Search and Hit Enter

Pandemija koronavirusa u uslovima visoke tehnologije i nesagledivih mogućnosti

INTERVJU SA EPIDEMIOLOGOM DR PREDRAGOM ĐURIĆEM

„Svedočimo ogoljavanju državne moći, gde je na jednoj strani svemogućna, prepametna, polubožanska i od građana otuđena država, a na drugoj strani „neodgovorni“ građani, navodno nesposobni da se sami za sebe brinu, naviknuti na kojekakav luksuz koji uključuje grejanje, toplu vodu i čistu postelju i, gle, da s vremena na vreme otputuju u inostranstvo, građani koje samo ta država može da „zaštiti“ od njih samih, i čvrstom rukom i dugim cevima i drakonskim kaznama, ako treba – strogo, ali pravično!“, kaže za portal Storyteller epidemiolog dr Predrag Đurić, prvi doktor medicinskih nauka u oblasti javnog zdravlja na Univerzitetu u Novom Sadu, a trenutno rukovodi projektom Evropske Unije koji ima za cilj da pomogne jačanje sistema javnog zdravlja u Ukrajini.

Za portal Storyteller smo sa ovim stručnjakom razgovarali o tome šta je koronavirus, koje su mere prevencije i da li može da se prognozira kraj ove pandemije, ali i o tome šta nas razne pandemije u istoriji čovečanstva uče.

pandemija koronavirusa
Dr Predrag Đurić / Foto: iz arhive P.Đ.

Šta je virus, osim što ga kao pojam od početka godine svakodnevno u nekoliko navrata koristimo u najobičnijoj konverzaciji?

„Virusi predstavljaju sićušne čestice sastavljene od genetskog materijala. Virus može da se razmnoži jedino unutar ćelije drugog organizma i to u onim ćelijama za koje ima sposobnost da se veže. Kada je u pitanju čovek, virusi mogu da imaju specifičnost vezivanja za ćelije različitih organa, recimo nervnog sistema, jetre, ili, kada je u pitanju novi koronavirus, za ćelije u plućima.

Virusi se mogu prenositi na različite načine – neki se prenose putem hrane, neki vodom ili vazduhom ili kontaktom, neki sa majke na novorođenče, a neki kapljično ili putem vazduha.“

Da li su virusi baš tako opasni po ljude, posebno ovi „novi“? Zašto je to tako?

„Neki virusi izazivaju sasvim bezazlena oboljenja, kao što je prehlada, a neki dovode do veoma ozbiljnih i smrtonosnih oboljenja, kao što je, recimo, ebola, žuta groznica, rak jetre ili rak grlića materice.

Novi virusi se stalno javljaju, ali ni oni „stari“ vremenom ne postaju bezazleni. Za viruse hepatitisa B i C, dečje paralize ili malih boginja zna se decenijama ili vekovima, pa oni i dalje izazivaju hiljade smrtnih slučajeva svake godine.

Dr Predrag Đurić

Pojedini virusi opasni su prvenstveno za određene kategorije stanovništva. Tako su neki virusi koji izazivaju proliv opasni prvenstveno za malu decu koja boluju od neuhranjenosti, virus gripa je opasniji za starije osobe i one sa hroničnim oboljenjima, virus rubele je značajan za trudnice jer dovodi do oštećenja ploda…

Problem sa „novim“ virusima je što o njima malo znamo – odakle potiču, kako se prenose, koliko često izazivaju teške oblike bolesti, pa je zato u početku teško znati koje su mere sprečavanja virusne infekcije najuspešnije.

Neke blage virusne infekcije ne zahtevaju specifično lečenje. Za neke postoji veoma uspešna terapija (HIV infekcija, hepatitisi B i C). Za druge postoje vrlo delotvorne vakcine (dečja paraliza, male i ovčije boginje, hepatitisi A i B, zaušci, rubela…). Za nove viruse, ne samo da u početku ne znamo kako da ih delotvorno sprečimo, već protiv njih nema vakcina, a ni specifične terapije.“

Predrag Đurić je karijeru počeo pre 20 godina kao doktor medicine u Domu zdravlja Bački Petrovac. Nakon toga je radio u Institutu za javno zdravlje Vojvodine kao epidemiolog i šef Odeljenja za HIV, hepatitise, seksualno prenosive infekcije i tuberkulozu i na Medicinskom fakultetu kao docent i šef Katedre za epidemiologiju. Od 2012. godine radio je kao konsultant Programa za razvoj Ujedinjenih nacija za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju, a 2016. godine postao je predavač na Univerzitetu Kraljice Margarete u Edinburgu, pri Institutu za globalno zdravlje i razvoj. Jedno vreme bio je direktor Jedinice za operativna istraživanja Lekara bez granica u Briselu i Luksemburgu.

