Dom je oaza mira, utočište i važno je da bude uređen u skladu sa našom ličnom prirodom, smatra Marijana Kinđer Petrić, koja kroz svoj prepoznatljiv nastup na društvenoj mreži Instagram šalje poruku o važnosti uređenja životnog prostora i stvaranja i čuvanja lepih momenata u njemu. Pored unikatnih kreacija koje oplemenjuju dom, izrađuje i radosnice u kojima roditelji mogu da sačuvaju najlepše trenutke odrastanja svoje dece. 

Koliko je važno da životni prostor bude uređen po našim merilima? Šta za tebe lično predstavlja uređenje životnog prostora?

Za mene, životni prostor je nešto baš važno. Tu započinjemo i završavamo dan, punimo baterije, stvaramo uspomene, opuštamo se, sklanjamo od stresa svakodnevice. Sve ovo zvuči veoma važno, zar ne? U mom slučaju, uređenje životnog prostora je visoko na listi prioriteta. 

Kako da oslušnemo sebe i da uredimo prostor u skladu sa sobom? Kako si ti to uspela?

Mislim da je vrlo važno ne žuriti sa procesom uređenja enterijera i definitivno ne pratiti slepo trendove. Idealno bi bilo provesti neko vreme u prostoru sa minimumom neophodnog pokućstva, a onda, nakon što se uvide trenutne potrebe ukućana i oseti prostor, kutak po kutak uređivati po meri trenutnih životnih okolnosti. 

U slučaju moje porodice finansije su bile faktor koje su diktirale (i diktiraju) tempo uređenja, pa smo neke jako željene momente strpljivo čekali i ne kajem se. Štaviše, ponovo bih uradila isto. Uređenje enterijera je proces koji nikada nije konačan, jer bi prostor u kom živimo trebalo da prati i prilagođava se trenutnim okolnostima i potrebama.

Na koju svoju DIY kreaciju si najponosnija?

Ja sam uradi sam lik od rođenja. Kao klinka pravila sam minđuše od omota od bombona, nameštaj za lutke od kojekakvih kutijica. Baš zato je ovo teško pitanje – to ti je kao da pitaš mamu koje dete najviše voli. Hajde neka to bude moja fix ideja da u jednom od podstanarskih stanova, u kom smo suprug i ja živeli, prelepim grozne dotrajale kuhinjske pločice samolepljivom vodootpornom tapetom i zasečem fugne da bih dobila što realističniji efekat.

Da li su biljke važan deo životnog prostora ili ih možemo posmatrati kao opciju koja nije neophodna?

Da li su apsolutno neophodna opcija zaista ne bih mogla da odgovorim, ali da su element koji prostoru daje svojevrsnu toplinu i živost definitivno jesu. Nema enterijera koji po mom skromnom mišljenju ne izgleda životnije zahvaljujući biljkama.

Kreiraš majice, kolaže, keramičke tanjiriće, suknje. Kako si došla na ideju da počnes sa tim?

Iz lične potrebe za komadima poput tih. Krenulo je tako što sam napravila par kolaža za naš dom. Želela sam da u vidokrugu imam neku od tih poruka, boja i oblika. Ubrzo nakon toga moji radovi su privukli pažnju još nekih ljudi i mic po mic, eto me tu gde jesam – svojom kreativnošću pored svojih, bojim još nečije dane i to me čini jako srećnom i ispunjenom. Još da mogu da to dovedem na nivo dovoljan za egzistenciju, gde bi mi bio kraj.

Praviš knjige i albume koje čuvaju uspomene mališana. Kako si se pronašla u tome?

Oh da, radim i to. Kad se rodila Vasja, jako sam želela da ima neku posebnu radosnicu jer su u mojoj porodici radosnice jedna jako važna stvar. Moja dva brata, sestra i ja – svi imamo ispunjene radosnice koje su nam poput kakvih  dragocenosti. Pošto nisam nalazila neku koja bi mi napunila oči i dušu rešila sam da je napravim. Samo za nju, za nas bez ikakve ideje da napravim i jednu više. Međutim, kosmos je imao drugačiji plan i evo me, devet godina kasnije i dalje ih sa mnogo ljubavi pravim.

Takođe, vodiš program Zmajevih dečijih igara. Kada je sve počelo i šta za tebe predstavlja rad sa decom?

Kao i dosta toga u životu i ovo se desilo slučajno. Bila sam studentkinja koja se povremeno bavila animacijom na dečijim rođendanima i tako dopunjavala skromni studentski budžet kada sam preko poznanika dobila ponudu da pomažem u kuhinji tokom festivala.

Iako nisam odrastala u Novom Sadu, za mene su Zmajeve dečije igre bile institucija, kultni festival jednog detinjstva i, pogađaš, bez razmišljanja sam prihvatila tu ponudu. Dobiti priliku da sretneš sve te književnike, idole odrastanje, je za mene bila neprocenjiva.

Brbljiva i vrlo otvorena kakva jesam “kliknula” sam sa tada glavnim organizatorkama programa i dobila ponudu da jedan dan vodim program na sceni u Zmaj Jovinoj ulici jer je neko od već ugovorenih voditelja bio sprečen.

Ostalo je istorija.

I tako zadnjih, bezmalo, dvadeset godina, početak juna je za mene jednako ovaj vanvremenski festival koji i nakon 70 godina ima mnogo što šta vredno da kaže i pokaže.

U naslovnoj ilustracije su fotografije Marijane Kinđer Petrić.

PRIKLJUČI SE VIBER GRUPI