🎧 Zatvorite oči i čujte ono što se ne vidi — tišinu koja govori.

Jedna godina od dana koji je promenio Novi Sad. Od dana kada se nad gradom spustila tišina teža od reči. Tada, u 11:52, izgubilo se šesnaest života — i zauvek se promenilo sve što znači miran dan u ovom gradu.

Danas, godinu kasnije, ljudi ponovo izlaze na ulice. Ne nose transparente ni parole. Tek možda pokoji se vidi u koloni. Nema povika, nema aplauza.Samo hod — tih, spor, zajednički. Kolone se spajaju kao reke, usmerene ka jednom mestu, ka istom razlogu: da se sete, da ostanu zajedno, da ne zaborave.

U trenutku kada sat ponovo pokaže 11:52, Novi Sad zastane. Šesnaest minuta ćutanja — jedno za svako ime. U toj tišini ima više smisla nego u svakoj rečenici koja je izgovorena protekle godine. To je tišina koja povezuje. Tišina koja pamti.

Pogled sa Bulevara oslobođenja i Železničku stanicu u 11:15

Grad pred susretom sa sećanjem

Danima je u Novom Sadu bila čudna atmosfera i neko iščekivanje, ali ne da se nešto desi, jer smo ovih meseci već svi navikli na nova, pa i iznenadna dešavanja.

Više je to bio osećaj i čekanje emocije sa kojom se treba suočiti.

Samo nekoliko sati nakon što su prethodne večeri, uz pištaljke, vatromet, zagrljaj i suze, dočekane hiljade pešaka koji su koračali ka Novom Sadu, u gradu je već od jutra bila tišina, u kafićima nije bilo mnogo ljudi,  ni na ulicama saobraćaja.

Sunčan, gotovo pa prolećni dan.

Sećam se da je  tako bilo i 1. novembra prošle godine.

Na jednoj od 16 lokacija u gradu u planirano vreme već se okupio veliki broj građana i građanki. Ne mogu da procenim broj, ali koloni ne vidim kraj. Tiho je, nimalo nalik ranijim okupljanjima.

Tek poneko prokomentariše vest da u čitavom gradu nema vode. Još jedna slučajnost nakon dojava o bombama u vozovima.

Na čelu kolone koja kreće ka Železničkoj stanici je transparent na kojem je ispisano “godinu dana”. Toliko dugo se u Srbiji čeka odgovor na pitanje “ko je kriv za pad rekonstruisane nadstrešnice i smrt 16 osoba”.

Pristižemo do Železničke stanice.

Pokušavam da prođem do obližnje zgrade kako bih se popela na krov i snimila kadrove duž celog Bulevara oslobođenja koji vodi do železničke stanice.

Na krovu se već nalazi desetak stanara zgrade, pa zajedno posmatramo reke ljudi koji se iz svih okolnih ulica kreću ka mestu koji je postao simbol čekanja i pitanja bez odgovora.

Povremeno se začuje aplauz, jer građani pozdravljaju taksiste SOS taksija koji mesecima nesebično pomažu studentima, ali i medicinske radnike, koji nose natpis “vaš beli štit”.

Dvojica mladića prisećaju se gde su bili kada su čuli vest o padu nadstrešnice.

Čekamo šesnaest minuta tišine.

“U 11.52 neka stane svaki korak! Neka govori tišina.”

Tako je glasila poruka u jednoj od Viber grupa, a baš tako je i bilo.

16 minuta tišine u 11:52

Kada su sa bine objavili da počinje tišina, građani koji su se kretali ulicama su zastali.

Prvo su pročitana imena nastradalih, a onda se čuo samo zvuk dronova i tek poneki lavež pasa.

U trenutku kada se sa bine čulo ‘slava im’ usledio je aplauz i jedan od najemotivnijih trenutaka.

Tišina koja pamti.

📖 Uđite u priču koja se ne čita — već doživljava, korak po korak.

@storytellerrs 1.11:52 – Novi Sad je utihnuo. Šesnaest minuta tišine. A zapravo ceo dan. Zajedno, u sećanju. #fyp #novisad #nadstresnica #komemoracija #studenti ♬ original sound – storyteller.rs

Tišina je trajala šesnaest minuta, ali kad se završila, niko nije odmah krenuo. Saobraćajni znak sa kog je snimljen kadar postao je svojevrsna osmatračnica. Odatle se vidi sve: more ljudi, pokreti koji su i dalje spori, pažljivi, kao da još uvek čuvaju tišinu između sebe. Samo se čuju koraci, šuštanje kaputa i poneki uzdah. Kao da Novi Sad u tom trenutku još uvek diše na zajednički dah.

Hor je zapevao pesmu “Cveta trešnja u planini” iz filma “Sabirni centar”.

Građani se neprestano kreću ka Železničkoj stanici. Zauzete su sve četiri trake bulevara.

Mnogi nose cveće, da bi ga ostavili na mestu tragedije.

Primećujem da su, uprkos velikoj gužvi, ulice čiste, nema flaša, papira ili ambalaže.

