Nasilje nad ženama je tema koja je ovih dana u fokusu. Mlade glumice priznale su da su bile žrtve silovanja od strane osoba poznatih široj javnosti. Mediji i društvene mreže su se razjarile, i danima se o tome diskutuje. Javnost je podeljena. I upravo se tu vide velike razlike u sistemu vrednosti koje stoje iza izgovorenih reči, izraženih stavova ili uverenja, piše nedeljnik na rusinskom jeziku „Ruske slovo“.
Grupa “Novinarke protiv nasilja” objavila je smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama. Ali, te smernice izgleda treba promovisati i u smislu pisanja na socijalnim mrežama, zato što upravo tamo, u medijima, ali i od običnih građana može se pročitati svašta: od osuđivanja do okrivljavanja, preko podrške do postova koji imaju za cilj podršku, a u suštini su sasvim iskrivljeni.
Da je seksualno nasilje globalni problem – to znamo. Da smatramo da su razvijenija društva od našeg senzibilisanija po tom pitanju – mislimo, posebno kada je reč o slučajevima u kojima su žrtve, okrivljeni i osuđeni poznate osobe iz javnog života. Istina je da se u mnogim pravilnicima diskutovalo i došlo do zaključka da je poznatim osobama “smanjeno pravo na privatnost”, ali moramo i sami sebe upitati dokle to, u stvari, ide i kada prelazimo liniju od razmišljanja, slobode govora u govor mržnje i uvređivanja, ili i fizičkog povređivanja drugih. I ko, ili šta nam daje za pravo da bismo to i radili?
RETORIKA I UTICAJ NA ATMOSFERU SHVATANJA
O tome kakav to problem predstavlja u SAD pisala je spisateljica i feministkinja Roxanne Gay u svom eseju “Kako gubimo” (How we all lose), u knjizi “Loša feministkinja” 2012. godine. U eseju koji se odnosi na doživljavanje feminističke borbe, Gay spominje nekoliko političara (uglavnom senatore, predstavnike raznih saveznih država), koji pričaju o devojkama koje je “lako silovati”, zatim o “legitimnom silovanju”, “iskrenom silovanju”, kao i oksimoronu “prisilnog silovanja”, ali i da u svojim govorima upoznavaju pojmove kao što je “emergency rape” – odnosno “neodložno/hitno silovanje”… Reči političara koji iskrivljuju nešto što je toliko strašno, kao što je silovanje, utiču na formiranje atmosfere prema tom delu seksulanog napastovanja. To utiče i na formiranje shvatanja ljudi tog dela i njegove težine. I zato bi mediji trebali da pristupaju informisanju obazrivo, posebno kada je tema – seksualni napadi na žene, i to sa više strana. Sa strane retorike, zatim i najviše zbog uticaja reči koji se plasiraju u javnost, a koje još kako mogu da oštete samu žrtvu, ali i njen integritet.
Međutim, šta se dešava? Dešava se da na društvenim mrežama, koje proširuju pojam informisanja, pa i novinara, nastaje nešto što se zove građansko novinarstvo. Pojam slobode se naizgled širi, jer svi imaju šansu da kažu šta žele. Ali zaboravljamo jako važno pitanje sa početka ovog teksta: Da li se sloboda govora proširila ili iskrivila? Drugo pitanje, povezano sa ovim – zašto se osobe osećaju p(r)ozvano da komentarišu ili izražavaju svoje mišljenje i stavove u vezi sa slučajevima nasilja?
To sam pitala Ivanu Perić, psihološkinju i koordinatorku SOS ženskog centra u Novom Sadu. Ona objašnjava da svi društveni fenomeni izazivaju reakciju javnosti jer je to u osnovi definicije stava.
Stav je odnos, stečen ili naučen, prema pojavama u nama i oko nas koje nas tera na reakciju, pogotovo kada je reč o fenomenu koji je emotivno veoma obojen i koji nas zastrašuje.
Kada su stavovi deo sistema vrednosti, a vrednosti deo ideologije, jasno je zašto se dominantno izražavaju nerazumevanje fenomena seksualnog nasilja, jer smo duboko zaronjeni u kulturi i društvo koje još uvek normalizuje seksualno, ali i druge forme nasilja nad ženama. Sistem vrednosti i ideologija koja nas okružuje je patrijarhalna, a znamo da je u takvom “miljeu” vrednovanje žena na nekom drugom mestu. Žena se okrivljuje da provocira i izaziva nasilje, da nasilje falsifikuje da bi došla do nekog cilja i interesa… – objašnjava Ivana Perić ne samo osećaj osoba da izražavaju svoje stavove, ali i odnos društva prema žrtvama.
PRITISAK NA ŽRTVE
Izražavanje stavova najčešće vidimo na društvenim mrežama. Dostupne su velikom broju ljudi i tamo je moguće napisati skoro sve što želimo. Sa druge strane, u medijima tu privilegiju imaju samo pojedini.
Ti stavovi ne samo da utiču na formiranje atmosfere u društvu i kolektivnog razumevanja, oni sigurno utiču i na žrtve.
