Ovu priču možete čitati i gledati. Dokumentarni film „Put do drugih” vodi vas od Bačkog Petrovca do Novog Pazara, kroz susret Petre i Amara, razgovore o identitetu, jeziku, mladima i onim daljinama koje su možda samo zamišljene.

U Bačkom Petrovcu je pre gotovo tri veka sve počelo zemljom, verom, školom i rečju. Rukama koje su obrađivale zemlju. Molitvama koje su zajednicu držale na okupu. Obrazovanjem koje je otvaralo svet. I rečima koje su kroz generacije tiho i istrajno čuvale osećaj pripadnosti jedne manjinske zajednice.

Slovaci su u ovaj deo južne Bačke dolazili u 18. veku, u vreme Habzburške monarhije, kada je posle velikih istorijskih previranja ponovo naseljavana panonska ravnica. Sa sobom su doneli jezik, evangeličku veru, radinost, školu i predstavu da se dom može izgraditi i daleko od zemlje porekla. U Petrovcu je to postepeno postalo ne samo način života, već i kulturni sistem: škola, gimnazija, crkva, pozorište, knjige, novine, udruženja, festivali, porodične priče i svakodnevni razgovori na slovačkom jeziku.

Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2022. godine, opština Bački Petrovac ima 11.512 stanovnika, a slovačka zajednica je u njoj i dalje najbrojnija; prema zvaničnim podacima, u ovoj opštini evidentirano je 6.975 Slovaka. Ali brojevi ne mogu da kažu sve. Ne mogu da uhvate tišinu u kući iz koje je dete otišlo da studira u Slovačku. Ne mogu da zabeleže trenutak kada mlada osoba razmišlja o tome da li je slovački njen prirodni jezik, nasleđe, obaveza ili osetljivo mesto koje treba čuvati.

Za Petru Častven, studentkinju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, biti Slovakinja iz Vojvodine ambivalentno je iskustvo. Kada ode u Slovačku, često je za druge Srpkinja. Kada razgovara sa ljudima koji ne poznaju istoriju vojvođanskih Slovaka, mora da objašnjava da se ovde rodila ona, njeni roditelji i njeni preci. Da Slovaci ovde ne žive od juče. Da Petrovac nije samo mesto u kojem se slovački sačuvao kao uspomena, već prostor u kojem se i dalje živi.

A ipak, ni kod kuće identitet nije uvek samorazumljiv. Petra ne voli reč manjina. Zvuči joj umanjujuće, kao da već u sebi nosi nižu vrednost. Radije govori o narodnosti. O zajednici. O jeziku koji nije samo sredstvo komunikacije, već način na koji čovek oseća, misli i reaguje na svet.

„I kada govorim srpski,“ kaže Petra, „u situacijama koje me emocionalno pogode, moja prva reakcija je uvek na slovačkom.“

Srpski za nju nije strani jezik. Odrastala je s njim jednako prirodno kao većina Slovaka i Slovakinja u Srbiji. U školi, na ulici, u kontaktu sa drugima. Ali slovački je prostor u kojem se najpre pojavi unutrašnji glas. Upravo zato je zabrinjava tiha asimilacija, sitni srbizmi koji se uvlače u rečenice, svakodnevno prebacivanje sa jezika na jezik, posle kojeg se čovek odjednom zatekne u tome da više ne zna gde se jedan jezik završava, a drugi počinje.

Kada identitet ne staje u nošnju

Profesorka slovačkog jezika i književnosti u Gimnaziji Jan Kolar u Bačkom Petrovcu i novinarka Anamarija Boldocka Grbić na ovo pitanje gleda kroz književnost i pamćenje. U pesmi Heroica Slovaca Vjere Benkove vidi pokušaj da se imenuje ponos Slovaka sa Donje zemlje, ali i bojazan da li će taj ponos imati na koga da se osloni. Nacionalno pamćenje, kaže Anamarija, čuva vrhunska dostignuća kulture. Imena, dela, slike, tekstove, koji stvaraju kičmu zajednice. Ali pitanje je da li se mladi ljudi još uvek prema njima odnose.

