Ne razumem te, ali razumem tvoju emociju: titlovanje manjinskih pozorišnih predstava moglo bi da doprinese interkulturalizmu 

Prevazilaženje jezičkih barijera: Titlovanje manjinskih pozorišnih predstava kao most interkulturalnog razumevanja

Marina Dir režira predstave u Pozorištu VHV u Bačkom Petrovcu. Diplomirala režiju u Slovačkoj i svoje predstave uglavnom režira na slovačkom. U Bačkom Petrovcu u kojem nešto više od polovine stanovništva čine Slovaci, premijere su uvek rasprodate.

“Slovački i srpski su slični pa mogu da se razumeju neke osnovne stvari. Ali kada je tema kompleksnija, kada podrazumeva neku filozofiju, onda je problem,” kaže ova režiserka. 

Marina procenjuje da pozorišnu publiku u njenoj opštini čini od 300 do 500 stanovnika. Zbog toga je, kaže, prestala da pravi predstave na velikoj sceni. Preferira kamernije scene u kojima publika sedi na bini. Osim što su intimnije, pa su režija i gluma drugačiji, ove scene imaju i manji kapacitet. 

“Nema smisla da odigrate premijeru, napunite salu koja ima 300 sedišta, i onda na vašoj prvoj reprizi bude pola te sale,” kaže Dir. 

Zbog toga je i njena predstava “Moskva – Petuški” smeštena između 50 ljudi. Marina priča kako je za produkciju ovog komada trebalo devet meseci, od adaptacije knjige u scenario do premijere. Dodaje da bi bilo šteta za uloženi trud i vreme, da se takva predstava reprizira svega par puta. 

“Moskva – Petuški” u Bačkom Petrovcu se od novembra prošle godine reprizirala desetak puta. Radnju zasniva na konverzaciji, pa je teže onima koji ne znaju slovački da prate fabulu. Zbog toga su je titlovali. Prvih nekoliko repriza odigrano je bez prevoda, koji je urađen kada je predstava selektovana za republička takmičenja. Od tada se ovo delo igra sa titlovima, pa ga mogu pratiti i pripadnici i pripadnice drugih jezičkih zajednica. 

Stipendistkinja Univerziteta Pompeu Fabra u Barseloni Ivana Arsić objašnjava da je interkulturalnost dinamičan proces razmene i integracije različitih kulturnih elemenata, gde se identiteti i tradicije menjaju kroz međusobne susrete. Tehnička rešenja poput titlovanja mogu značajno doprineti interkulturalnosti omogućavajući široj publici da razume sadržaj predstava iz drugih kultura.

“Titlovanje omogućava publici da prati originalne izvođačke tradicije i jezike, što podstiče interkulturno razumevanje bez potrebe za potpunom stapanjem kultura,” navodi ova istraživačica. 

Marina Dir podržava ideju titlovanje predstava. Smatra da manjinska pozorišta ne treba da se ograničavaju publikom iz zajednice. Navodi primer mađarskog Novosadskog pozorišta u kojem je svaka predstava titlovana. 

Međutim, umetnička dela ne mogu prevoditi veštačka inteligencija, Google Translate ili osobe bez naprednog poznavanja jezika. Finese poput upotrebe određene reči umesto njenog sinonima daju određenu nijansu značenju. Na primer, iz korišćenja žargonskih reči možemo saznati kojoj grupi ljudi pripada govornik. Fraze su najveći izazov jer njihov bukvalni prevod nema isto značenje u drugom jeziku, pa samim tim zvuči smešno, objašnjava Marina.   

“Mi nismo profesionalni prevodioci pa da možemo da prevedemo emociju ili ambijent. Neće biti prirodno” kaže ova režiserka. 

Zato ni insistiranje na standardnom slovačkom jeziku u vojvođanskom pozorištu nije prirodno. 

Marina razume da je zadatak teatra očuvanje književnog jezika, ali njega glumci, van sale, ne koriste. Od standardnog slovačkog više koriste srpski jezik koji ih okružuje u svakom smislu, dok sa prijateljima i porodicom razgovaraju na svom dijalektu.

“Glumci žele da budu jako prirodni, da imaju osećaj kao da ne glume, kao da su oni stvarno likovi koje tumače,” kaže Dir. 

Smatra da je komunistička tradicija u kojoj pozorište ima obrazovnu ulogu prevaziđena. Slovački koji se govori u Bačkom Petrovcu, Kisaču, Kovačici takođe ima svoju umetničku vrednost. 

“Mi ne možemo da uskraćujemo pozorišnu umetnost time što ćemo glumcu nametnuti da priča jezikom koji mu nije priodan,” objašnjava Marina.

Ona ukazuje na to da kada poznati domaći glumci i glumice odu u druge zemlje, tamo uglavnom dobijaju određeni tip uloge koji pristaje njegovom etnicitetu. Navodi primer Radeta Šerbedžije kome engleski nije maternji, pa u holivudskim filmovima uglavnom glumi nekog Balkanca ili Rusa. 

Marina smatra da kada bi na bini govorili isto kao i van nje, publika u Slovačkoj ne bi imala problem s tim. Primećuje da je ljudima u Slovačkoj simpatičan govor iz tzv. Donje zemlje, jer ga  mekaniji od standardnog. 

Istraživačica Ivana Arsić objašnjava da interkulturalnost može predstavljati izazov multikulturalnosti ako se previše naglašava stapanje različitih kultura i formiranje hibridnih formi, umesto očuvanja kulturnih specifičnosti. 

“Postoji rizik da interkulturalne prakse, ukoliko nisu pažljivo osmišljene, vode ka uniformisanju kultura. Ipak, oba pristupa – multikulturalnost i interkulturalnost – mogu biti komplementarna, omogućavajući očuvanje i razmenu kultura bez potpune asimilacije,” navodi ona. 

Jačanje interkulturalne komunikacije utiče na smanjenje predrasuda, promovisanje dijaloga i postizanje socijalne kohezije u globalizovanom svetu, ističe Arsić.Kroz otvorenu razmenu  među različitim kulturama, društvo može bolje da razume i prihvati razlike, što doprinosi harmoničnijim odnosima među različitim zajednicama i smanjuje rizik od konflikata. 

“Interkulturalna komunikacija podstiče otvorenost i toleranciju, što je neophodno za skladno funkcionisanje u multikulturnim društvima,” navodi ova istraživačica.

Dodaje da se interkulturalnost neguje kroz umetničke i kulturne aktivnosti, obrazovanje i dijalog. Umetnost, posebno pozorište, nudi priliku za istraživanje i prikazivanje kulturnih razlika, dok obrazovni sistemi mogu igrati ključnu ulogu u promovisanju razumevanja različitih kultura. 

Predstava “Moskva – Petuški” primer je interkulturalnog komada koji prevazilazi jezičke barijera. Ona oslikava mentalitet ruskog naroda čija razmišljanja, uprkos drugačijem prostoru i vremenu, odjekuju i u našem društvu tu i sada, objašnjava Marina Dir. Narod koji podržava grandiozne ideje svoje vlasti, dok ispija rakiju i bori se sa svakodnevnim izazovima, a knjige ne može da sebi priušti, nije nam stran. 

“Učeći o drugima, učimo o sebi. Spoznaja da i drugi dele naše probleme pomaže nam da se suočimo sa sopstvenim izazovima,” zaključuje ova režiserka.  

Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.