Na bini se smenjuju govori i podsećanje da nadstrešnica nije pala zbog terorističkog napada, već korupcije, da poginuli zaslužuju pravdu i da neće biti zaboravljeni.

Nađa Šolaja, studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, kroz suze je govorila da pad nadstešnice nije slučajnost ili bezazlena  —  greška već zločin i ubistvo.

Govorila je i penzionisana tužiteljka Jasmina Paunović.

Upozorila je da nemamo pravo samo da ćutimo i mirno gledamo propast naše zemlje i pozvala na zajedništvo.

Reči tužiteljke odzvanjaju među ljudima.

Na trenutak se čini kao da je svako u publici pronašao deo sebe u njenom glasu.

Onaj umorni, ali još uvek prkosni deo koji odbija da se pomiri s tišinom nepravde.

U sledećem trenutku govori Sanja Fric, profesorka Građevinskog fakulteta u Beogradu.

Govori  o svojim kolegama i koleginicama koje su predstavnici vlasti označili kao odgovorne za pad nadstrešnice.

Može se i treba, rekla je, diskutovati o tome zašto je nadstrešnica pala i zašto su ljudi nastradali, ali se i zapitala ko je pustio ljude na gradilište, jer je u trenutku kada se beton obrušio, prema dokumentima, Železnička stanica još bila gradilište.

“Nadstrešnica je pala zbog gubitka nosivosti. Do toga je došlo zbog korozije u čeličnim žicama. Međutim, to je bila samo kap koja je prelila čašu. Čašu koja se godinama punila korupcijom, nepoštovanjem zakonom definisanih procedura, mešanjem pojedinaca u realizaciju projekta i pritiscima na inženjersku struku” – istakla je profesorka Fric.

Nakon njenog govorila usledio je dug aplauz kojim su građani i građanke pozdravili Dijanu Hrka, majku nastradalog Stefana.

Teško je bilo slušati njene reči, a tišina je postala teža kada je najavila da stupa u štrajk glađu.

“Ovo je moja borba, koju moram da dovedem do kraja. Krećem u štrajk glađu. Ja to moram da uradim, jer moram da znam ko je ubio moje dete, ko je ubio šesnaest ljudi” – rekla je Dijana Hrka.

Solidarnost na svakom ćošku

Ozvučenje i veliki projektori bili su postavljeni na više mesta, pa i oni koji nisu stigli do glavne bine mogli su da čuju govore, ali i pogledaju serijal “Prekretnica” koji počinje rečima “pala je nadstrešnica u Novom Sadu. Utihnuo je jedan grad, jedna zemlja, jedan narod”.

Danima su u Novom Sadu trajale pripreme da se brojni gosti dočekaju kako i dolikuje.

Solidarnosti nije falilo. Mnogi su želeli da pomognu studentima.

Zborovi građana organizovali su kuvanje hrane, jer, kažu, niko ne sme ostati gladan. Zato su na više mesta postavljeni punktovi sa različitim jelima kojima je svako mogao da se posluži.

“Sa puno entuzijazma, energije i volje smo odradili pripremanje hrane i jako smo srećni i ponosni što smo uspeli da odgovorimo zadatku i da ispunimo molbu studenata” – kaže jedna Novosađanka.

Odlazim do jednog od kafića duž bulevara. Mnogi su seli da odmore od dugog hodanja, jer su još u ranu zoru stigli u Novi Sad.

“Vidim da ste novinarka” – kaže mi jedna žena i pokazuje tekst na telefonu. “Ja sam ih Holandije”, dodaje, “konačno su i mediji tamo napisali vest o dešavanjima u Srbiji”.

U kafiću se oseća čudna bliskost među ljudima. Svi pričaju jedni sa drugima, kao da se od ranije znaju.

Razmišljam da ih možda povezuje to što su svesni da imaju bar jednu istu želju i cilj, a to je život u državi u kojoj zbog korupcije više niko neće da nastrada.

Tišina koja putuje do reke

Kada je na Bulevaru oslobođenja završen program komemorativnog skupa, građani i građanke su se uputili ka sledećem odredištu – Keju žrtava racije. Tom putanjom, dugom oko pet kilometra, nekoliko sati su se kretale, nekad veće, nekad manje gupe ljudi. 

Opet mirno. Opet u tišini. 

Kada smo stigli do keja, već je pao mrak. 

Odlazim na Varadinski most sa kojeg se najbolje vidi Kej. 

Tu još jednom svedočim dobroj organizaciji studenata i studentkinja u ulozi redara. Regulišu prelazak preko mosta i upozoravaju da nema zadržavanja. Ne žele da otkriju program koji je planiran na Keju, ali mi kažu na koju stranu mosta da idem kako bih mogla da snimam. 

Još jednom počinje šesnaest minuta tišine. 

Uključene lampe na telefonima dodatno su osvetlile ulicu ispunjenu rekom ljudi koja je mirno stajala nasuprot mraka u koji je utonuo Dunav.

Ka nebu polako leti šesnaest lampiona, a na Petrovaradinskoj tvrđavi pojavljuje se transparent sa porukom:

“Vidimo se sutra i svakog drugog dana, dok ne bude pravda”.