U Novom Sadu se sinoć orio slogan „Srbijo, da li se čujemo?“. Ispred Filozofskog fakulteta okupile su se hiljade studenata i studentkinja, građana i građanki – posle dana napetosti, policijske brutalnosti i grubog narušavanja autonomije univerziteta. Na ulice su ponovo izašli zato što više ne žele da ćute. A dok je u Hlas ljudu vladala tišina, slovačke redakcije RTV Vojvodine su donele profesionalne izveštaje, a Storyteller je pokrio događaje na srpskom jeziku. Ovaj kontrast više nego jasno govori o stanju slovačkih medija u Vojvodini.

Najstarije slovačke novine u Vojvodini, Hlas ljudu, zajedno sa svojim onlajn izdanjem, sinoć su ponovo ostale na strani ćutanja. Na njihovom portalu vesti o protestima pojavljuju se gotovo isključivo kroz optiku predsednika Srbije, ministra unutrašnjih poslova ili drugih predstavnika vlasti. Glasovi građana, studenata i organizatora pritom potpuno izostaju. To nije slučajno. Hlas ljudu se finansira direktno iz pokrajinskog budžeta, a rukovodstvo je lojalno Srpskoj naprednoj stranci (SNS) i Aleksandru Vučiću. Takva kombinacija znači ono što je odavno jasno – da je redakcija postala taoc političke volje, a građani koji se okupljaju na ulicama ostaju za novine nevidljivi.

Često se pitam: ko će voditi Hlas ljudu kada jednom dođe do promene političke klime? Ko će preuzeti odgovornost za novine kada njihovi sadašnji novinari i novinarke ćute, posmatraju i svojim ćutanjem zapravo pristaju na postojeće stanje? Trpeti i ćutati nije neutralna pozicija – to je stav koji legitimizuje vlast i prepušta joj kontrolu čak i nad onim što bi trebalo da ostane slobodno: nad rečju i slobodom izražavanja.

Nije beznačajno podsetiti da je Novinsko izdavačka ustanova Hlas ljudu pre nekoliko godina preuzela osnivačka prava i tako pod svoju “šapu” stavila i Slovački izdavački centar – a upravo je Nacionalni savet slovačke nacionalne manjine (NRSNM), kao osnivač NIU Hlas ljudu, u tome odigrao ulogu svojevrsnog „kumstva“. Taj potez mnogi su tada u slovačkoj zajednici otvoreno osuđivali – videli su u njemu pokušaj centralizacije i koncentracije medijske moći u jednoj instituciji. Rezultat je da Slovački izdavački centar danas funkcioniše kao d.o.o., ali mu je jedini osnivač i stopostotni vlasnik NIU Hlas ljudu.

To znači da su i književni i kulturni časopisi, poput Novog života i Rovine, kao i časopis za decu Zornjička, faktički pod istom kontrolom kao i politički potčinjeni Hlas ljudu. Takva koncentracija slabi autonomiju redakcija i sprečava stvaran pluralizam u slovačkom manjinskom medijskom prostoru. Ono što je trebalo da bude mreža nezavisnih glasova, postalo je vertikalno vođen sistem, gde o pravcu odlučuje jedan osnivač.

Slovački izdavački centar, međutim, nije oduvek bilo sinonim za probleme – dugi niz godina povezivao se s kvalitetnim izdavaštvom i stabilnošću koju danas uzalud tražimo. Centar, koji je od svog osnivanja 2015. godine vodio Vladimir Valenćik, početkom 2025. godine je, nakon njegovog odlaska u penziju, već dva puta promenio direktora. Ova “nova” direktorska imena i prezimena u kulturnoj javnosti slovačke zajednice u Srbiji gotovo ništa ne znače – što samo po sebi govori mnogo. Umesto kontinuiteta i stabilnosti, svedoci smo haosa i nesigurnosti, što se ogleda i u tome da časopisi ne izlaze redovno, a tradicionalne manifestacije kao da su na putu ka nestanku. Ove godine se još uvek nije održalo ni “Književno zasedanje)” – događaj koji je decenijama okupljao autore, kritičare i čitaoce.

Tišina nije samo u novinama, tišina je i u literaturi. A kada tišina traje predugo, gubi se kontinuitet kulture, kritike i diskusije.

Upravo zato je u martu 2025. nastao samizdat “Slobodný hlas ľudu” (SHĽ) sa jednostavnom misijom: donositi građanima i građankama autentične informacije o protestima, koje se u zvaničnim slovačkim medijima ne pojavljuju. SHĽ se finansira isključivo od malih donacija građana i građanki i distribuira se „iz ruke u ruku“ – na trgovima, ulicama, ispred univerziteta, ali i tokom Slovačkih narodnih svečanosti u Bačkom Petrovcu.