Psihološkinja Perić kaže da na to veliki uticaj imaju stavovi koji preovladavaju u društvu. Ked su pozitivni i kada se žrtva oseća prihvaćeno i podržano od strane javnosti i socijalne zajednice – lakše će da preživi svoja iskustva. Ali ako imate osude, omalovažavanje, pa i vređanje koje nije retko na društvenim mrežama a čak i otvorene pretnje – to dodatno traumatizuje osobu, dodatno je gura u postraumatske reakcije i ometa proces isceljenja.
DRUŠTVENE MREŽE SLABO FILTRIRAN PROSTOR
U problematiku izražavanja stavova na društvenim mrežama koji mogu da utiču i na žrtve, uključujem i Vladimiru Dorčovu Valtner, novinarku i menadžerku društvenih mreža.
“Ne samo da to potencijalno može da utiče na žrtve, već svaka vrsta “podrške” i “viralizacije” tog događaja još kako utiče na žrtve seksualnog nasilja. Jer vi na društvenim mrežama uvek možete dobiti podršku – preko nekog statusa, ali se na njega mogu nakačiti ljudi koji vređaju, stigmatizuju žrtvu, posebno kada je reč o ženi – u smislu “ona je to sama tražila” ili reči “zašto je do sada ćutala?”. Takvi komentari ne mogu ostaviti ravnodušnog nikoga ko u sebi ima makar malo ljudskosti, a kamoli žrtvu. Možda ona odmah neće odreagovati na toksične kometare, ali ta vrsta naracije na mrežama ulazi u ćelije i na kraju u mentalni kod žrtve“, kaže Dorčova Valtner.
Ako shvatimo nepredvidljivost naših reči, odnosno postova na socijalnim mrežma, da li oni uopšte imaju uticaja? Dorčova Valtner kaže da je odgovor u nama samima i da nam nisu potrebni saveti stručnjaka.
„Obujmo cipele žrtve silovanja ili nekog drugog vida nasilja, posebno fizičkog. Da li bi nama, kao žrtvi prijalo da svi na društvenim mrežama dele statuse, fotografije ili grafike podrške? Meni lično bi to još više povećalo osećaj teskobe, depresije, bola. S druge strane, ponekad je dobro kada ljudi od integriteta podele ovu vrstu podrške, posebno u društvima koji su duboko patrijarhalna, kao što je to slučaj sa Srbijom.“
TREBA PRUŽITI PODRŠKU, ALI IZABRATI NAČIN
Ivana Perić kaže da pružanje podrške može imati veliki uticaj zato što šaljemo poruku žrtvi da nije sama, da joj verujemo, da prihvatamo njeno iskustvo, da je podržavamo i to je izuzetno bitno za lično osnaživanje žrtve.
„Ni jedna žrtva ne može izaći sama iz izolacije koju trauma nasilja nanosi, podrška je neophodna u procesu prijave nasilja, razbijanja tišine, javnog izlaganja o tome, a podrška je itekako bitna za proces isceljenja – kaže on i objašnjava da onog momenta kada su se žene kroz feministički pokret osnažile da progovore o vekovno utemeljenoj kulturi silovanja ,tog momenta je počela revolucija.“
Dorčova Valtner proširuje svoj odgovor o podršci sa primerima na koji način podrška može biti efikasnija:
„Kada bi smo mesto objava na socijalnim mrežama poslali ličnu poruku ili mail toj žrtvi – ako imamo neku vrstu ličnijeg odnosa i kontakta sa njom – kaže ona i predlaže da, ukoliko je to javna ličnost, možemo pronaći email adresu organizacije, ustanove ili institucije gde radi, pa joj poslati poruku podrške na zvaničnu adresu. Da zna da nije sama. Ne kažem da ne treba podeliti nikakvu objavu podrške, samo se treba zapitati “šta ja time postižem”. Ja vrlo retko delim ovakve vrste objava, a to ne znači da ne podržavam“, objašnjava značenje i način podrške Dorčova Valtner.
Pročitajte i: HPV vakcina bi mogla da iskoreni rak grlića materice, a u Srbiji je preskupa za mnoge žene
Perić dodaje i da kada ne razumemo fenomen nasilja, bolje je ne pisati ništa.
“Podrška preko društvenih mreža je važna, ali kada je to zaista iskrena podrška. Na taj način možemo pomoći i drugm, često nevidljivim žrtvama da bi počeli da pričaju o svojim iskustvima, ili da bi potražili podršku i zaštitu.”
KOLEKTIVNA SVEST MORA BITI DRUGAČIJA
Perić objašnjava da živimo u društvu u kom smo stalno izloženi zameni teza da bi očuvali pogrešno ukorenjen sistem vrednosti. Upravo ta konstantna zamena teza, neznanje i ignorantnost koja obavija fenomen seksualnog nasilja zamagljuje mogućnost da sagledamo stvari na pravi način, da razumemo da je za nasilje odgovoran onaj ko ga čini, da je nasilje svakodnevnica i da na to treba da reagujemo nultom tolerancijom. A da bi mogli to da uradimo potrebno je sistemsko delovanje na polju promene kolektivne svesti.
Izvor: Ruske slovo
Želite da dobijate zanimljive članke od Storytellera u mejlu? Prijavite se za newsletter.
Aleksandra Bučko
Pridaj komentár & Dodaj komentar