Šta je tačno koronavirus, kako se prenosi i širi, koje kategorije ljudi su najugroženije i koje zdravstvene probleme najčešće izaziva?

„Porodica koronavirusa odavno je poznata i neki od njih su izazivači obične prehlade. Krajem prošle godine pojavio se novi korona virus (SARS-CoV-2), a oboljenje koje izaziva je nazvano bolest izazvana koronavirusom (20)19 ili skraćeno COVID-19.

Iako je za svega nekoliko meseci virus doveo do dramatičnih promena u svetu, o njemu još ne postoji dovoljno informacija. Razlozi za to su brojni, a najveći je kratak vremenski period tokom kojeg se virus raširio po svetu, inficirao stotine hiljada ljudi i bio povezan sa hiljadama smrtnih ishoda.

Sve do pre mesec dana najveći broj slučajeva zabeležen je u Kini, pa i preliminarne informacije o osobinama virusa potiču iz Kine. Prema njima, virus se prvenstveno prenosi putem kapljica koje se izbacuju prilikom kašljanja obolelih osoba ili, u manjoj meri, prilikom glasnog govora. Kapljice ili bivaju udahnute od osoba u neposrednoj blizini – prema nekim izvorima manje od jednog, a prema drugima manje od dva metra. Mogu da dospeju i na površine i predmete, pa da se prenesu rukama na oči, nos i usta drugih osoba, mada se smatra da ovo nije osnovni način prenošenja i da, iako virus može danima da preživi na nekim predmetima, njegova količina vremenom opada i moguće je da nije dovoljna da izazove infekciju. Čini se da se virus ne prenosi vazduhom, pa tako do prenosa najčešće dolazi među bliskim kontaktima, uglavnom iz istog domaćinstva ili u zatvorenim prostorima gde boravi više ljudi na maloj razdaljini.

Smatra se da je klinička slika najčešće blaga, da kod nekih osoba infekcija može da prođe i nezapaženo, a u manjem broju dolazi do ozbiljnije bolesti koja se manifestuje zapaljenjem pluća. Kod jednog broja obolelih može doći do oštećenja pluća, pa su takvi bolesnici životno ugroženi i zahtevaju veštačku ventilaciju. Uprkos ukazanoj pomoći, značajan broj ovih najteže obolelih umire.

Izgleda da je virus najopasniji za osobe starije od 70 godina i one koji boluju od hroničnih, verovatno prvenstveno neregulisanih bolesti kao što su srčana i plućna oboljenja, visok krvni pritisak i šećerna bolest. Preliminarni podaci iz Italije (do 19. marta) ukazali su da je među preminulima tri četvrtine imalo povišeni krvni pritisak, svaki treći šećernu bolest ili ishemijsku bolest srca, a svaki peti atrijalnu fibrilaciju (poremaćaj srčanog ritma) ili rak dijagnostikovan tokom prethodnih pet godina. Polovina umrlih imala je tri ili više udruženih oboljenja. Veruje se i da je pušenje značajan faktor rizika za teže oboljenje.

Treba naglasiti da se o tome koliko je COVID-19 smrtonosan i dalje samo nagađa i da će podaci koji se prikupljaju, kao i istraživanja koja su u toku, pružiti više informacija. Ono što viđamo u pojedinim zemljama je da za kratko vreme bolnice bivaju preplavljene sa velikim brojem slučajeva i da taj broj premašuje kapacitete zdravstvenog sistema, pa pomoć nekim obolelima ne može biti pružena, a neki, uprkos pružene pomoći, umiru.“

pandemija koronavirusa
Dr Predrag Đurić: „Treba naglasiti da se o tome koliko je COVID-19 smrtonosan i dalje samo nagađa i da će podaci koji se prikupljaju, kao i istraživanja koja su u toku, pružiti više informacija.“

Da li uopšte mogu da se daju prognoze koliko će da traje pandemije koronavirusa?