„Koreni su čvrsti,“ kaže. „Ali izdanci? Tu rečenicu možda ne bih završila…“

Petra svoju generaciju ne vidi kao generaciju bez identiteta. Pre kao generaciju koja ga doživljava drugačije. Manje patetično. Manje kroz velike reči. Manje kroz obavezu. Možda više kroz lični izbor.

U poslednjim decenijama se, prema njenim rečima, slovaštvo u Vojvodini često zatvaralo u folklor. U ples, pesme, nošnje, festivale. Sve je to važno i ništa od toga ne želi da umanji. Ali slovačka zajednica nije samo pozornica. Ona ima i stručnjake, pisce, učitelje, novinare, glumce, recitatore, studente, naučnike, ljude koji svoj identitet ne žive samo u svečanim prilikama, već u svakodnevnom radu.

Ako se, međutim, identitet pokazuje pre svega kroz folklor, mlada osoba može početi da se pita gde je u njemu mesto za njenu sadašnjost.

Petra se seća da je pripadala generaciji u kojoj u Bačkom Petrovcu gotovo niko nije ostao. Njene najbolje drugarice otišle su u Slovačku. Ona je ostala. Ne zato što nije umela da ode, već zato što je volela ravnicu iz koje su mnogi odlazili. Volela je taj pogled u kojem se nebo spaja sa zemljom. Za nekoga je vojvođanska ravnica prazna i depresivna. Za nju je mir.

Uprkos tome, razume one koji odlaze.

„Ne mislim da je neko dužan da ostane za dobro kolektiva. Čovek ima pravo da ide tamo gde oseća da može bolje da živi. Ali iz godine u godinu sve je teže ne misliti o tome šta će biti sa zajednicom ako mladi budu odlazili i retko se vraćali”, kaže Petra.

Anamarija Boldocka Grbić ovu pojavu imenuje kao alarmantnu. Vidi da za veliki deo mladih Slovačka postaje cilj, mesto studiranja, rada i života. Ali govori i nešto drugo.

„Uspeh nije samo otići. Uspeh može biti i vratiti se”, podvlači profesorka slovačkog jezika i književnosti.

Vremenom ćemo doći do kraja, ali čega

U tom trenutku se u priču prirodno umeće stih Palja Bohuša: „Vremenom ćemo stići.“ Pesma s tim naslovom nije jednostavna uteha. Ona je pre slika misli koja opstaje i onda kada ljudi odlaze.

PALJO BOHUŠ
*Vremenom ćemo doći do kraja

*Stihovi pesme Časom dôjdeme Palja Bohuša prevedeni su za potrebe ovog teksta. Nije reč o književnom prepjevu, već o autorskom radnom prevodu koji čitaocima približava značenje pesme u kontekstu reportaže.

Bohuš piše o bolnom mestu, o trnu, o misli koja će se možda jednom vratiti i zazvoniti na nečijim vratima. Njegov stih može zazvučati kao tiha opomena.

Ali, ništa nije završeno. Ni odlazak. Ni povratak. Ni identitet.

Vremenom ćemo stići.

Možda jedni do drugih.

Možda kući.

Možda do pitanja koje smo dugo odlagali.

Šta znamo o drugima kada živimo jedni pored drugih

Petra, naime, razmišljajući o sopstvenoj zajednici, počinje da postavlja i drugo pitanje: šta znamo o drugima?

Kako nas vide oni koji nisu Slovaci? Vide li u nama samo jezik, nošnje, kolače, praznike i slovačke natpise? Ili znaju i za naše dileme, odlaske, škole, medije, unutrašnje napetosti, profesionalce, žene, mlade ljude koji ne žele da budu zatvoreni u jednoj predstavi o tome šta manjina treba da bude?

A onda dolazi neprijatno saznanje: možda ni mi ne znamo mnogo o drugima.

U Srbiji se manjinske zajednice često poznaju samo površno. Većinski narod malo zna o manjinama, ali i manjine malo znaju jedne o drugima. U školama se o njima govori nedovoljno. U mejnstrim medijima pojavljuju se retko, a kada se pojave, često su smeštene u stereotip. Slovaci kao folklor, radinost, selo, žene koje odlaze u Beograd da čiste. Bošnjaci kao religija, Sandžak, politika, napetost. Svaka zajednica svedena na nekoliko prepoznatljivih znakova.

Petra priznaje da o Bošnjacima u Novom Pazaru zna samo osnovne stvari: nešto o veri, nešto o jeziku, nešto o kulturi, nešto o tradicijama. Ali nedovoljno da bi mogla da kaže da razume.

Anamarija Boldocka Grbić u bošnjačkoj zajednici vidi nešto iz čega bi, prema njenom mišljenju, Slovaci mogli da uče: kolektivno osećanje, solidarnost, jasniju sposobnost da se stane iza zajedničkog interesa. Ne govori to kao idealizaciju, već kao poređenje. Slovaci se, prema njenom mišljenju, često iscrpljuju unutrašnjim sporovima, „žabokrečinama“, koje slabe energiju zajednice.

I tako Petra odlazi u Novi Pazar.

Put od Bačkog Petrovca do Novog Pazara nije samo geografski. Vodi iz jednog manjinskog iskustva u drugo. Iz – uslovno rečeno – slovačke Vojvodine u bošnjački Sandžak. Iz ravnice u grad čije ulice nose drugačiji ritam, druge slojeve istorije, druge zvukove i druge napetosti.

Novi Pazar je jedan od najvažnijih centara Bošnjaka u Srbiji. Prema popisu iz 2022. godine, grad, odnosno administrativno područje Novog Pazara, ima 106.720 stanovnika, od kojih se 85.204 izjasnilo kao Bošnjaci. U celoj Srbiji je, prema istom popisu, 153.801 Bošnjaka. Ali ni ovde brojevi ne mogu da obuhvate sve: naslojenu istoriju osmanskog perioda, položaj Sandžaka između različitih država i granica, suživot muslimanskog i pravoslavnog stanovništva, političke rane devedesetih godina, niti energiju mladog grada koji ne želi da bude sveden na problem.

Novi Pazar ima bogato kulturno nasleđe, ali i savremene probleme koje gradski strateški dokumenti imenuju kao izazov za zaštitu nasleđa i svakodnevno funkcionisanje grada. Za Petru Častven se, međutim, grad najpre otvara kroz čoveka.

Amar Ličina, student Državnog univerziteta u Novom Pazaru, dočekuje je kao nekoga ko takođe ima potrebu da sazna više. Ni on, kaže, ne zna mnogo o slovačkoj zajednici. I možda upravo tu počinje stvarni razgovor: ne u tome da jedan objašnjava, a drugi sluša, već u tome da oboje priznaju neznanje.

Susret dva manjinska iskustva

Prolaze gradom. Amar joj pokazuje Kulu motrilju, jedan od simbola Novog Pazara, tvrđavu, stare ulice, mesta kroz koja su u osmanskom periodu prolazili trgovci. Govori o nasleđu koje nije mrtvo. Stare građevine tu i dalje komuniciraju sa ljudima, kaže. One su deo pamćenja grada.

Petra mu zauzvrat govori o gimnaziji u Bačkom Petrovcu. O školi koja je za Slovake u Petrovcu više od zgrade. Ona je simbol kontinuiteta. Mesto gde se posle osnovne škole prirodno nastavlja školovanje na maternjem jeziku. Za zajednicu koja se plaši tihe asimilacije, škola je jedna od poslednjih čvrstih institucija identiteta.

Amar o sebi najpre ne govori kao o Bošnjaku. Najpre kaže da je čovek. Zatim neko iz Novog Pazara, iz Srbije, iz Evrope, i da, neko sa bošnjačkim identitetom, sa kojim se u velikoj meri može poistovetiti. Identitet za njega nije jedna zatvorena prostorija. To je kuća sa više soba.

U Novom Pazaru, kaže, postoje različiti načini negovanja tradicije i nacionalne identifikacije. Grad je većinski bošnjački, ali ne apsolutno. Postoji kontakt sa srpskim stanovništvom, i taj kontakt je, prema njegovim rečima, često bolji i prirodniji nego što se prikazuje u medijima. Naročito među mladima razlike se ponekad ni ne doživljavaju kao granice.

I upravo tu priča dotiče nešto važno: manjinsko iskustvo nije svuda isto. Slovaci u Bačkom Petrovcu su manjina u Srbiji, ali u svojoj opštini čine većinu. Bošnjaci su manjina u Srbiji, ali u Novom Pazaru čine većinu. Jedna zajednica ima svoje iskustvo ravnice, jezika, škole i iseljavanja. Druga iskustvo grada, vere, Sandžaka, političkog označavanja i suživota. Njihove priče nisu istovetne, ali mogu da se prepoznaju u nečemu zajedničkom: u potrebi da ih ne objašnjavaju drugi, već da govore sopstvenim glasom.

Mustafa Baltić, kustos Muzeja RAS u Novom Pazaru, govori o Novom Pazaru kao o prostoru slojevitog kulturnog nasleđa i identiteta.

„Čoveka nije moguće objasniti samo religijom, kulturom ili nacionalnošću. Dominantnu ulogu u stvaranju identiteta ima i vreme – istorijski kontekst, društvena paradigma, politička situacija, način posmatranja”, kaže ovaj stručnjak za kulturno nasleđe.

Identitet, dakle, nije samo ono što čovek bira. On je i ono što na njega nalepe istorija. I istovremeno ono što čovek odluči da od toga napravi.

Zatim u priču ulazi sadašnjost.

Mladi koji ne žele da naslede podele

Pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu postao je jedan od onih događaja koji su prevazišli mesto tragedije. U Petrinom pripovedanju to je tačka posle koje je i slovačka zajednica u Vojvodini počela drugačije da razume svoju društvenu ulogu. Slovaci nisu odvojeni od većinske zajednice. Žive u istoj zemlji, u istim institucijama, pod istim krovovima, doslovno i metaforički.

„Posle ove tragedije su i Slovaci koji žive u Srbiji počeli drugačije da razumeju ne samo svoj identitet, već i svoja prava i obaveze”, smatra Petra. Prema njenim rečima, identitet odjednom nije samo pitanje jezika, kulture i porekla. On je i pitanje stava.

Amar u Novom Pazaru govori slično. Razmišljajući o pitanju na koji način bi se bošnjačka i slovačka kultura u Srbiji mogle više sretati, odgovara jednostavno.

„Kontakt, razgovor i razumevanje su ključni. Svi živimo u Srbiji, svako nosi svoja lična i kolektivna obeležja, ali ona ne moraju da nas odvajaju. Mogu i da nas spajaju. Umetnost, kultura, nauka i znanje su način na koji se društvo brani od primitivizma i varvarstva”, kaže Amar, misleći pritom na studentski, odnosno građanski pokret i društveno-politička previranja koja su u Srbiji prisutna već gotovo godinu i po dana.

Mustafa Baltić u mladima vidi nadu.

„Raduje me što nova generacija prevazilazi dihotomije koje su prethodnim generacijama bile nametnute: Srbi na jednoj strani, Bošnjaci na drugoj, svako u potrebi da dokazuje da nije ‘onaj loš’. Mladi su pokazali da mogu biti ono što jesu, bez izvinjavanja. I da im nije ‘kul’ da budu fašistički nastrojeni jedni prema drugima”, smatra Mustafa.

To je možda jedna od najjačih rečenica čitavog susreta u Novom Pazaru. Ne zato što je uglađena, već zato što jednostavnim jezikom imenuje generacijski pomak. Mržnja ne mora biti nasleđe. Podela ne mora biti sudbina.

