Sto sedamnaest je broj na koji smo navikli na blještavim reklamama menjačnica, toliko, da kada se taj broj povećao samo za dinar, nastala je kriza zbog velike potražnje, pa novčanice evra nisu mogle da se nađu u pojedinim menjačnicama. Za vreme i nakon pandemije korona virusa nestabilno je bilo sve, osim kursa, uprkos ratovima, spoljnim i unutrašnjim političkim previranjima. Sumnja u institucije, pa i one finansijske, nametnula je pitanje koliko stabilan kurs održava stvarno stanje u nestabilnoj zemlji. 

Viši naučni saradnik na Departmanu za makroekonomiju Instituta ekonomskih nauka Aleksandar Zdravković tvrdi da se ovakvom kursu može verovati. Suprotnog mišljenja je profesor ekonomije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ognjen Radonjić. 

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Zdravković objašnjava da jačina kursa određene zemlje govori o konkurentnosti njene privrede. 

S druge strane, Radonjić primećuje da je slika o tome da fiksiran kurs štiti od krize, rezultat propagande, a ne stvarnog stanja. Tvrdnju da kurs nije realan dokazuje činjenicom da ga je potrebno stalno braniti. 

„Ako bi cena evra bila formirana samo na tržištu, centralna banka bi morala da interveniše samo povremeno. Narodna banka Srbije (NBS) interveniše stalno, što znači da to nije rezultat ponude i tražnje, već politička odluka”, tvrdi Radonjić.  

Dakle, broj na menjačnicama trebalo bi da bude rezultat prirodnog kretanja ponude i tražnje. Ukoliko postoji veća tražnja za bilo kojom robom, pa i onom novčanom, onda cena te robe raste. 

Kišobran će kod uličnog prodavca poskupeti kad pada kiša. Država iz deviznih rezervi na finansijskom tržištu prodaje milijarde evra kako bi i njegova cena ostala ista. U prenesenom značenju, država iz magacina izbacuje zalihe kišobrana, pa ulični prodavac nema interesa da podigne cenu, a kiša pljušti. 

Još jedan znak da je vrednost dinara precenjena je to što on ne bi mogao da bude takav u zemlji koja decenijama više uvozi nego što izvozi, kaže Ognjen Radonjić. Kada uvozimo, praznimo naš devizni bazen kako bi platili robu, a kada izvozimo, punimo ga. Prema zakonu ponude i tražnje što je bazen prazniji, roba više vredi. Tako bi trebalo da bude da nema intervencije države.  

„Precenjen kurs je zapravo simptom, on je cena politički poželjne slike, a ekonomski se plaća gubitkom konkurentnosti”, objašnjava Radonjić. 

Dodaje da postoje procene da bi brojka na menjačnicama trebalo da bude veća za 25% do 30%. Umesto 117, na tablama bi trebalo da trepće negde oko 150 dinara za jedan evro,  ali naglašava da je to samo procena. 

„Do takvog kursa bi se došlo samo ako bi se dinar prepustio većoj fleksibilnosti i ako bi se smanjila uloga političke kontrole preko intervencija NBS, stranih investicija, doznaka i zaduživanja koje trenutno drže kurs veštački jakim”, objašnjava Radonjić. 

Aleksandar Zdravković vraća se na period od 2005. do 2008. godine kada se evro kretao od 80 do 85 dinara. Tada smo uvozili skoro duplo više nego što smo izvozili, a balans je uspostavljao priliv deviza od stranih investicija i privatizacije. 

„Ta situacija je bila dugoročno neodrživa, i od 2009. do 2015. godine vrednost dinara je pala na na preko 120 dinara u odnosu na evro, čemu je doprinela i svetska ekonomska kriza”, priseća se Zdravković. 

Danas su kontrateg većem uvozu od izvoza, prilivi deviza od IT sektora i turizma, kao i direktnih stranih investicija, tvrdi on. To je dovelo do situacije u kojoj je ponuda deviza nadmašivala tražnju pa je Narodna banka Srbije intervenisala i kupovala višak deviza. U poslednjih desetak godina spoljnotrgovinski deficit se nije značajno menjao i on iznosi 15% u proseku. 