„Postoji više činilaca koji onemogućavaju davanje prognoze. Prvi je već spomenuti nedostatak informacija o virusu i o bolesti. Čini se da informacije iz Kine, na koje se najviše oslanjamo, nisu ni dovoljno precizne, ni konačne. I za zemlje koje su najviše pogođene nedostaju pune informacije. Uglavnom se govori o broju testiranih, broju dijagnostikovanih infekcija i broju osoba koje su preminule, a kod kojih je dokazano prisustvo novog koronavirusa. Još uvek malo znamo o samom virusu i njegovim osobinama, kao i o stvarnom broju inficiranih. Poznati broj inficiranih odraz je rasprostranjenosti testiranja, a broj onih koji su imali blagu kliničku sliku, pa se nisu ni javljali lekaru ili su se javili, a nisu bili testirani, kao i onih kod kojih je infekcija prošla bez simptoma, nepoznati su. I kada je reč o umrlima, nije sasvim jasno koliko je ljudi umrlo zato što pružena nega nije dala rezultate, a koliko njih uopšte nije ni imalo šansu da bude lečeno u bolnicama. Izgleda da su mnogi od preminulih imali i druga veoma teška oboljenja, pa je pitanje koliko je infekcija koronavirusom skratila život tih ljudi. Dakle, potrebno nam je više informacija o virusu i oboljenju. Mnoge naučne ustanove rade intenzivno na proširenju znanja. Samo u poslednjih nekoliko nedelja publikovano je na stotine radova koji donose nove, ali još uvek nedovoljne informacije. Šteta je što se rutinski prikupljeni podaci veoma šturo plasiraju u javnosti.

Drugi bitan činilac je učinkovitost sprovedenih mera. Mnoge zemlje sprovele su drastične mere, koje potpuno narušavaju normalan život građana, uglavnom ugledajući se na mere sprovedene u Kini, i pitanje je kako se će te mere, ako i budu učinkovite protiv COVID-19, odraziti na opšte zdravlje građana. Nemogućnost lečenja drugih bolesti, preventivnih i kontrolnih pregleda, zdrave ishrane i fizičke aktivnosti, kao i očuvanje mentalnog zdravlja u dužem vremenskom periodu, dovešće do ozbiljnijih posledica. Vlade drugih zemalja odlučile su se za mere manje drastično usmerene prema ograničenju sloboda građana, a više zasnovane na masovnom testiranju, podizanju svesti građana i stvaranju poverenja, a ne njihovog zaplašivanja, proganjanja i kažnjavanja. Ipak, svim merama je zajednički cilj da se uspori širenje epidemije i opterećenost zdravstvenog sistema, kako bi on uspeo da odgovori na potrebe za lečenje, istovremeno povećavajući njegove kapacitete. Oslanjanje samo na ove mere verovatno će zahtevati višemesečnu borbu sa pandemijom, a bojim se da bi se moglo govoriti i o godinama. Jedna od alternativa koja se predlaže je neizmenično smenjivanje perioda opšteg karantina i kraćih perioda bez karantina, kada bi se omogućilo ljudima da „prodišu“, poobavljaju svoje redovne aktivnosti i ponovo se vrate u karantin. Jedan od ova dva scenarija je verovatno i najrealniji, u odsustvu nekog radikalnog otkrića, ali je pitanje da li je i održiv, jer bi prateće posledice na opšte zdravlje stanovništva, ekonomiju i život na koji smo navikli, bile drastične. Teoretski, bilo bi moguće uvesti totalan karantin, da ceo život stane na četiri nedelje, uz nadu da će virus tako i nestati. Ali, u praksi to nije izvodljivo – zdravstveni radnici će i tokom tog perioda morati da rade, proizvodnja, dostava i prodaja namirnica morala bi da traje, kao i rad komunalnih služi. I granice bi morale da ostanu hermetički zatvorene sve dok sve dok se virus ne iskoreni u celom svetu. Možda bi takva intervencija značila jedan duži predah, ali verovatno bi se infekcija opet pojavila.

