Hladno, majsko prepodne. Iako je proleće uveliko stiglo, oštar vetar i povremena kiša pretvaraju centar Maglića, kod kružnog toka, u sivu, prohladnu scenu. Ali troje mladih ljudi, studenti beogradskog univerziteta, ne mare za to. Oni su ovde došli, u sklopu akcije radne jedinice studenata i studentkinja u blokadi “Student u svakom selu”, da razgovaraju sa meštanima i meštankama. Jedna studentkinja i dvojica studenata, sa osmesima na licima, prilaze retkim prolaznicima, nudeći im bedževe i otvorenu priču.
Sećam se, pre skoro mesec dana, poslala sam im mejl. Želela sam da im se kao novinarka pridružim na terenu negde u Vojvodini. Kao deo veće novinarske priče, htela sam da iz prve ruke vidim ovaj vid angažovanja zajednice. Odgovor je kasnio, ali sudbina je htela da oni dođu u moje selo. I evo nas, stojimo ispred autobuske stanice, dok kiša neumoljivo pada, a mi razgovaramo.
“Znate kako se kaže, svako ima svoje mišljenje,” počinje studentkinja, sa blagim osmehom. “Ja imam krug ljudi sa kojima se uglavnom slažem, ali me zanima kako razmišljaju oni koji se ne slažu, kako vide trenutnu situaciju, vlast…” Upravo zato se Elena Galjak, studentkinja Elektrotehničkog fakulteta, priključila radnoj jedinici “Student u svakom selu”.
Matija Milinčić sa Računarskog fakulteta se priključuje razgovoru: “Ja sam želeo da dođem do ljudi koji su možda u medijskom mraku, da čujem njihovo viđenje sveta. Drugi kolega mi je preporučio ovu akciju i hteo sam da vidim kako to izgleda, a usput da upoznam Srbiju.”
“Meni lično,” nastavlja Luka Tanasić sa Biološkog fakulteta, “najviše smeta neinformisanost preko medija. Upravo zato sam se uključio u ovu akciju, da doprinesem smanjenju tog mraka. A tu je i upoznavanje novih ljudi, kao i lepota naše zemlje.”
PREPORUČUJEMO I:
Pitanje o njihovim prvobitnim očekivanjima i eventualnim “šamarima realnosti” na terenu nameće se samo po sebi. Mladi, puni entuzijazma i želje da promene stvari, sigurno su imali određenu viziju kako će ih ljudi dočekati. Pitam ih da li se ta vizija poklopila sa stvarnošću i da li je bilo trenutaka koji su ih iznenadili ili možda obeshrabrili.
“Pa, ja sam očekivala da će više ljudi koji se ne slažu biti otvoreni za razgovor,” priznaje Elena. “Mislila sam da će hteti da nam svašta kažu. Ali ispostavilo se da mnogi samo prođu ili dobace nešto, retko ulazimo u ozbiljnije razgovore sa neistomišljenicima, jer nemamo priliku za to.”
Njen kolega dodaje: “I ja sam mislio da će nam više prilaziti oni koji nas ne podržavaju. Ali uglavnom samo prođu. A i ovi koji priđu, čak i ako su skeptični, brzo se zapitaju da li je sve što čuju zaista istina. Nije onako strašno kako sam zamišljao.”
U Magliću nisu svi prolaznici ostali ravnodušni. Poneko bi zastao da pita o njihovoj akciji, da pruži reči podrške, donese čokoladicu i vodu. Nije ih bilo mnogo, ni malo. Svaka iskrena reč značila je ovim mladim ljudima. Baš u vreme kada su se đaci vraćali iz škole, prolazeći pored kružnog toka, poneki bi dobacili “Pumpaj!”, dajući im tako neku vrstu mladalačke podrške, shvatili je oni ili ne. A onda, prišao je i dekica od devedeset i kusur godina, sa širokim osmehom na licu. Otvoreno je porazgovarao sa studentima, zainteresovan za njihove ideje i brige. Sa strane, nekoliko drugih starijih meštana stajalo je i posmatralo, kao da pokušavaju da shvate ko su ovi mladi ljudi i šta žele.
Znatiželja me navodi da zavirim iza kulisa ove neobične akcije. Kako zapravo izgleda jedna radna nedelja za “Studenta u svakom selu”? Da li je to spontano okupljanje ili iza svega stoji složena organizacija? Želim da saznam kako planiraju svoje posete, kako biraju mesta, kako se logistički organizuju da stignu do udaljenih sela i gradova širom Srbije. Zanima me da li postoji neki ustaljeni ritam, neki proces koji prate od ideje do realizacije akcije na terenu.