Zdravković dodaje da su se devizne rezerve u prethodnih 10 godina utrostručile i sada je u sefu oko 30 milijardi evra. Brani intervencije centralne banke, jer je stabilan i predvidiv kurs važan faktor finansijske i privredne stabilnosti u ekonomiji poput naše, koja je izrazito vezana za Evropsku uniju (EU). 

„Veliki deo štednje, kredita i ugovora vezan je za evro, pa bi nagle oscilacije kursa direktno pogađale građane i privredu kroz rast rata kredita, povećanje troškova uvoza i pogoršanje životnog standarda”, tvrdi Zdravković. 

Sa njim se ne slaže Radonjić koji kaže da je samo utisak javnosti da nas stabilan kurs čini sigurnijim i bogatijim. Kada se izađe iz okvira propagande i uđe u elementarnu ekonomsku analizu, postaje jasno da je nominalna stabilnost kursa jedno, a njegova realnost nešto sasvim drugo.

“Kurs može biti miran na ekranu, a duboko izobličen u odnosu na fundamentalne ekonomske odnose”, kaže Radonjić.

Ko dobija, a ko gubi od zacementrianog kursa?

Aleksandar Zdravković tvrdi da stabilan kurs ide u prilog domaćoj privredi. Navodi primer proizvođača mleka, kojima bi naglo smanjenje vrednosti dinara u odnosu na evro, automatski povećalo troškove proizvodnje, jer su gorivo, stočna hrana i đubrivo vezani za evro. 

Ognjen Radonjić ne deli mišljenje sa Zdravkovićem. Fiksiran kurs evra gura privredu pravcu uvoza i trgovine, a guši proizvodnju. Precenjen dinar čini da uvozna roba iz EU bude relativno jeftinija od domaće. 

„Kako je precenjen kurs već godinama privilegija uvoznika i velikih lanaca, oni bez problema uvoze mleko u prahu, sireve i tečno mleko, često iz zemalja sa daleko većim subvencijama po litru nego u Srbiji, pa je uvozno mleko jeftinije i pre nego što se uopšte uzme u obzir kurs”, kaže Radonjić. 

Jedan farmer u Sloveniji dobija značajno veće subvencije po jednoj kravi, od onog u Srbiji. Samim tim, manje ga košta da proizvede litar mleka, pa može da ga ponudi za nižu cenu. S obzirom na to je tržište Srbije sa EU otvoreno i slobodno, na polici marketa uvezeno mleko je u sličnom cenovnom rangu sa domaćim. Zbog toga su domaći farmeri prinuđeni da svoje mleko ponude za manju cenu, kako bi bili konkurentniji. A kada su troškovi proizvodnje veći od prodajne cene, gubi se smisao proizvodnje uopšte. 

„Precenjen dinar tako dodatno erodira efekat subvencija jer premije po litru i podrška po grlu praktično nestanu kroz skupe inpute i pritisak uvozne konkurencije”, obašnjava Radonjić. 

I tu dolazimo do srži problema. Situacija sa mlekadžijama, ali i sa kompletnom domaćom ekonomijom ne može da se reši samo promenom trepćućih cifara na menjačnicama. Komplikovani problemi ne mogu da imaju jednostavna rešenja. 

„Manipulacije kursom mogu kratkoročno da poprave cenovnu konkurentnost – slabiji dinar bi, na primer, privremeno učinio domaću robu jeftinijom u inostranstvu i skupljom za uvoz. Međutim, to je efekat koji traje ograničeno i često dolazi uz cenu više inflacije i nižeg realnog dohotka” objašnjava Aleksandar Zdravković. 

PROČITAJTE I OVU PRIČU:

Dodaje da se suština problema domaće privrede ogleda u niskoj produktivnosti, nedovoljnom ulaganju u tehnologiju i znanje, neefektivnom sistemu privrednih podsticaja i postojanju uvozničkih lobija. Dodatna prepreka stvarnom poboljšanju ekonomske slike su povlašćena preduzeća, korupcija, nedostatak trgovinske konkurencije i nepostojanje tržišta kapitala. Trenutne politike države su populistčike i samo prolongiraju nepopularne mere i reforme. 

“Bez modernizacije proizvodnje, efikasnijeg upravljanja, boljih institucija i stabline ekonomske politike, promena kursa samo bi zamaskirala probleme”, zaključuje Zdravković.