Treći činilac je dostupnost specifične terapije ili vakcine. Uveliko se radi na oba polja. Iznenađenja su moguća, ali po pravilu dobre vesti zahtevaju višemesečan, nekad i višegodišnji rad. Uz to, nije dovoljno samo pronaći adekvatan lek ili vakcinu – potrebno je proizvesti ogroman broj doza, platiti ih, distribuirati ih, primeniti.

Sledeći činilac je politički. Višegodišnji karantin, sve dok se ne pronađe lek ili vakcina, ili dok vremenom većina stanovništva ne preboli uz dinamiku koju može da apsorbuje zdravstveni sistem, drastično bi se odrazio na sve segmente društva – ekonomiju, obrazovanje… Ali, sa druge strane, ne sumnjam da pojedine autoritarne političke strukture ne bi imale ništa protiv permanentnog vanrednog stanja tokom kojeg bi njihova vlast bila neograničena.

Dr Predrag Đurić

Sve u svemu, nezahvalno je biti prognostičar. Informacija je malo, i one koje postoje uglavnom nisu u potpunosti dostupne.“

pandemija koronavirusa
Dr Predrag Đurić: „Moram još jednom ponoviti – nema dovoljno informacija o virusu i o bolesti koju izaziva da bi se mogli dati jasni i potpuno precizni saveti.“

Kako preventivno treba da se ponašamo – kako da minimalizujemo mogućnost da se ovaj mikroorganizam „nastani“ u našem organizmu?

„Moram još jednom ponoviti – nema dovoljno informacija o virusu i o bolesti koju izaziva da bi se mogli dati jasni i potpuno precizni saveti. Znanje o virusu i bolesti, kao i merama protiv njih, iz dana u dan se uvećavaju i treba biti u toku. Ono što je možda i najznačajnije je pratiti relevantne izvore informacija. To su svakako Svetska zdravstvena organizacija (www.who.int) i evropski (www.ecdc.europa.eu) i američki (www.cdc.gov) centri za sprečavanje i suzbijanje bolesti. Takođe, tu su i renomirani medicinski časopisi kao što su Lancet (https://www.thelancet.com/coronavirus), New England Journal of Medicine (https://www.nejm.org), ili neki drugi od vodećih medicinskih časopisa. Nažalost, mnogi građani ne govore engleski i samim tim su uskraćeni za pravoremene i potpune informacije.

Dok ne saznamo više o virusu i bolesti, treba se pridržavati poznatih saveta, a to je ograničiti fizičke kontakte sa drugim ljudima i poštovati sigurno odstojanje od dva metra, održavati higijenu ruku i, u slučaju pojave blagih respiratornih simptoma, ostati kod kuće i zaštititi druge ukućane od kontakta, a u slučaju bilo kakvog ozbiljnijeg poremećaja zdravlja, odmah se javiti lekaru. Iako je, kako se čini, po sredi blago oboljenje za većinu ljudi, neki od nas koji imaju veoma blage simptome mogu preneti infekciju na svoje bližnje, a za neke od njih infekcija može biti fatalna, posebno ukoliko su stariji ili imaju neko ozbiljno oboljenje.“

pandemija koronavirusa
Trijumf smrti je slika Pitera Pjorgela Starijeg kojeg su 1562. godine inspirisali talasi Crne smrti u 14. veku. / Izvor: Wikipedia – slika u javnom domenu

Čemu nas uče slučajevi pandemija zaraznih bolesti tokom istorije čovečanstva?

„Verovatno je nemoguće izbeći pandemije. Bilo ih je i onda kada se putovalo mesecima i godinama brodovima i karavanima, kada je ljudi bilo mnogo manje, a prirodna staništa gotovo netaknuta. Nažalost, nismo naučili da se protiv pandemija najefikasnije bori pre nego što se i jave – pripremom celokupnog sistema, posebno zdravstvenog, ali prosvete, ekonomije… I u svetu javno zdravlje odavno je okrenulo leđa zaraznim bolestima, dobrim delom i zbog toga što vlade nisu bile spremne da izdvoje ni minimalna sredstva. Kod nas nikad nije ni zaživeo moderan sistem javnog zdravlja. U Vojvodini, koliko je meni poznato, ne postoji nijedna škola ili fakultet javnog zdravlja, na lekare-preventivce često se gleda sa omalovažavanjem, a i njih danas možete nabrojati na prste, jer verujem da u poslednjih desetak godina nije iškolovano ni desetak.

