Ova priča je zamišljena kao putovanje. Za pun doživljaj priče, preporučujemo čitanje na mobilnom telefonu.
Dan Stojanke Salijević iz Kulpina počinje pre zore.
Radi sezonske poslove, na njivama i u plastenicima.
Teške fizičke poslove obavlja od šesnaeste godine.
Ne sviđa joj se rad u kancelariji ili fabrici jer nije dobar za kičmu.
Ali posao ne odbija.
Kući se vraća posle podne. Tamo je čekaju deca i kućni poslovi.
To joj je omiljeni, ali i najteži deo dana.
Ima četvoro dece. Svako od njih ima svoja maštanja, nadanja i pogled na svet.
Potom odlazi na drugi posao, gde radi kao higijeničarka.
Kaže da se umorno oseća samo ponekad.
„Nema toga da te nešto boli, da si se umorila. Nema toga”, kaže.
Odbija da mašta o svom savršenom danu.
Zna da se neće ostvariti. To izgovara kroz smeh.
„Dobro mi je ovako. Tako mi je. Ne žalim se. To je najvažnije”, dodaje.
Zimi bude teže. Poslova nema, rano pada mrak, pa mora da se sedi u kući.
Bar nije hladno.
Stojanka govori pet jezika.
Osim srpskog, govori i romski i slovački.
Španski je naučila gledajući latinoameričke serije.
Engleski uči preko telefona.
„Nikad se ne zna kada će ti zatrebati jezik”, smatra.
Slobodnog vremena za hobije nema mnogo.
Jednostavno ne stiže da se posveti sebi.
Volela bi da ima jedan dan kada će skuvati kafu i popiti je nasamo.
Strpljiva je.
Zna da će to vreme stići kada klinci porastu.
Ima jedan cilj – da joj deca završe srednju školu.
Tada će, veruje, imati mogućnost da se ne muče kao ona.
Ponosna je na najstarijeg sina, koji sada završava osmi razred.
Ipak, ne prolazi sve glatko u njihovom obrazovanju.
Dešavalo se da druga deca ne žele da se druže sa njenom.
I nju nekad neko pogleda drugačije.
Ali ona ne dozvoljava da to utiče na nju.
„Jednostavno iskuliram i baš me briga”, kaže.
Strah od kiše
Na jednoj od raskrsnica novosadskog naselja Klisa kao da nalazi se portal.
On vodi u svet koji je sistem otpisao.
U njemu rade prodavnice brze hrane, butici, bilijar klub, kafići.
Čini se da se svi poznaju i da je zajednica jaka.
Ali prema strancima su nepoverljivi.
Alisa nije.
Alisa – njeno pravo ime poznato je redakciji – očajnički treba pomoć.
Živi sama i ne oseća se bezbedno.
Najviše se plaši kiše.
Živi sama i ne oseća se bezbedno.
Pokazuje i prekidač koji, kada pada kiša, predstavlja smrtnu opasnost.
Dva dana nakon što voda s neba zalije majčicu zemlju, u Alisinom domaćinstvu struja mora da bude isključena.
Kišne noći su za Alisu besane.
Posude u koje skuplja kišnicu mora redovno da menja, kako bi sprečila veću štetu.
Vlaga po zidovima joj narušava zdravlje.
Jedino što želi jeste sređen krov i kupatilo.
Pokazuje rupu u tuš kabini.
Iz nje, kaže, izlaze pacovi.
Higijenske potrebe obavlja kod komšinice, koju voli kao svoju sestru.
Ne zna šta bi radila da nema nje.
Alisa ima 53 godine.
Bolesna je.
Pokazuje prazan frižider.
„Od jutros nisam jela ništa” kaže tiho.
Živi sa 8.000 dinara socijalne pomoći mesečno.
Biro za zapošljavanje joj je pronalazio poslove.
Poslodavci su je, kaže, odbijali kada su čuli koliko godina ima.
„Kažu – ti još malo pa treba u penziju da ideš, a ne da radiš.”
Čak i kada se posao pojavi, pred Alisom je prepreka koju mnogi ne vide.
„Kada čovek ide na posao mora da se kupa, a ja nemam te uslove. Izbaciće me.”
A Alisa nema funkcionalno kupatilo.
Nema ni odeću i obuću koja bi bila adekvatna za prvi radni dan.
Tako se zatvara krug siromaštva.
Posao postoji, ali ne i osnovni uslovi da se do njega dođe.
Niko je iz sistema socijalne zaštite ne obilazi.
U kraj dolaze oni koji tu ne žive – samo pred izbore.
„Dolaze na ulicu da te skupe da ideš da glasaš”, kaže.
„Ja ne idem.”
Kada je zima, Alisa ne sme da drži uključenu grejalicu.
Ne sme, jer instalacije mogu da pregore.
Štapove na kvarcnoj peći pali samo ponekad.
Obuče se, kaže, kao Deda Mraz, sakrije ispod dva ćebeta i na podu kuhinje pokrivenih dušecima provodi zimske mesece.
„Ne želim ja, ali takav je život”, kaže.
„Moraš da guraš. Moraš da budeš gladna. I to niko ne pita. Samo Bog zna”, dodaje.
Mašta o tome da ode negde, makar na dva dana.
Da pobegne iz svoje svakodnevnice i bude nečiji gost.
„Da ne mislim.”
Ali nema gde.
Bila bi srećna kada bi znala da ima na koga da se osloni.
Neko ko može da popravi kupatilo i krov.
Drugačiju perspektivu ove priče dobićete u Storytellerovom besplatnom newsletteru. prijavite već sada NA NAŠU MAILING LISTU:
