Od početka godine u Srbiji je obavljeno deset transplantacija organa i šest transplantacija rožnjače. Troje kadaveričnih donora (pacijenti kod kojih je nastupila moždana smrt) spasili su, olakšali i produžili život 16 pacijenata. Pet porodica odbilo je da potpišu saglasnost za doniranje organa preminulog.

Srbija je na  samom dnu Evrope po broju izvršenih transplantacija godišnje. Brojne dezinformacije i predrasude nisu jedina prepreka za veći broj donora. Od 2021. godine čeka se na izmene Zakona o presađivanju ljudskih organa, jer su, prethodno, pojedini članovi zakona proglašeni neustavnim.

PODRŽI STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJ OVDE!

Sporna je tzv. pretpostavljena saglasnost, odnosno da su svi građani i građanke donori ukoliko se za života nisu drugačije izjasnili i upisali u registar da ne žele da njihovi organi budu transplantirani. Ako se ne nalaze u registru, u slučaju moždane smrti konačnu odluku o doniranju organa donosi porodica, kojoj je to dodatni stres u ionako teškom trenutku. 

Međutim, problem nastaje kada porodica nije upoznata sa stavom preminulog da želi da donira organe, pa donese suprotnu odluku. U tom slučaju, osim što nije ispoštovana volja preminulog, pacijenti koji čekaju transplantaciju organa nastaviće da vode trku sa vremenom, strahuju i iščekuju novu šansu. 

Sporne odredbe zakona trebalo je da budu usaglašene sa Ustavom u roku od šest meseci, ali ni skoro pet godina kasnije to nije urađeno. Do sada su održane dve javne rasprave. No, Ivana Jović iz udruženja “Donorstvo je herojstvo” strahuje da se ništa neće promentii. 

„Pravnici su ukazali da i dalje postoje pravne nelogičnosti. Nije otklonjeno sve na šta je Ustavni sud ukazivao i mi pacijenti smo zabrinuti, jer ponovo se može desiti da zakon bude proglašen neustavnim. Druga stvar je ta što ove izmene zakona suštinski ništa ne menjaju, odnosno ako se neko za života nije izjasnio da ne želi da bude donor, saglasnost će se tražiti od porodice” – navodi Ivana Jović. 

Nije, kako kaže Ivana, usvojen ni predlog koji je vezan za žive donore, što je posebno važno pacijentima koji čekaju transplantaciju bubrega. Prema važećem zakonu, živi donor može da bude samo srodnik do trećeg kolena pobočno, pa, recimo sestra ili brat od tetke ne mogu da doniraju organ. U drugim zemljama to mogu da budu i dalji srodnici, pa čak i prijatelji i poznanici.

Pojedine odredbe postojećeg zakona nisu sporne, ali se ne primenjuju. Jedna je vezana za ukrštene transplantacije koje postoje kao mogućnost. 

„Recimo nekome mama želi da donira bubreg, ali ne može, jer nisu kompatibilni, a nekome drugom otac želi da bude donor, ali takođe ne postoji podudarnost.  Onda bi trebalo da se prave baze. To se kod nas ne radi, jer kažu da nema zainteresovanih, a ustvari nisam sigurna koliko su ljudi sa tim upoznati” – kaže Ivana.  

Dodaje da je neophodno kroz informisanje, edukaciju i kontinuiranu medijsku kampanju objasniti ljudima zašto je važno da, za života, nedvosmisleno izraze svoj stav da li žele ili ne da budu donori u slučaju moždane smrti. Tada će i članovi porodice znati i poštovati njegovu ili njenu volju. Istraživanje koje je organizacija  „Donorstvo je herojstvo” radila 2024. godine pokazalo je da ljudi u najvećoj meri nemaju poverenje u sistem. Kao drugi razlog navode i verske razloge. „Ljudi su nepoverljivi i imaju predrasude. Ne možemo da krivimo ljude, jer ko želi o smrti da razgovara i razmišlja. Međutim, država ima obavezu da pravi program promocije i da se o tome stalno priča. Kada smo predstavnike ministarstva pitali koji je problem da se u domovima zdravlja postave plakati sa informacijama o donorstvu, odgovorili su nam: znate li vi koliko novca je za to potrebno” – kaže Ivana Jović.

