Sofija Vučković je studentkinja Kulturologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Njen studentski život počeo je 2020. godine, kada je upisala psihologiju na Fakultetu za pravne i poslovne studije ,,Dr Lazar Vrkatić“ u Novom Sadu. 

Nakon godinu i po dana studiranja, Sofija je shvatila da nije donela dobru odluku i da želi da promeni i fakultet i smer. 

,,Mnogo volim psihologiju, ali shvatila sam da ljubav nije dovoljna da bi se nesto studiralo. Pitala sam se da li bih mogla da postanem dobar psihoterapeut, da li ću biti dovoljno dobra u tome i da li imam strpljenje koje je potrebno za rad sa ljudima. Nakon dugog razmišljanja, shvatila sam da ne posedujem osobine koje dobar psihoterapuet mora da ima i odlučila sam da promenim fakultet“, kaže Sofija Vučkovič. 

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Pre nego što je upisala psihologiju, Sofija je želela da radi u turizmu. Nažalost, odustala je od te ideje, jer nije imala podršku bliskih ljudi. Sada joj se ukazala prilika da svoju prvobitnu želju i ostvari. 

Nakon odluke da promeni fakultet, naišla je na novi izazov – kako roditeljima saopštiti svoju želju. Bio je to period u kojem su je danima mučila pomešana osećanja, priseća se ona, i kaže da je osećala strah od osude.

,,Kako da im kažem da odustajem od studiranja na drugoj godini, a potrebno mi je još godinu dana da steknem zvanje? Mučio me je osećaj krivice, jer su me oni finansirali sve vreme, a ja sam odlučila da odustanem od studija koje su oni smatrali perspektivnim i profitabilnim“, pitala se tada Sofija. 

Promena fakulteta je sastavni deo odrastanja i preuzimanja odgovornosti za sopsveni život, kaže psihoterapeutkinja Dušica Mandarić. Pogrešan izbor fakulteta nije neuobičajena stvar i uglavnom je posledica nezrelosti, jer sa 18 godina, kada donosi tu važnu odluku, mlada osoba još nije potpuno zrela, objašnjava ona.

,,Odluka o promeni fakulteta je pokazatelj da je mlada osoba napustila nametnute obrasce, a prepoznala i usvojila autentične želje. Uzrok za donošenje te odluke može biti i to što se fakultet upisuje pod pritiskom i uticajem porodice, okoline i prestiža. Uzrok je svakako i kognitivna disonanca, nesklad između idealizacije profesije i realnosti studiranja”, objašnjava psihoteraputkinja Dušica Mandarić.

Sofija Vučković kaže da je, nakon odluke da će promeniti fakultet i buduće zanimanje, počela da preispituje sebe i svoje vrednosti. Shvatila je, dodaje, da put kojim ide ne znači samo promenu mesta gde će studirati. Kod studenata koji shvate da je izbor fakulteta koji su upisali bio pogrešan, može doći do krize identiteta i gubitka oslonca, navodi psihoterapeutkinja. Nije neuobičajeni fatalistički pogled da se sve srušilo i da nema spasa. 

“Javlja se osećaj krivice, jer misle da izdaju roditelje, ali roditelji nisu ulagali u diplomu određenog fakulteta, već u budućnost i sreću svog deteta. Tu je razočaranje u sebe, „izgubljene godine i vreme“, a u stvari je ispravno naučiti nešto iz tog iskustva. Vreme provedeno na „pogrešnom“ fakultetu treba prihvatiti kao trening učenja, uvida šta ne žele da rade u životu i kao eksperiment“, govori Dušica. 

Kada je Sofija konačno skupila hrabrost i odluku saopštila roditeljima, u prvom momentu nije naišla na razumevanje. No, nije odustala. Bilo joj je, kaže, žao što je odmah nisu podržali, ali je znala da joj roditelji žele najbolje.

,,Ovo je bila prilika da istrajem u nečemu što sam naumila. Negde u dubini sam bila svesna da će me moja porodica svakako podržati i naučila sam da prihvatim to što me ne razumeju“, samouvereno govori ova studentkinja . 