Pandemije su u istoriji odnosile veliki broj ljudskih života. Nažalost, često su bile praćene i pandemijama stigmatizacije i diskriminacije. Epidemija kuge u Evropi u srednjem veku ne samo što je desetkovala stanovništvo, već je dovela do pogroma i progona Jevreja iz Zapadne Evrope. Epidemija HIV infekcije takođe je bila praćena velikom stigmatizacijom ljudi koji žive sa HIV-om. Čini se da nas istorija nije ničemu naučila. I danas se traže žrtve, krivci za situaciju koja nas je snašla. Do juče migranti koji su bežali od rata i nemaštine optuživani su za sve probleme ovog sveta, a već danas krivi su oni građani koji su se zadesili u inostranstvu, pa se još usudili da se vrate u svoju domovinu. Nisam mogao ni da pretpostavim da će se toliko poruka mržnje i netrpeljivosti emitovati kako od vlasti, tako i od „običnih građana“ prema sunarodnicima koji su se zadesili u inostranstvu. Nisam siguran da su građani i jedne druge zemlje doživeli nešto slično od vlasti sopstvene zemlje i od svojih sugrađana.

Ipak, prethodne pandemije, tokom ranijih vekova, javljale su se u društvima koja su bila zaostala, neobrazovana, totalitarna. Sada se po prvi put suočavamo sa jednom pandemijom u svetu gde se decenijama ranije radilo na osvajanju slobode, demokratizaciji, obezbeđenju ljudskih prava. Pandemija u uslovima visoke tehnologije i gotovo nesagledivih mogućnosti.

Dr Predrag Đurić

I čemu sada svedočimo? Da se većina tih teško osvojenih sloboda preko noći ugasila, gotovo sa sladostrašću podigle su se nove gvozdene zavese, nacije homogenizovale, na ulice su dospeli vojnici sa tamnim naočarima, automatskim oružjem i prstom na obaraču, spremni, valjda, da zapucaju na sopstveni narod, kao da smo pod nekom centralnoameričkom huntom sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Tehnologije se koriste za praćenje građana. Decenijama građena međunarodna solidarnost i upravljanje nestali su, značaj međunarodnih organizacija, uključujući UN, postao je zanemarljiv. A upravo su danas globalno zajedništvo i solidarnost potrebniji nego ikad. Pandemiju ne mogu savladati pojedinačne države, neophodno je zajedništvo celog čovečanstva. I, nažalost, pandemija se grubo zloupotrebljava u geopolitičke svrhe.

Šta smo naučili? Da nas je država kao tvorevina izdala. Bilo da je u pitanju Kina, Italija, Španija, Francuska, UK, SAD ili Srbija, država se pokazala prvo kao nesposobna da se pripremi za pandemiju (a već dve decenije se trubilo na sva zvona da samo što nije), a zatim je, kao kompenzacijom za svoju nesposobnost, odgovorila radikalnim merama upravo protiv onih koje se obavezala da štiti. Da bi se skrenula pažnja sa decenija unazađivanja i ponižavanja zdravstva, krivica se svaljuje na „neodgovorne“ građane, sa ponosom se ističe koliko je kazni za bežanje iz „pritvora“ izrečeno, koliko je godina novog zatvora ekspresno presuđeno, građani se lišavaju slobode, naravno, „za njihovo dobro“, a da o tome nisu ništa pitani. Sa simpatijama se gleda na gradonačelnike koji se izdiru na svoje građane jer su promolili noseve iz svojih tamnica, umesto da se stide što su dozvolili da im bolnice nemaju dovoljno postelja i respiratora, da zdravstveni radnici nemaju zaštitnu opremu… (primera radi, Italija i Španija imaju duplo manje bolničkih postelja na 1000 stanovnika od Srbije, a Srbija opet duplo manje od Japana ili Belorusije).