Ne samo festival, već pre svega obrazovanje na maternjem jeziku i živa savremena kultura

Mustafa Baltić, međutim, upozorava i na opasnost folklorizacije. I tu se njegove reči neočekivano susreću sa Petrinom brigom za slovačku zajednicu. Ako se kultura manjina prikazuje samo kroz festivale, kostime i nastupe, deca ne nauče da je njihov identitet živi sistem znanja. Da je jezik nije dekoracija. Da obrazovanje na maternjem jeziku nije privilegija, već uslov dostojanstva.

„Institucionalna briga o kulturnom nasleđu je važna,“ kaže Mustafa. Deca i mladi bi, prema njegovom mišljenju, mnogo bolje razumeli svoju kulturu kada bi se o njoj obrazovali prirodno, na svom jeziku, a ne samo kroz povremene programe i svečanosti.

Treba prestati sa zadovoljavanjem festivalima i ne odustati od borbe da ova zemlja bude bolje mesto za život.

„Da zaista bude doživljavana kao domovina,” zaključuje Mustafa Baltić.

U toj misli se Bački Petrovac i Novi Pazar približavaju. Slovačka i bošnjačka zajednica poznaju rizik da ih većina vidi pojednostavljeno. Jednu kroz folklor, drugu kroz religiju i politiku. Obe, pritom, znaju da iza tih slika postoji mnogo širi svet: škole, univerziteti, knjige, kulturne institucije, mladi ljudi, svakodnevni rad, unutrašnje debate i borba za to da se u ovoj zemlji osećaju kao kod kuće.

Anamarija Boldocka Grbić na to dodaje da Slovaci i Slovakinje svoj slovački identitet ne poriču.

„Ali u današnje vreme ga, nažalost, podupiremo drškom, a trebalo bi stručnošću i aktivnim odnosom”, kaže Anamarija.

Nije dovoljno deklarisati ga. Nije dovoljno pozivati se na njega u svečanim prilikama. Ako politika manipuliše manjinama i njihovim predstavnicima, ako stručnost ustupa mesto stranačkoj lojalnosti, onda identitet gubi sadržaj i pretvara se u kulisu, smatra Anamarija.

Udaljenost koja je možda bila samo zamišljena

Kada se Petra vraća kući u Bački Petrovac, više nije sasvim ista.

Sa sobom nosi glasove iz Novog Pazara i osećaj da se udaljenost između slovačke i bošnjačke zajednice smanjila. Ne zato što su razlike izbrisane. Ne zato što su njihova iskustva ista. Već zato što su se sreli u pitanjima koja prevazilaze jednu zajednicu.

Kako ostati svoj, a ne zatvoriti se?

Kako čuvati jezik, a od njega ne napraviti zid?

Kako mladima preneti nasleđe, a da se ono ne pretvori u teret?

Kako živeti u zemlji u kojoj čovek ne mora stalno da se izvinjava zbog toga ko je?

Neke daljine su možda zaista samo zamišljene, iako ih mapa meri stotinama kilometara. Između Petrovca i Novog Pazara dug je put, ali između dva manjinska iskustva ponekad je dovoljan razgovor.

Biti manjina ne znači samo pripadati manjem broju ljudi. To znači videti svet u drugim nijansama. Primećivati krhke stvari koje većina često ne mora da objašnjava: jezik, ime, veru, školu, pamćenje, pravo na sopstvenu priču.

U Novom Pazaru Petra nije našla gotov odgovor na pitanje šta znači biti Slovakinja u Vojvodini.

Ali je bolje razumela samo pitanje.

I možda upravo tu počinje razumevanje.

Tekst je nastao u okviru projekta „Staze prijateljstva: Bački Petrovac i Novi Pazar”, koji je finansirao Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za pomirenje, regionalnu saradnju i društvenu stabilnost, putem Konkursa za Program podrške merama i aktivnostima u oblasti društvene stabilnosti kroz podršku udruženjima građana u Republici Srbiji 2025. godine.