Finansije – sloboda ili ograničenje

Važan faktor koji je  uticao na Sofijin osećaj griže savesti je finansijska zavisnost od roditelja. Već je bila na drugoj godini studija kada je odlučila da promeni fakultet i osećala se loše, jer je znala da će roditelji morati da ulože još mnogo novca kada krene da studira na novom fakultetu.

Finansijska zavisnost od roditelja smanjuje osećaj slobode kod mladih, navodi Dušica Mandarić. Za studente roditeljski novac nije samo sredstvo plaćanja, već i instrument kontrole i moralni dug, kaže ona. 

,,Osoba koja zavisi od roditelja odluku o promeni fakulteta donosi uz ogroman strah od razočaranja roditelja i gubitka njihove podrške. Tu se javlja psihološki fenomen „odraslost u nastajanju“ jer je student biološki odrasla osoba ali ograničene autonomije. Student pod finansijskim pritiskom često bira „sigurniju“ opciju nego onu koju zaista želi. Veoma je važno da osoba svoju odluku predstavi roditeljima kao biznis plan a ne kao emotivnu molbu, uz delimično sopstveno finansiranje, da radi određen broj sati. Time će umiriti roditelje a imati i koristi“, pojašnjava Mandarić.

Onda dodaje da je uspostavljanje zdravih granica sa roditeljima najvažniji korak u odrastanju. Za mladu osobu je, kaže, bitno da prepozna razliku između roditeljske brige i kontrole, odnosno da ih obaveštava o svojim odlukama, a ne da od njih traži dozvolu. Pirordno je da će roditelji u početku pružati otpor, objašnjava Mandarić, ali kada vide da dete stoji iza svojih odluka, njihov strah će splasnuti i odnos će preći na viši nivo.

Donošenje autentičnih odluka je najteži i najvažniji zadatak

Tokom studija psihologije, Sofija je prestala da se bavi svojim hobijama. Želja da se vrati interesovanjima se ponovo javila kada je odlučila da studira ono što je zapravo interesuje.  Prelomna tačka je bio momenat u kom je shvatila da ne mora da studira nešto što će joj u budućnosti sigurno donositi novac. Tada je prirodno ponovo počela da radi stvari koje je usrećuju bez pritiska da mora da bude uspešna. Krenula je da živi ispunjen život i da zaista uživa u stvarima kojima se bavi u slobodno vreme.

,,Vraćanje hobijima, davanje značaja svojim interesovanjima van faktultetskih obaveza su pokazatelji da je mlada osoba nakon promene fakulteta prodisala, da je uspostavila balans u učenju i uživanju u životu. Ako posle neuspelog ispita, osoba ode na koncert, ili trening, ona jasno sebi poručeje: „i kada padnem na ispitu ja vredim kao ljudsko biće“! A to je psihološka ravnoteža“, objašnjava Dušica Mandarić.

Kada pogleda iza sebe, Sofija Vučković ističe da je zadovoljna ishodom i smatra da je sada sve onako kako treba da bude. Ovaj proces naučio ju je važnim stvarima, baš kao i njene roditelje. Sada je, misli ona, doživljavaju kao osobu  koja samostalno donosi odluke i spremna je da snosi odgovornost. 

,,Drago mi je što se sve baš ovako desilo. Dve godine na psihologiji nisu traćenje vremena, jer drugačije ne bih upisala ono što volim“, kaže Sofija.

Sofija kaže da je tokom ovog stresnog perioda naučila lekcije koje će pamtiti čitav život. Shvatila je da mora biti istrajna u svojim željama i odlukama za koje misli da su ispravne. Bez obzira da li će imati podršku okoline, važno joj je, ističe, da je ona zadovoljna svojim izborima. 

,,Ja sam na drugoj godini i iskreno ne znam da li će posao u mojoj struci biti isplativ u budućnosti, ali ovaj smer mi donosi mnogo više sreće. Ovo iskustvo me je učinilo jačom i sada sam istrajnija u odlukama i spremnija da se nosim sa različitim životnim izazovima koji dolaze“, govori Sofija.