Svedočimo ogoljavanju državne moći, gde je na jednoj strani svemogućna, prepametna, polubožanska i od građana otuđena država, a na drugoj strani „neodgovorni“ građani, navodno nesposobni da se sami za sebe brinu, naviknuti na kojekakav luksuz koji uključuje grejanje, toplu vodu i čistu postelju i, gle, da s vremena na vreme otputuju u inostranstvo, građani koje samo ta država može da „zaštiti“ od njih samih, i čvrstom rukom i dugim cevima i drakonskim kaznama, ako treba – strogo, ali pravično!

Za svega mesec dana od jednog društva koje je imalo kakve-takve snove o demokratiji, jednakosti, napretku, dospeli smo u jedan orvelovski, ili, možda još pre, u jedan tragikomičan alanfordovski svet gde bolesnici moraju da ustaju u šest ujutro, preko dana se smrzavaju, odlaze na „noćno odmor“ u deset uveče, tuširaju se hladnom vodom i jedu 11 kuvanih jaja nedeljno i nekakvo „sezonsko voće“ u aprilu, uz svega tri porcije svežeg povrća (i to isključivo kupusa) nedeljno.

Dr Predrag Đurić

Šta smo još naučili? Da svedočimo ne kraju istorije, već kraju kapitalizma. Sad jasno vidimo gde nas je dovelo povlađivanje kompanijama, bankama, hedž fondovima, opčinjenost privrednim rastom, džidipijem, raznim „Davosima“, gde su nas dovele privatizacije, subvencije, prekovremeni rad i ponižavajuće plate. U situaciju gde su zdravstvo i školstvo potpuno devastirani, decenijama unazađivani. Dobro se sećam jednog primera koga sam diskutovao sa mojim studentima u Edinburgu. Pitao sam ih da li vide išta neobično u tome što državni BBC plaća milijarde funti za prava prenosa Premijer lige, dok u isto vreme na tom BBC-ju gledamo proteste medicinskih sestara koje moraju da se hrane u narodnim kuhinjama, jer od svojih plata ne mogu da plate ni troškove stanovanja. Nisu videli ništa neobično. Tad, pre dve godine. Bojim se da bi danas njihov odgovor bio sasvim drugačiji. Doduše, i u Srbiji su ljudi mirno gledali kako se na svakom ćošku gradi neka crkva ili tržni centar, a sad smo u problemu što bolnice nemaju dovoljno kapaciteta i uslova za lečenje.

Pratite i Blog uživo: Koronavirus na selu

Konačno, uviđamo i koliko je lomljiv zdravstveni sistem. I tu, decenijama, sprovodi se negativna selekcija kadrova, nepotizam, stranačko zapošljavanje, ali, što je najpogubnije, postavljanje rukovodilaca bez vizije, ne prema stručnosti i sposobnosti, već prema lojalnosti, podobnosti ili preko rođačkih ili političkih veza. Tužan sam kad čujem da u mojoj domovini „struka u potpunosti podržava najstrože mere Vlade i predsednika“, jer bi trebalo da bude obrnuto, da Vlada i predsednik u potpunosti podržavaju mere koje predlažu stručnjaci. Pri tom, do sad to i nije bila podrška Vladi i predsedniku od strane „struke“, već od nekoliko stručnjaka koja je postavila upravo ta Vlada.

Voleo bih da, ipak, kada pandemija prođe, najvažnije lekcije koje ćemo naučiti budu da dok god država bude služila onima koji imaju i previše, neće biti dobrog zdravstva za većinu stanovništva; da je dobro zdravstvo skupo, ali da, uz prosvetu, u svakom društvu mora da bude prioritet i da ga svaki dan tretiramo kao da će sutra izbiti nova pandemija, još gora od prethodne; da ulažemo u zdravstvene radnike i onda kada nam na izgled ne trebaju, a ne da ih se setimo i tapšemo im samo onda kada nas više niko osim njih ne može spasiti; da ćemo imati onoliko slobode koliko smo spremni da se za nju borimo. Ne zaboravimo: jednom oduzeta sloboda veoma teško se ponovo osvaja.“


Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.

No Comments

Komentár

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.