Milica Janković studira socijalni rad na Filozofskom fakultetu u Nišu. Pored svakodnevnih obaveza koje nosi studentski život, ona uspeva da se aktivno bavi svojim hobijima i aktivnostima u kojima uživa. Kaže da voli da svira gitaru, pije kafu i igra šah.
,,Mislim da nam svima stvari u kojima uživamo donose jednostavno, dnevno zadovoljstvo. Trudim se da cenim takve trenutke, značajni su za snagu“, objašnjava Milica.
Već nekoliko godina priprema podkast koji se bavi društvenim temama kroz socijalnu inkluiziju i aktivizam.
,,Prvi podkast sam radila 2020. godine, preko projekta sa omladinskom grupom Centra za ljudska prava, koji se bavio socijalnom inkluzijom“, kaže Milica.
Svoj rad vidi kao doprinos široj društvenoj zajednici. U podkastu daje prostor pričama i ljudima koji rade u korist zajednice.
Milica kaže da joj humor veoma važan i zato je osmislila svoju stand up komediju u kojoj, na opušten i duhovit način govori o problemima i svakodnevnim situacijama na koje nailaze slepe i slabovide osobe. Priča iz iskustva, pošto od rođenja ima problema sa vidom. Komedija je, ponosno dodaje, zaživela, a utisci publike su pozitivni. Već dve sezone nastupa u Akademskom pozorištu u Nišu. U Novom Sadu je otvorila filmski festival ,,Uhvati film“, a prvi susret sa novosadskom publikom imala je na Filozofskom fakultetu.
Smatra da njen podkast i stand up komedija uspevaju da opstanu zato što veruje u vrednost i kvalitet svog rada.
,,Ja nemam kočnicu u smislu šta će ko da kaže, ako verujem u svoju ideju onda je to dovoljno da makar pokušam da je ostvarim”, kaže Milica.
Smeta joj što u društvu postoji uverenje da osobe sa invaliditetom ne mogu da budu samostalne. Kada bi mogla, to bi, kaže, vrlo rado promenila i zato svojim primerom želi da razbije predrasude.
,,Neverovatno je koliko ljudi ne mogu da percipiraju samostalnost ljudi koji ne vide. Da mora neko da nas „čuva“ , da je inkluzija ustupak i da zavisi od dobre volje“, objašnjava Milica.
Probleme sa kojima se suočavala i koje je uspela da samostalno reši, vidi kao pokretačku snagu koja joj je pomogla da izgradi samopouzdanje. Značilo joj je to što niko nije radio umesto nje, pa je mogla i morala da iskoristi samo svoje veštine i znanje.
Kada se iz Mladenovca zbog fakulteta doselila u Niš, od prvog dana je bila aktivna, imala je ispunjeno vreme i učestvovala u edukativnim sadržajima. Smatra da je zapravo to srž studentskog života.
Osobama sa invaliditetom je važna samostalnost
Milica iz iskustva govori da je sazrevanje i osamostaljivanje proces u kojem važnu ulogu imaju i međuljudski odnosi. Ima svoju odabranu grupu ljudi na koje može da se osloni, ali, savetuje da podršku ne treba tražiti samo u ljudima.
,,Podrška jesu drugi ljudi, ali ne samo oni. Podrška može biti i dobra knjiga, opuštanje uz gitaru, dobra partija šaha gde vežbaš i naprežeš svoj um. Podrška je upoznavanje sebe kroz pisanje, preispitivanje“, govori Milica.
Iako je osoba sa invaliditetom, Milicu to ne sprečava da vodi ispunjen život. Ponosna je na svoju samostalnost. Seća se trenutka kada je shvatila da može samostalno da se kreće. Opisuje to kao neobjašnjiv osećaj slobode.
,,Neprocenjljiv je, moćan i daje ti slobodu da ne trpiš ništa što ne želiš, da imaš dostojanstvo, stav i integriter“, govori Milica.
Kroz svoj rad i aktivizam skreće pažnju i na nedostatke u društvu koji otežavaju funkcionisanje i svakodnevni život osobama sa invaliditetom. Kao najveći problem izdvaja nepoštovanje zakona koji regulišu inkluziju i koji bi trebalo da garantuju uključivanje osoba sa invaliditetom u sve oblasti društva. Napominje da sprovođenje inkluzije treba da bude obaveza institucija, a ne dobra volja pojedinaca u sistemu.
,,Trebalo bi da postoji neko ko u praksi kontroliše rad institucija koje se bave inkluzijom, rehabilitacijom, obukama za osposobljavanje za samostalan život, edukacijom porodice i zaposlenih koji rade sa ljudima“, objašnjava ona.
Društvo bi trebalo da ima na umu da invaliditet može svima da se desi, pa inkluzija zavisi i od uvažavanja osoba sa invaliditetom, ističe Milica.
Kao dodatni problem navodi to što u školama i fakultetima nema nastavnog kadra koji je obučen za rad sa decom i mladima sa invaliditetom. Iz tog razloga, oni su prinuđeni da svakodnevno borave i uče u u prostoru koji im nije prilagođen.
Osobe sa invaliditetom, baš kao i svi drugi, imaju pravo i žele da posećuju i kulturna dešavanja. Međutim, to im je često onemogućeno, jer sadržaji ili pristupi kulturnim ustanovama nisu prilagođeni. Milica smatra da nije potrebno uraditi mnogo da bi se to promenilo, pa kao moguća rešenja predlaže sinhronizaciju filmova, taktilne prikaze određenih sadržaja u muzejima i arhitektonska rešenja koja bi osobama sa invaliditetom omogućila ulazak u ustnove kulture.
