Na nedavno održanom Balkanskom prvenstvu u ribolovu na Bovanskom jezeru, udruženje sportskih ribolovaca “Karaš” iz Bačkog Petrovca osvojilo je treće mesto. Martin Spevak, član ovog tima, za dva dana takmičenja ulovio je preko 18 kilograma ribe i tako osvojio srebro u pojedinačnoj konkurenciji.
Zadatak takmičara bio je da ulove što više primeraka cverglana, sitne ribe sa otrovnim bodljama kojoj nije mesto u našim ekosistemima. Pravilo sportskog ribolova nalaže da se sva riba vraća u vodu, ali na ovom takmičenju to nije bio slučaj, jer je cverglane zabranjeno vraćati. Spevak ima mnogo iskustva sa pecanjem ove ribe, jer je veoma zastupljena i na Kanalu Dunav-Tisa-Dunav.
„Teško ih je izbeći. Cvergalni dođu na udicu – hteo, ne hteo”, opisuje Spevak noćnu moru rekreativnih ribolovaca.
PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!
Ova proždrljiva brkata napast ne bira mamac. Na njegovom meniju su crvići, gliste, larve, kukuruz, bojile i pelet. Odgovaraju mu arome jagode, belog luka, kobasica, pa i truleži.
S obzirom na to da je cverglan vrsta soma, uglavnom rovari po dnu. Zato su manje šanse da će se upecati, kada se lovi riba koja boravi na površinama. Ipak, ni to ne garantuje izbegavanje susreta sa ovom bodljikavom ribom.
„Kako bismo izbegli da ga upecamo, hranimo jednu tačku, a pecamo pet metara pored, jer je cverglan alav i jako agresivan”, opisuje Spevak taktiku.
Ipak, ukoliko je cilj pecati baš njega, ovaj ribolovac preporučuje mamce bogate mesom, kao što su crvi. To je ono što je njemu donelo uspeh na takmičenju, dodaje.
Cverglan ima mnogo imena, a najpravilniji mu je patuljasti američki som. U zavisnosti od kraja, nazivaju ga i terpan, manjov, kućin, bodonja, bulec u južnoj Bačkoj ili regan po američkom predsedniku Ronaldu Reganu.
U našim vodama se mogu naći dve vrste, crni i smeđi, a razlika između njih je suptilna, objašnjava istraživač na Prirodno- matematičkom fakultetu u Novom Sadu i član Društva za zaštitu i proučavanje riba Aleksandar Bajić. Na američkom kontinentu, gde je autohtona vrsta, raste nešto krupnije, a u Evropu je stigao greškom.
Naime, pretpostavlja se da su u 19. veku Francuzi hteli da u svoje ribnjake prenesu američkog kanalskog soma koji raste i do 13 kilograma što mu daje dobar komercijalni potencijal. Ipak, u ribnjacima su završili patuljasti somići koji uglavnom ne prelaze 800 grama.
Tako je, preko Rajne, Majne i Dunava stigao i do naših voda. Izuzetno je prilagodljiv, pa mu promena klime nije smetala. Međutim, njegova prisutnost ima veliki uticaj na domaće vrste.
„Američki somići su mikropredatori i hrane se drugim ribama i ribljom mlađi. Za domaće vrste su jako pogubni, jer su jako poždrljivi i mogu da love i krupniji plen. Takođe, konkurišu autohtonim mikropredatorima, kao što je bandar”, objašnjava Bajić.
S druge strane, malo je drugih riba koje bi ovoj grizle rep. Na leđnim i grudnim perajima imaju tvrde žbice sa otrovnim žlezdama, pa ubod na njih boli. Zato nisu privlačan plen. Kormorani lome bodlje o kamenje i tako ih pripremaju za jelo. Konzumiraju ih drugi, veći somovi, ali grabljivice kao što su štuka ili smuđ retko, navodi Bajić.
Još jedna odlika koja čini da se ova vrsta drastično širi je to što čuvaju svoje potomstvo. Po tome se razlikuju od domaćih vrsta.
„Roditelji čuvaju jato mladih i pomažu im da prežive narizičniji period u životu”, dodaje biolog.
Zbog svoje sićušnosti i bodlja, cverglani nisu atraktivni ni za ljudsku ishranu. Za Martina Spevaka bodlje nisu problem, jer je već iskusan ribolovac. Kaže da su ukusni, ali da mogu da imaju ukus mulja.
„U Kanalu DTD ima dosta mulja, pa se oseti. Ali ako bi se pecao na nekom jezeru, možda ne bi imao toliko izražen ukus. Meni ne smeta”, kaže pecaroš.
Komercijalna upotreba cverglana za ljudsku i životinjsku ishranu mogla bi da smanji njegovu zastupljenost u ekosistemima. Aleksandar Bajić kaže da postoje klopke pomoću kojih bi se taj cilj mogao ostvariti. Ipak, aktivno izlovljavanje može da bude samo mera kontrole populacije, ne i konačno rešenje.
„Za većinu invazivnih vrsa moramo da se pomirimo s tim da će one zauvek da budu tu. Ostaje nada da će se vremenom domaće vrste adaptirati na tu novu vrstu koja je stigla pre oko 100 godina, što nije puno vremena u biološkom smislu”, zaključuje Bajić.