“To je ceo sistem,” objašnjava Elena. “Logistika je najbitnija. Ponedeljkom imamo sastanak, planiramo gde ćemo ići dve nedelje unapred, organizujemo kontakte. Često dobijamo pozive od ljudi iz raznih mesta. Najveći problem je logistika, kako doći od tačke A do tačke B. Ali ljudi nam dosta pomažu, nude prevoz, pozajmljuju kombije. Dođemo na lokaciju, postavimo stolove i čekamo ljude.”
Saznajem da radna jedinica “Student u svakom selu” broji preko 200 članova i članica, ali da je aktivno jezgro onih koji izlaze na teren nešto manja, oko 60 studenata i studentkinje. Međutim, važno je napomenuti da su mnogi drugi angažovani u drugim, jednako bitnim delovima organizacije. Logistika, medijska podrška, kontakti sa lokalnim zajednicama – sve su to karike bez kojih akcije na terenu ne bi bile moguće. Svaki član, bez obzira da li je direktno uključen u posete selima i gradovima, predstavlja značajan deo ove studentske inicijative.
S obzirom na to da su već obišli brojna mesta i susreli se sa različitim ljudima, sigurno je bilo trenutaka koji su na njih ostavili poseban utisak. Želim da čujem o tim iskustvima, o onim susretima i razgovorima koji su ih duboko dirnuli i koji možda najbolje oslikavaju suštinu njihove misije. Pitam ih da podele sa mnom neko takvo, posebno emotivno sećanje sa terena.
Studentkinja Elena se priseća posete Lazarevcu.
“Bili smo u crkvi Svetog Dimitrija, pričali sa sveštenicima o tome kako oni vide naš rad. Jedan od njih nam je rekao da je sve što radimo hrišćanski, da vidi dobrotu u nama. Bilo je jako emotivno i inspirišuće. Sreli smo se i sa decom sa smetnjama u razvoju, koja su nam napravila poklončiće, i to je bilo dodatno dirljivo.”
Njen kolega Luka izdvaja prvu akciju u zabačenom selu Jagoštica na Tari.
“Ta poseta je opravdala naziv ‘Student u svakom selu’. Ljudi su bili 40 kilometara udaljeni od prve prodavnice, do tamo se stiže zemljanim putem kroz šumu. Većina su stariji od 50 godina. Iako su neki bili skeptični i imali predrasude o nama, kada su videli da smo samo studenti koji žele dobro ovoj zemlji, promenili su mišljenje. Na kraju su nam poželeli sreću i uspeh.”
Za Matiju, najteža akcija je bila u Novom Sadu. “Teško mi je bilo jer su neki ljudi lično poznavali one koji su stradali ispod nadstrešnice. Takođe, Novi Sad je grad kulture, a opet ima ljudi koji su još uvek u tom nekom medijskom mraku, u strahu”, kaže ovaj student.
S obzirom na njihovu posvećenost i trud od 9. marta, kada je akcija i počela, pitam se da li su već uspeli da primete neke opipljive pomake u svesti ljudi sa kojima su razgovarali. Da li su se susreli sa promenjenim stavovima, sa novim razmišljanjima koja su možda inspirisana njihovim rečima? Svesna sam da je rano za merenje dugoročnih efekata, ali me zanima da li su na terenu osetili bar neke naznake da njihov rad ostavlja traga, da se neke barijere ruše i da se otvaraju novi vidici u razmišljanju ljudi u selima i gradovima koje posećuju. Kakve su njihove neposredne impresije o uticaju koji ostvaruju?
“Mislim da definitivno i oni koji su bili nezainteresovani postaju malo budniji,” kaže Elena. “Niko nije potpuno neopredeljen. Ovo je dug proces, i svaki mali pomak je važan. Čak i ako jedna bakica prenese komšinici nešto što je čula od nas, to je velika stvar.”
Njen kolega Luka se nadovezuje: “Rezultate treba posmatrati na individualnom nivou. Ako promenimo mišljenje jedne osobe, to je uspeh. Dosta ljudi nas podržava, ali ima i onih sa predrasudama, koji misle da nas neko plaća. Ali i oni ponekad promene mišljenje nakon razgovora.”
Dok se polako opraštam od njih, primećujem iskrenu posvećenost u njihovim očima. Uprkos hladnoći, oni nastavljaju da razgovaraju sa prolaznicima, strpljivo gradeći mostove razumevanja. Kiša i dalje pada, ali čini se da je u centru Maglića ipak malo toplije.