Neizvesno čekanje donora u Srbiji ili skupljanje velikih novčanih sredstava za transplantaciju u inostranstvu 

Donošenje Zakona o presađivanju ljudskih organa, čije odredbe neće biti suprotne Ustavu, prvi je korak ka tome da Srbija bude članica Eurotransplanta, međunarodne mreže za razmenu organa. Zahvaljujući ovoj mreži pacijenti sa liste čekanja imali bi pristup većem broju donora i samim tim na transplantaciju ne bi čekali godinama. 

„Mi smo prošle godine izgubili devojčicu od 17 godina, koja bi, da smo u Eurotransplantu bila na vrhu liste prioriteta, sasvim sigurno dobila srce, ne bi preminula. Moj kolega devet godina čeka srce i svetski je rekorder po broju godina u kojima živi sa veštačkim uređajem koji menja njegovo srce” – kaže Ivana.

Ivani je hemodijaliza, na koju je odlazila tri puta sedmično, produžavala život. Ujedno joj je bila spas, ali i dodatna prepreka, jer je odlasku do bolnice sve bilo podređeno. Nakon nekoliko godina čekanja,  skupila je neophodna i velika sredstva za transplantaciju bubrega koja joj je izvršena u Minsku.

Iako je u toku prošle godine potpisan Memorandum o saradnji u oblasti transplantacione medicine između Srbije i Belorusije, on ne podrazumeva refundaciju novčanih sredstava. To znači da pacijentima na putu do kvalitetnijeg života stoji i prepreka od nekoliko desetina hiljada evra. 

Poziv za novi organ koji će značiti i novi život u Srbiji čeka oko 1700 pacijenata. Od toga 600 čeka bubreg, a 70 srce. U toku prošle godine bilo je 20 donora, što je više nego ranijih godina, ali ipak malo u poređenju sa drugim državama. U Hrvatskoj, koja ima manje stanovnika, godišnje bude i do 100 donora.

U Srbiji je smrt i dalje tabu, kaže Olivera Jovanović kojoj je transplantacija bubrega, nakon dve i po godine čekanja, izvršena u Novom Sadu. Smatra da je neophodna promena svesti kod ljudi koji i dalje veruju u brojne dezinformacije. Veliki broj transplantacija u pojedinim državama, poput Hrvatske ili Španije objašnjava i pozitivnim stavom koji katolička crkva ima prema doniranju organa. 

„Napravljen je dobar potez kada je pre dvadeset godina papa rekao da je greh pokopati ono što drugome može pomoći i vernici su se za to vezali” – ističe Olivera. 

Podseća da postoje jasne procedure na koji način i pod kojim uslovima se transplantacija vrši i uspešna je samo ako svaki korak bude ispoštovan. Međutim, teorije zavere u javnosti se lako i brzo šire, a teško ih je pobediti čak i naučnim i dokazanim činjenicama.

„Koliko god se trudili da objasnimo kako jedan transplantacioni tim funkcioniše, kad stigne donor, kako funkcioniše drugi tim koji radi sa pacijentom koji može da bude primalac organa. Ta dva tima se nikada međusobno ne sretnu i ne vide, počevši od lekara, do donora i pacijenta” – kaže Olivera. Nadu joj daje veći broj donora od prošle godine, ali, kako kaže, biće potrebno još nekoliko godina sa još većim brojem transplantacija kako bi Srbija postala članica Eurotransplanta, pa da pacijenti sa liste čekanja mogu što brže da dobiju poziv koji će im spasiti život.