava iz republičkog budžeta direktno može ugroziti rad institucija i organizacija koje finansiraju ovi saveti, što u praksi može dovesti do slabljenja manjinske samouprave uprkos nepromenjenom pravnom položaju.

Simbolika ili slabljenje kapaciteta

Stevan Samočeta ocenjuje da demografske promene imaju ograničen direktan uticaj na rad saveta u smislu ovlašćenja, ali priznaje da je to loš znak. 

„Problem je što to znači da je broj pripadnica i pripadnika rusinske nacionalne manjine manji. To je znak da nismo uspeli da zaustavimo trend sve manjeg broja upisanih učenica i učenika, studentkinja i studenata i da nismo uspeli da razvijemo rusinsku samosvest i da nismo uspeli da pripadnice i pripadnike rusinske nacionalne manjine usmerimo prema očuvanju svoje kulture, tradicije i jezika”, dodaje predsednik NSRNM.

Stevan Samočeta ukazuje i na potencijalno važne “tačke oslonca” za očuvanje jezika, poput dobijanja ISO koda za rusinski jezik pre četiri godine, koje vidi kao preduslov za šire tehnološko prisustvo jezika (npr. u digitalnim prevodilačkim alatima) i za njegovu revitalizaciju u različitim sferama upotrebe. 

No, postoje i drugačija mišljenja: kada zajednica brojčano oslabi, institucija može zadržati ista ovlašćenja na papiru, ali u praksi imati manje kapaciteta.

Na to je još pre tri godine upozorio sociolog Erik Palušek, kada je ukazao na to da pad populacije jedne manjinske grupe znači da se slabi i institucionalni sistem. To, prema njegovim tadašnjim rečima, dovodi do toga da ove grupe imaju manji i manji uticaj na formiranje političkih procesa i to ne samo kroz broj mesta u savetu, već i kroz sve užu bazu ljudi koji mogu da preuzmu javne uloge i odgovornost.

Tri godine kasnije, Palušek dodatno naglašava da prava nacionalnih saveta ne treba posmatrati izolovano.

„Ovlašćenja i nadležnosti nacionalnih saveta zaista ostaju, međutim institucionalni sistem nacionalnih manjina ne sastoji se samo od nacionalnih saveta. Institucionalni sistem obuhvata i brojne druge ustanove – vrtiće, škole, medije i kulturne ustanove. Smanjenje broja pripadnika dovodi u opasnost njihov opstanak: ako nema dovoljno dece, ne otvaraju se odeljenja; ako nema dovoljno novinara, mediji ne funkcionišu. Ukoliko tim institucijama preti gašenje, nacionalni saveti se nalaze u svojevrsnom vakuumu: njihova prava ostaju na papiru, ali u praksi neće imati gde da ih ostvare“, pojašnjava sociolog.

Ipak, predsednica NSSNM Dušanka Petrakova na pitanje o posledicama manjeg broja članova gleda pre svega iz ugla zakonskog okvira i formalnih ovlašćenja saveta. 

„Manji broj članova saveta ni na koji način ne utiče na njegovu političku težinu u odnosu prema državnim institucijama i lokalnim samoupravama, jer svaki nacionalni savet, bez obzira na broj članova, ima isti pravni položaj i ovlašćenja, a svoje odluke donosi većinom glasova svih članova saveta, bez obzira na to koliko članova savet ima“, navodi Petrakova.

Na pitanje da li je model u kojem broj članova saveta direktno zavisi od brojnosti manjine dugoročno pravedan i održiv, odgovara da smanjenje broja članova nema presudan praktični uticaj na odlučivanje, već pre svega simbolički.

„Smanjenje broja članova saveta nema praktičan značaj za odlučivanje u samom savetu, jer se odluke donose većinom glasova bez obzira na broj članova; ono pre ima simbolički značaj. Razlika je samo u tome što će, u slučaju smanjenja broja članova saveta, jednom članu saveta biti potrebno više glasova pripadnika određene nacionalne manjine nego što je to bio slučaj u ovom mandatu“, navodi predsednica najviše predstavničke institucije Slovaka u Srbiji.

Predsednik najviše predstavničke institucije Rusina Stevan Samočeta u Srbiji otvara i pitanje kako uopšte obuhvatiti zajednicu koja je poslednjih godina sve rasutija, posebno one koji žive u inostranstvu, a i dalje se identitetski vezuju za zajednicu u Srbiji. 

„Država bi mogla omogućiti upisivanje u posebni birački spisak svim Rusinkama i Rusinima koji to žele u inostranstvu (a imaju dvojni pasoš) kako bi to učinili elektronskim potpisom onlajn”, predlaže Samočeta kao jednu od mogućih sistemskih mera.

Pitanje modernizacije i obuhvatanja rasejane zajednice samo je jedan deo napora da se sačuva legitimitet manjinske samouprave. Ipak, širi sociološki okvir sugeriše da se pravi izazov krije u postepenom, gotovo neprimetnom slabljenju čitave manjinske strukture.

Opadanje broja pripadnika nacionalnih manjina je proces, te se stoga i slabljenje institucionalnog sistema, kao i sposobnosti ostvarivanja interesa, odvija postepeno, smatra Erik Palušek. Dodaje da je teško povući simboličnu granicu kod određenog brojčanog podatka, jer iako je brojnost jedne nacionalne manjine određujući faktor, na snagu zajednice utiču i brojni drugi činioci.

U ove faktore spada razvijenost institucionalnog sistema i njegova mreža odnosa, ekonomska snaga zajednice, identitet koji zajednica gradi o sebi, stepen gubitka maternjeg jezika, sposobnost zajednice da se odupre procesima asimilacije ili stepen u kojem im se podvrgava itd.

„Važno je i pitanje u kojoj meri sam institucionalni sistem može da se prilagodi smanjenju broja stanovništva i kako se sa tim procesom nosi. O simboličnim granicama možemo govoriti, ali ne smemo zaboraviti da su snaga manjina i njihovog institucionalnog sistema složenije od tvrdnje da od određenog broja one više ne mogu da funkcionišu”, zaključuje Erik Palušek.