ALEKSANDAR JANIĆ ŽIVEO JE 17 GODINA KAO ZAVISNIK OD HEROINA, LEKOVA I ALKOHOLA. DANAS U NOVOSADSKOM CENTRU „DUGA” POMAŽE LJUDIMA KOJI PROLAZE ISTIM PUTEM. NJEGOVA PRIČA POKAZUJE KOLIKO JE, PORED LEČENJA, VAŽNA PODRŠKA TOKOM OPORAVKA I POVATKA U SVAKODNEVNI ŽIVOT, POSEBNO U DRUŠTVO KOJE BIVŠE ZAVISNIKE ČESTO TEŠKO PRIHVATA.

„Kada razmišljam o prošlosti, vidim mnogo manjkavosti u svom karakteru, razmaženost i prezaštićenost” – započinje Aleksandar Janić priču o svojoj mladosti, koju je obeležila zavisnost od heroina, lekova i alkohola. 

Imao je šesnaest godina kada je u novosadskim klubovima počeo da radi kao DJ. Dobro je zarađivao, priseća se on. Bio je to period kada su mu se roditelji razvodili, pa je životne izazove pratilo i buntovništvo tinejdžerskog doba. Mislio je, kaže, da je život „groznica subotnje večeri”. Noćni život smenjivao se sa školskim danima, iako, kaže, obrazovanje nikada nije trpelo, jer je voleo da uči. 

Vrlo rano postao je vlasnik jedne od najpopularnijih diskoteka u gradu, ali se zbog niza loših poslovnih odluka zatekao u dugovima koje nije mogao vrati. 

„Tako je počeo moj sunovrat. Pojavili su se ljudi koji su nudili da mi reše problem sa kamatom, ali uz pomoć prodaje kilograma heroina. Nisam krenuo od lepka, trave, već odmah u venu. Tu nema nepotrošenog novca, što god sam zaradio, posle izvesnog vremena je nestalo” – priča Aleksandar. 

Ne priča mnogo o tom periodu života. Svaka ta priča liči jedna na drugu. Napustili su ga prijatelji, rođaci i uskoro je ostao sam. To ga je, govori, najviše pogodilo, jer je od osobe koja je uvek bila okružena ljudima postao neko ko praznike provodi sam. 

„Nema ništa strašnije nego biti napušten za vreme praznika. Najteže su mi padali Božić i prvomajski praznici. Od nekoga ko je bio nasmejan, ja sam postao tužan i usamljen” – opisuje Aleksandar. 

Sa zavisnošću je živeo 17 godina. Za to vreme na desetine puta doživeo je povrede i ubadanje nožem, a čak devet puta pokušao je da se izleči. 

Bezuspešno. 

Trajalo je sve do trenutka dok se nije suočio sa smrću, na 48 sekundi, kaže. 

„Ja sam umro, pa sam se vratio. Odmah da kažem – posle smrti nema ništa. Četrdeset osam sekundi je bilo potrebno da se moj ponos i razmaženost zaustave” – dodaje on. 

Imao je preko četrdeset godina kada je iz Rehabilitacionog centra „Duga” izašao izlečen i počeo da gradi novi život. Svi raniji pokušalji lečenja, smatra, nisu imali efekta, jer se u zdravstvenom sistemu pomoć sastoji uglavnom od detoksa. 

U PODKASTU „NA IVICI” POSLUŠAJTE ALEKSANDROVU PRIČU:

„Kada sam došao u Dugu niko mi nije rekao: pa, kako tako, što ti to treba. Tu bi me odmah izgubili. Ovde sam naišao na ljude koji me prvi nisu to pitali, već su me zagrlili. Pazite situaciju, koliko je griža savest, oni su me zagrlili, a ja sam rekao: nemojte, ja sam najgori čovek na svetu” – Aleksandar o ovome danas priča sa lakoćom kao o iskustvu iz kojeg je mnogo naučio, ali, toga je postao svestan tek kasnije. 

Nije bilo lako rekonstruisati život, priča dalje Aleksandar. Trebalo je odreći se i promeniti sve što je do tada građeno. Ono što ga pokreće pronašao je u pomaganju drugima. Ostao je u Dugi da svojim iskustvom bude podrška štićenicima koji dolaze na lečenje. Tu je, kaže, upoznao i suprugu i ovaj rehabilitacioni centar zove svojim drugim domom.

Rehabilitacioni centar „Duga” je adresa na koju se javljaju kad kažu dosta

Centar „Duga” smešten je pored bučnog novosadskog bulevara. Međutiim, kada se prođe kroz kapiju ulazi se u široko dvorište sa mnogo zelenila. Sve je pažljivo uređeno, a nekoliko objekata u kojima štićenici borave i rade u senci je drveća. Velika krošnja smokve ove godine savila se od roda. Tako je i sa drugim voćem. 

„Sve ovo održavaju naši momci koji su na odvikavanju” – kaže Aleksandar. 

U kuhinji jedan momak secka voće. Suda okolo su kutije sa povrćem koje koriste za pripremanje obroka. Duga, objašnjava Aleksandar, ima saradnju sa lancem supermarketa i od njih dobija proizvode koji su pred istekom roka trajanja. 

Tačno se zna ko šta radi, obaveze se dele na dnevnom nivou i celi kompleks funkcioniše zahvaljujući radu momaka koji su na lečenju. Dnevni plan istaknut je na oglasnoj tabli, spavaće sobe su sređene, kao i ormari, sve sami čiste i održavaju. Zvanično na lečenje mogu da prime dvadeset štićenika, ali, dodaje Aleksandar, taj broj je uvek veći, jer ko god im se obrati za pomoć i dobiće je. 