Paralela se nameće sa situacijom mađarske zajednice: portal Szabad Magyar Szó, koji je nastao pre nekoliko godina posle odlaska nezadovoljnih novinara iz režimom kontrolisanog Magyar Szó, danas funkcioniše kao nezavisni portal. Slično kao SHĽ, i Szabad Magyar Szó izrastao je iz potrebe da postoji medij koji neće govoriti „u ime političkog saveta manjine“, već u ime građana.

Razlika je u obimu i formatu: dok se Szabad Magyar Szó etablirao kao stabilan onlajn dnevnik sa širokim dosegom, “Slobodný hlas ľudu” za sada funkcioniše kao simbolički samizdat. Ali njihov zajednički imenitelj je jasan – pokazuju da, kada institucionalni manjinski mediji ćute, građanske inicijative nalaze put da govore.

Kada Storyteller trpi napade, a RTV drži standard

Treba ipak otvoreno reći: ne mogu se svi slovački mediji trpati u isti koš. Slovačke redakcije RTV Vojvodina o protestima su izveštavale profesionalno i činjenično. Uprkos tome što RTV kao javni servis funkcioniše u politički osetljivom okruženju, slovački novinari i novinarke tamo su uspeli da emituju priloge koji ispunjavaju standarde novinarstva i donose relevantne podatke i informacije.

PROČITAJTE I OVAJ TEKST:

Naša redakcija u Storytelleru piše drugačije. Donosimo vesti o protestima na slovačkom i srpskom jeziku – a kada su velike demonstracije u Novom Sadu, Beogradu ili drugim većim gradovima, često ih pokrivamo samo na srpskom. To, međutim, nije minus, jer Storyteller nikada nije bio striktno slovački manjinski medij. Od početka smo dvojezični, regionalni medij zajednice, i svoju zajednicu gradimo na vrednostima i poverenju, a ne na etničkoj ekskluzivnosti. Uz to smo se suočavali i sa snažnim pritiscima: od medijskih diskreditacionih kampanja, preko onlajn trolovanja, do psihološkog i pritisaka na lokalu. Ove godine smo zato odlučili da usvojimo Protokol bezbednosti novinara i novinarki – kao instrument kojim štitimo i svoj rad i svoje ljude.

Najnoviji i ujedno najopasniji napad dogodio se 25. avgusta 2025. U emisiji tabloida Informer pomenuto je moje ime, a direktno je spomenut i portal Storyteller. U programu su iznete istrgnute i nepotpune informacije o našem finansiranju – predstavljene tako da stvaraju utisak da smo „strani plaćeni agenti“. Pored toga, usledile su i apsurdne špekulacije o mojoj nacionalnosti – čas sam bila označena kao Čehinja, čas kao Poljakinja, pa čak i kao Bugarka.

Takav sadržaj nije bio obična tabloidna senzacija. Bio je to ciljano usmeren napad na moj lični i profesionalni integritet, pokušaj javne diskreditacije i stvaranje neprijateljske atmosfere prema meni i redakciji koju vodim. To je jasna forma targetiranja novinarke – praksa koja ima za cilj zastrašivanje, ugrožavanje bezbednosti i podrivanje poverenja u medij koji se usuđuje da piše slobodno.

Mediji na maternjem jeziku su nezamenljivi. Oni pomažu očuvanju kulturnog i jezičkog identiteta, održavaju most između prošlosti i budućnosti. Ali ako se svedu samo na folklor, književnost i „bezopasne“ teme, prestaju da budu mediji u pravom smislu. Uloga novina, radija, televizije ili portala nije samo da slave tradiciju, već i da pružaju informacije, kontrolišu vlast i stvaraju prostor za javnu debatu. I na slovačkom jeziku.

Slovačka zajednica u Srbiji ima, dakle, više medija, ali malo njih je zaista nezavisno. Kada Hlas ljudu ćuti, kada Slovački izdavački centar kasni i otkazuje manifestacije, tada ostaje ogroman prazan prostor. Taj prostor popunjavaju ulice, samizdati i nezavisne inicijative, kao i deo pokrajinskog javnog servisa. A upravo u tome leži i naša uloga: biti glas koji neće nestati u tišini. Biti medij za građane i građanke – čak i kada je teže, čak i kada znači biti pod pritiskom. Jer ako se i sinoć na ulicama orilo: „Srbijo, čuješ li nas?“, na slovačkom i na srpskom trebalo bi da odgovorimo: Da, čujemo vas i pišemo o vama.

Ovaj tekst je preveden uz pomoć veštačke inteligencije i redakcijski uređen.