Putovanje zimi i obilazak turističkih znamenitosti na temperaturi oko ili ispod nule, dok duva hladan vetar ili pada sneg, nije uvek lepo iskustvo. Međutim, postoje mesta koja treba posetiti i doživeti baš tada, početkom zime, kada krene praznična sezona.

„Dobro došli u Kolmar” – pozdravlja nas glas sa razglasa Železničke stanice. Zgrada, sagrađena početkom prošlog veka, ispunjena je putnicima. Popločanim hodnikom odzvanjaju glasovi, pomešani sa zvukom kofera koji se povremeno sudaraju. Jedni žure ka peronima, drugi idu u suprotnom smeru, ka centru Kolmara – grada, koji turisti opisuju kao mesto gde u vreme praznika slike iz bajki postaju stvarnost.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

Kolmar je drugi po veličini grad u francuskoj regiji Alzas i nalazi se u blizini nemačke granice. U dva navrata je ova regija bila u sastavu Nemačke, što se i danas može primetiti po arhitekturi, hrani i jeziku. Ceo Alzas poznat je po dobrim vinima, ali i po prazničnom duhu. Za to postoji dobar razlog. Naime, iz ove oblasti potiče običaj kićenja jelke za Božić i Novu godinu. Istorijski izvori kažu da je jelka prvi put kao božićna dekoracija okićena u XVI veku. Tog običaja se stanovnici ovog dela Francuske i danas verno pridržavaju, pa je praznično ukrašavanje gradova postala tradicija, a u Kolmaru i jedna od najznačajnijih turističkih atrakcija.

Kićenje ulica, kuća i zgrada u Kolmaru počinje krajem novembra. Svetla se na lampicama pale uoči otvaranja velikog božićnog bazara i od tada, pa narednih mesec dana, grad živi u posebnom ritmu.

Prazničnu atmosferu primećujemo već po izlasku iz zgrade Železničke stanice. Turiste dočekuje nekoliko bleštavo okićenih jelki, a ukrasi vise i duž svih okolnih ulica. Nakon desetak minuta hoda stižemo u Stari grad, središte ove praznične bajke. Duž uskih, kaldrmisanih uličica gusto su zbijene kuće, sve iste visine i prepoznatljivog izgleda. Građene su od kamena sa drvenim gredama, koje nisu samo dekoracija na fasadi, već i nosivi elementi. Zakonom je zabranjeno menjati njihov izgled ili u zaštićenom jezgru grada praviti kuće i zgrade koje će visinom ili stilom narušiti ambijent. Slična pravila važe i u ostatku grada.

Sa dolaskom zimskih dana svaka kuća dobija praznični izgled. Po prozorima i duž fasade vise borove grančice, figure Deda Mraza, irvasa i vilenjaka, plišanih medveda različitih veličina, mašne, kugle, lampice i razni drugi ukrasi. Svaka kuća poprima izgled velikog, šarenog medenjaka.

Božićni bazar je razlog zbog kojeg najveći broj turista poseti Kolmar

Godinama unazad se krajem novembra, na više mesta duž ulica postavljaju drvene kućice kao nezaobilazni dekor Adventa, odnosno božićnog bazara. U njima se prodaju ukrasi, različiti ručno pravljeni predmeti, hrana i piće. Svuda okolo su i zabavni sadržaji za najmlađe. U žamoru glasova mešaju se jezici, francuski, nemački, španski, kineski, a povremeno čujemo i srpski.

Kroz hladan vazduh oseti se miris toplih kroasana, cimeta, šećera u prahu, pečenog kestena i kuvanog vina. Iz jedne kućice dopire jak miris topljenog, francuskog sira koji se služi na toplom hlebu.

Nedelja je i poslednji dan božićnog bazara, ali je broj turista i dalje veliki. Kolone ljudi se sporo kreću, a pred kućicama u kojima se služi hrana su redovi. Umorni od hodanja i želeći da se uz toplo piće malo zagrejemo, tražimo mesto za odmor. Nije ga baš lako naći, jer je nedelja u Kolmaru neradni dan. Za vreme božićnog bazara samo neke radnje sa suvenirima, pekare i kafići u Starom gradu su otvorene.

Ispred jedne pivnice stoje tri devojke.

„Nema mesta” – govori im na engleskom žena koja stoji pored vrata. „Možete sačekati da neko izađe” – dodaje.

Šarlot je jedna od vlasnica ove pivnice. Veći deo radnog vremena provede pored vrata uvodeći goste kada se unutra oslobodi mesto. Kaže da tokom decembra u Kolmaru i ne vidi njegove stanovnike, samo turiste. Prema podacima, ovaj grad godišnje poseti oko tri i po miliona ljudi, od toga skoro polovina dođe za vreme božićnog bazara.

„Veliki je problem što mi u gradu nemamo kapaciteta za ovoliki broj turista. Prošle godine je Kolmar u decembru posetilo više od milion i petsto hiljada ljudi” – kaže mi Šarlot. Prekida razgovor kako bi još jednoj grupi turista objasnila da u pivnici nema slobodnog mesta.

„Iscrpljujuće je, ali je ovoliki broj gostiju dobar za posao. Međutim, u toku božićnog bazara svi podignu cene. Mislim da je to nepotrebno. Uz to, problem je što malo ljudi u Kolmaru zna engleski. Zbog svega toga, počeli smo da dobijamo i loše recenzije” – iskreno govori Šarlot. Nema, kaže, više vremena za razgovor, mora da uđe unutra i proveri da li će neki sto uskoro biti slobodan.

