MIŠLJENJA | Glas urednice  

Petak trinaesti se u narodnoj tradiciji vezuje za nesreću i „male horore“. U Bačkom Petrovcu se, međutim, ove godine dogodio horor druge vrste – jezički, administrativni i sistemski. A da nije bilo društvenih mreža, mnogi ne bi ni videli niti znali šta se zapravo dešava u javnom prostoru.

Na problem su prvi ukazali članovi lokalnog odbora Stranke slobode i pravde, ali i novinari u penziji, jezički entuzijasti i građani koji su greške primetili na terenu. Verovatno su upravo javni pritisak i deljenje informacija na društvenim mrežama doveli do toga da tema izađe iz uskog kruga onih koji su je videli sopstvenim očima i istovremeno uticali na to da opština relativno brzo ukloni table iz javnog prostora.

Greške su nastale prilikom prevoda na srpski jezik – i to na način koji menja ne samo jezik, već i značenje i identitet imena. Tako smo, ako razumemo slovački, mogli simbolično da „sretnemo“ Pavla Đugu na ulici, a ako bismo čitali na srpskom, odjednom bi tamo stajao Pavle Đuro. Ne sa generalom Milanom Rastislavom Štefanikom, kako ga poznaju istorija i jezik, već sa nekim Štefanekom, nastalim mehaničkim prepisom bez poštovanja imena, sećanja i konteksta.

Takva pomeranja nisu bezazlena. Ime je nosilac identiteta, kulture i istorije. Kada se deformiše u prevodu, ne radi se samo o jezičkoj grešci, već o narušavanju simboličkog prostora u kojem zajednica živi.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

U vojvođanskoj dvojezičnoj sredini table nisu samo orijentacioni element. One su javni dokument. Predstavljaju pravno priznati jezički pluralitet, istorijsko prisustvo zajednica i njihovu ravnopravnost u javnom prostoru.

Važno je odmah podsetiti da dvojezične table nisu rezultat dobre volje samouprave niti lokalne inicijative. Njihovu upotrebu omogućava zakonodavni okvir Srbije, pre svega Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

Ove norme određuju obavezu službene upotrebe jezika i pisama konkretnih manjinskih zajednica – u slučaju opštine Bački Petrovec slovačke zajednice – u javnoj komunikaciji, jednaku pravnu vrednost jezičkih verzija i obavezu obezbeđivanja tačnosti i standardizacije naziva u javnom prostoru.

Istovremeno je zakonodavno definisan i redosled i forma: na prvom mestu treba da bude srpski jezik na ćirilici kao službeno pismo države, drugo mesto pripada srpskom jeziku na latinici, a zatim sledi jezik nacionalne manjine – u ovom slučaju slovački. Ovaj model treba da obezbedi ravnotežu između državnog jezika i jezika zajednica koje u tom prostoru istorijski žive.

U praksi, međutim, poslednjih godina sve češće vidimo da srpska latinica nestaje iz javnog prostora ili se potiskuje na marginu, što otvara dodatna pitanja o tome kako se zakon zapravo primenjuje. Zato je važno da višejezične table ne nastaju stihijski, već kao rezultat jasno postavljenog i stručno kontrolisanog procesa koji poštuje zakon i jezičku realnost zajednice.

Pogledajmo zato bliže petrovačke dvojezične table i šta njihovo nastajanje znači u praksi. To podrazumeva da svaka tabla sa nazivom ulice mora da prođe administrativni, jezički i tehnički proces odobravanja.

Ako se greške pojave u konačnom proizvodu, radi se o sistemskom propustu, a ne o grešci pojedinca.

Postavljanje novih tabli finansira se iz javnih sredstava, odnosno iz opštinskog budžeta. To prirodno otvara pitanja: kolika je bila vrednost nabavke, ko je bio izvođač, da li je ugovor predviđao jezičku korekturu, ko je preuzeo i odobrio gotove table.

Ako opština plati proizvod koji ne ispunjava osnovne standarde tačnosti, to nije detalj, već pitanje odgovornosti u trošenju javnih sredstava i procene da li je izdatak bio svrsishodan i kontrolisan.

Činjenica da je opština nakon objavljivanja grešaka brzo uklonila table jeste ispravan potez, ali ne umanjuje odgovornost. Naprotiv, potvrđuje da je u javni prostor dospeo proizvod koji nije prošao osnovnu kontrolu kvaliteta.

Uklanjanje je reakcija, odgovornost je proces koji je trebalo da prethodi grešci. Pitanje zato nije da li je opština grešku ispravila, već kako je uopšte nastala i prošla sve faze – od predloga, preko prevoda i odobravanja, do javne nabavke i postavljanja.

Bez javnog objašnjenja ostaje otvoreno ključno pitanje: ko je snosio odgovornost za sadržaj, ko za kontrolu i ko za konačno odobrenje. Brzo uklanjanje tabli može da smanji reputacionu štetu, ali ne rešava sistemski problem. On se rešava tek kada se proces promeni – ne kada se greška skloni.

Treba naglasiti još jednu stvar. Interkulturalnost.

Bački Petrovec je sredina u kojoj se interkulturalnost ne živi simbolično, već svakodnevno – u školama, medijima, administraciji i javnim natpisima. Ili bi bar tako trebalo da bude. Upravo zato su ovakve greške ozbiljnije. Ne radi se o tome da je neko pogrešno napisao tablu. Radi se o tome da javna institucija nije obezbedila osnovni kvalitet komunikacije između jezika koji imaju ravnopravan pravni status.

Na kraju, ovakve situacije imaju i snažan društveni efekat. U zajednici se javlja osećaj sramote, utisak da javne institucije ne štite njeno dostojanstvo i ponovni dokaz da se odluke donose bez stručnosti i kontrole.

I onda se jednog dana u Bačkom Petrovcu sretnemo sa Pavlom Đurom i generalom Štefanekom – ne zato što tu pripadaju, već zato što ih je u javni prostor pustio sistem koji je zakazao.

Najveći problem pritom nije sama greška, već reakcija sistema i to da li će iz nje proisteći posledice ili će se sve završiti time što će table nestati sa ulica – a sa njima i tema iz javne rasprave.

Ovaj članak je preveden uz pomoć veštačke inteligencije i redakcijski uređen. Ako primetite gramatičke ili činjenične greške, pišite redakciji na adresu [email protected].