„Prvi korak u lečenju je uvek detoks, jer prvo se mora doći do svesti osobe. Imamo saradnju sa Kliničkim centrom Vojvodine i oni su svesni da produžetak lečenja u Dugi ima smisla, jer Duga je sterilna sredina” – objašnjava on. 

Pored centra u Novom Sadu, u kojem borave stariji štićenici, mlađi se smeštaju u drugi centar koji se nalazi u Temerinu. Program lečenja traje između 16 i 18 meseci, tokom kojih su korisnici radno angažovani. Najopasnije faze u lečenju su na početku, jer je odustajanje veoma često, a izazovna je i resocijalizacija. 

„Povratak u društvo može da bude jako opasno, jer naše društvo nije spremno za to. Evo, ja se do danas susrećem sa problemom. Bio sam zavisnik od alkohola i prestao sam da pijem. Kada odem negde, dešava mi se da neće da sednu za sto sa mnom, jer odbijem rakiju” – priča Aleksandar Janić. 

Parola kojom se vode tokom lečenja je „ko hoće, nađe način, ko neće, nađe izgovor”. Ova poruka izrezbarena je na drvetu i okačena u prostoriji u kojoj borave štićenici. 

Statistiku o uspešnosti lečenja ne vode, ali kao podatak Aleksandar navodi činjenicu da svi koji su izašli onda kada su sami procenili da treba, sada nisu dobro. On se nikada nije vratio u sredinu u kojoj je živeo sa zavisnošću.

„Vratiti se u realan život je teško, posebno ako te prate ogovaranja i spletke. Svi momci koji završe program, žele da odu kući, ali ja im savetujem da ostanu jedan period ovde, da budu volonteri, a u stvarni život da izlaze postepeno i da svaki dan iz ovog gnezda u novi ponesu po jedan prutić, da tamo gde idu pokažu da nisu drvo bez korena” – govori Aleksandar. 

Zbog osuđivanja i neprihvatanja sredine na koje štićenici nailaze nakon završetka lečenja često se javi pitanje: koja je svrha da budem dobar, ako me i dalje vide kao lošeg? To pitanje je jedan od razloga za odustajanje i povratak na staro. 

Lečenje u Centru „Duga” je besplatno, iako porodice uglavnom dobrovoljno doniraju sredstva. Pomoć dobijaju i od građana i građanki, kao i kompanija. Na pitanje da li imaju podršku grada ili države, Aleksandar odmahuje glavom. Pokazuje nekoliko parkiranih kombija koji su im najvažnije sredstvo zarade. Bave se prevozom robe i selidbama i, ponosno ističe, da ne stižu da odgovore na sve pozive. 

„Kod nas nema pauze za cigaretu ili piće. Imamo jake momke, sa njima uvek idu oni koji su već završili program. Hvala Novosađanima što su nas prepoznali, to nam je najveća podrška” – kaže Aleksandar.

Sve više zavisnika od igara na (ne)sreću

Do pre nekoliko godina zavisnici od igra na sreću ili, kako ih Aleksandar Janić zove, igara na nesreću, nisu često dolazili na lečenje. U poslednje vreme sve ih je više. 

Jedan od njih je i Milan. Bio je u petom razredu osnovne škole kada je prvi put ušao u sportsku kladionicu. Video je, kaže, oca dok je popunjavao tiket i tako je počelo. Vremenom je uz klađenje došla i droga. 

„Dobijao sam novac za užinu, ali sam pre časova odlazio u kladionicu i tu potrošim novac, onda u školi gladujem” – priča Milan. 

Zavisnost je trajala više od dvadeset godina. Za to vreme je, dodaje, kroz svašta prošao. Seća se perioda kada su roditelji odlučili da naprave dodatni sprat na kući. Kablovima koje su kupili za sprovođenje struje, Milan je spalio izolaciju, prodao žicu i novac potrošio u kladionici. Imao je tada petnaest godina.

Na lečenju u Dugi je osam meseci. Prvi put je odustao, ali sada je istrajan u nameri da uspe. 

„Tugu roditelja sam viđao i ranije, ali nisam na to reagovao. Nešto je u meni kliknulo kada sam video oca uplakanog i rekao sam da je dosta. Javio sam se ljudima u Centru da probam da se izlečim. Prvi put sam bio mesec i po dana, ali sam odustao” – dodaje Milan. 

Svestan opasnosti koje nose sportske kladionice Aleksandar Janić je pokrenuo kampanju „Krokodili dolaze”. Ova kampanja okupila je veliku ekipu muzičara sa prostora bivše Jugoslavije koji se udruženim snagama bore protiv agresivnog promovisanja sportskih kladionica. Kampanja ima nekoliko faza, a u prvoj su apelovali na poznate ličnosti da ne učestvuju u reklamiranju sportskih kladionica. 

„U ovom momentu oko 25 posto štićenika su zavisnici od sportskih kladionica. Imao sam slučaj gde je dečko u jednom danu potrošio 55 000 evra. Tu je napravljena velika mašinerija, pa postoje ljudi koji nude novac na zajam” – kaže Aleksandar. 

Najavljuje da se kampanja nastavlja, pa bi u septembru trebalo da bude objavljena pesma „Igre na nesreću” koja će biti početak zagovaranja kako bi naziv igre na nesreću postao deo zakona. Svesni su, dodaje on, da je to teško izvodljivo, ali zato će pozvati sve građane da u svom govoru koriste ovaj termin. 

„Kao ozbiljan problem identifikovali smo i izgled sportskih kladionica. Izgledaju kao diskoteke osamdesetih, sve je šareno, sa specijalnim svetlosnim efektima, unutra nema dnevnog svetla, a cena kafe je simbolična” – navodi Aleksandar još jedan problem kojim će se baviti kroz naredne faze kampanje i poziva sve da ih u tome podrže.

PRIKLJUČI SE VIBER GRUPI