Uz francusku kuhinju u Kolmaru se jede i balkanski roštilj

Kad već nema gde da se sedne i odmori, šetnja i istraživanje grada ostaju jedini izbor. Pokušavamo da pronađemo nekoga ko živi u Kolmaru, interesuje me da li veliki broj turista otežava život u gradu. Među toliko gostiju teško je pronaći lokalno stanovništvo, a kada i uspem, potvrde se Šarlotine reči, malo ko priča engleski. Srećem dve devojke i momka, govore da su rođeni u Kolmaru, ali su se odselili pre nekoliko godina. Došli su za praznike u posetu roditeljima i, kažu, ne smeta im gužva.

„Ta gužva ovom gradu daje posebnu čar” – ocenjuje jedna devojka.

„Koji deo Kolmara je najlepši i šta obavezno treba videti” – pitam ih. „Malu Veneciju” – odgovaraju uglas.

Mala Venecija nalazi se na početku starog grada. Kuće su sazidane tik uz reku Lauch koja prolazi kroz Kolmar i razdvaja se u dva kanala iznad kojih je nekoliko mostova, nalik onima u Veneciji. Turiste kanalima prevoze gondolijeri u svojim gondolama, pa je ovo mesto gde nastaju najlepše fotografije.

Gužva se smanjuje već na periferiji gradskog jezgra. U udaljenim, sporednim ulicama gotovo da nema ljudi, mirno je, čak ni automobila nema mnogo. Potpuna suprotnost od zbivanja u glavnim ulicama koje su udaljene tek koji minut hoda.

Svuda okolo su kuće i nijedna novije sagrađena zgrada izgledom ne narušava okolinu, pa su i natpisi na radnjama gotovo neprimetni. U ovom mirnom delu Kolmara, na ćošku jedne ulice nalazi se kuća sagrađena 1791. godine. Iznad vrata stoji tabla na kojoj piše “Chez Kuna-jugoslovenski specijaliteti”. Na vratima nas dočekuje vlasnica restorana Zorica Karović. Rodom je iz okoline Kraljeva, a u Francuskoj živi već 37 godina.

„Ovih dana ima mnogo posla” – govori dok traži sto za koji možemo da sednemo. Prošlo je podne i vreme je ručka. U Kolmaru svi restorani rade dvokratno, dva sata u vreme ručka i tri sata za vreme večere.

„Ovo je porodični restoran. Otvorio ga je moj svekar pre 46 godina. Ja sam nastavila posao, a pomažu mi i deca, dva sina i ćerka” – ponosno kaže Zorica. Na meniju je roštilj, kako Zorica kaže svi jugoslovenski specijaliteti, a gosti su uglavnom Francuzi, iz Kolmara, ali i susednih gradova.

„Imamo goste koji nam dolaze već decenijama” – priča Zorica. Pokazuje na čoveka za susednim stolom i kaže da je iz obližnjeg Miluza, ali kada god sa porodicom dođe u Kolmar, ručaju u njenom restoranu.

Kroz tri veka dugu istoriju, kuća u kojoj se nalazi restoran imala je različite namene. Jedno vreme je čak bila i svinjac, jer je nekada u blizini bila pijaca svinja. Potom je nekoliko godina tu bio bioskop, ali u novije vreme najduže je restoran.

Nekada se zvao “Zlatni top”, a naziv Chez Kuna (Kod Kune) dobio je po nadimku koji je imao Zoričin svekar. Jedan je od retkih restorana u Kolmaru koji je toliko dugo u vlasništvu iste porodice.

Raspoložena je Zorica i da ispriča nešto o istoriji Kolmara. Ime ovog grada proslavio je vajar Frederik Avgust Bartoldi. On je osmislio izgled Kipa slobode, koji je Francuska u 19. veku poklonila Americi. Na ulasku u Kolmar nalazi se najveća replika Kipa slobode u Evropi, dok je rodna kuća Bartoldija pretvorena u muzej.

„Ovo nije samo turustički grad. Razvijena je i industrija, ali i poljoprivreda, posebno uzgajanje vinove loze. Kolmar ima posebnu čar, najlepši put vina, koji je kao iz bajke, i to stvarno treba videti” – preporučuje vlasnica restorana.

Razvoj turizma je unapredio ceo grad, ali velika gužva ume da ometa svakodnevni život.

„Najveći je problem starijim ljudima, ako treba da odu do apoteke i prodavnice, a kroz ulicu ne može da se prođe. Nije uvek jednostavno” – ističe Zorica Karović.

U Kolmaru ne živi mnogo ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Možda petnaest porodica, kaže Zorica. Najviše ih je iz Srbije. Na život u Alzasu, dodaje, nije se teško navići. Francuzi su sličnog mentaliteta, vole hranu, vino i druženje, vredni su i solidarni, uvek spremni da pomognu.

Prolazi vreme ručka i restoran se polako prazni, ali odmah počinju pripreme za večeru. Za žitelje Kolmara odmor od gužve počinje sa prvim danima januara i traje do aprila, kada opet pristižu turisti da za dan ili dva obiđu znamenitosti ovog grada i prošetaju alzaškim putem vina.