Vetrenjače vire iza horizonta banatske ravnice. Zvuk kamiona sa mešalicom prožima se sa cvrkutom ptica. Iza šećerane u Kovačici nalazi se prostranstvo niskog rastinja. Taložnica šećerane mesto je gde ljubitelji ptica dolaze da u njima uživaju.
Među njima je i Dimitrije Radišić, ornitolog i docent na Departmanu za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu. Saznao je da se tu okupljaju neke atraktivne vrste. Kaže da nije retkost da mesta uzurpirana industrijskom proizvodnjom postanu stanište divljih vrsta.
„Tamo gde se izlivaju industrijske vode, stvaraju se ekosistemi velikog organskog opterećenja. U njima može da preživi mali broj vrsta, ali one koje mogu, javljaju se u velikim populacijama”, objašnjava Radišić.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Dodaje da u mulju napreduju oligohete, gliste kojima se hrane ptice. Veštačka vlažna staništa su pogodna i za gnežđenje jer ostrvca u njima pružaju zaštitu od kopnenih predatora poput lisica, pacova i mačaka. Mesta oskudne vegetacije zgodna su za ptice koje jaja polažu na zemlji, poput galebova i čigri.
Mnoge od tih vrsta žive nomadskim načinom života. Ovakva mesta biraju,jer su njihova prirodna staništa nestala. Radišić iznosi podatak da je u Vojvodini pre stotinak godina preko 80% površine bilo plavna zona. Sada kada je voda ukroćena sistemom DTD, a šumarci pretvoreni u oranice, jasno je zašto se industrijska postrojenja nameću kao jedina alternativa. Taložnice postaju retka oaza u pustinjama agrarne monokulture.
S obzirom na to da se ptice okupljaju uglavnom oko industrija koje se bave proizvodnjom hrane, mali je rizik za njih od trovanja. Međutim, sve zavisi od procesa proizvodnje. Može se desiti da se na taložnice izliju toksične materije i teški metali, što može biti pogubno.
Veći rizik je organsko opterećenje koje može dovesti do bujanja određenih vrsta mikroorganizama i tako postati žarište epidemije. Velika koncentracija životinja na jednom mestu čini da se bolest lakše prenosi. Među značajnijim bolestima je ptičiji grip, objašnjava Radišić.
Može li se taložnica staviti pod zaštitu?
Taložnice kao mesto za život biraju ptice koje uglavnom naseljavaju močvarna staništa. Među takvim vrstama postoje mnoge koje su postale retke.
„Imamo ironičnu situaciju da neke od naugroženijih vrsta u Srbiji zavise u potpunosi od industrijskih, veštačkih staništa”, primećuje Dimitrije Radišić.
Crnoglavi galeb je jedan od njih. On ima jednu stalnu i nekoliko privremenih kolonija koje žive baš na taložnicama. Obični rečni galeb nije ugrožena vrsta, ali se u Srbiji razmnožava na malo mesta, uglavnom na taložnicama.
Obična čigra koja postaje sve ugroženija najčešće bira ovakva mesta za gnežđenje. Komšiluk s njima dele i vlastelica, sabljarka, crvenogi sprudnik, nabraja Radišić. U migratornim sezonama u goste dolaze selice sa severa Evrope i Azije. Ukoliko su taložnici bogatiji vodom, domom je mogu nazvati i neke od najređih vrsta pataka u Srbiji, kao što je njorka ili šarena utva.
„Mislim da su jedini slučajevi kada je ona zabeležena da se razmnožava u Srbiji na prirodnom slankastom jezeru Rusanda i na jednom taložniku kod Čoke”, kaže Radišić.
Domaće zakonodavstvo daje prostora da se stanište zaštiti ukoliko se u njemu nađu ugrožene vrste, bez obzira na njegovo veštačko poreklo. Ipak, u praksi se to retko dešava, primećuje ornitolog.
„Te ptice su tu upravo zbog industrijske proizvodnje. Kada ona prestane, nema ni ptica”, podseća Radišić na njihov nomadski način života.
I sama pravila proizvodnje mogu nametnuti promene koje pticama ne odgovaraju. Privrednicima nije u ineresu da pod zaštitu stavljaju deo proizvodnje, jer tako ne ostvaruju profit.
„U pitanju su staništa koja su nastala kao nusprodukt industrije. Mi ih prilagođavamo ekonomskoj logici. Ptice iskorišćavaju mogućnosti koje imaju dok ne dođe do neke vrste sukoba interesa”, navodi ornitolog.
