Najavljene izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije (OIE) u Srbiji mogle bi da promene način na koji se planiraju i razvijaju projekti obnovljive energije, uključujući i vetroparkove. U fokusu je prostorno-energetsko mapiranje, mogućnost određivanja zona ubrzanog razvoja obnovljivih izvora energije i skraćivanje administrativnih procedura.
U dokumentu koji je Ministarstvo rudarstva i energetike objavilo u okviru javnih konsultacija se navodi da ove izmene bi trebalo da omoguće bolju koordinaciju energetskog i prostornog planiranja i usmeravanje projekata ka područjima u kojima se, na osnovu planskih dokumenata i stručnih podloga, ne očekuju značajni negativni uticaji na životnu sredinu. Javne konsultacije o polaznim osnovama otvorene su do 7. jula.
U praksi izmene bi mogle da znače da se za projekte obnovljivih izvora energije ranije zna gde imaju smisla, a gde bi mogli da dođu u sukob sa prirodom, mrežom odnosno napajanjem ili lokalnom zajednicom. Za vetroparkove je posebno važno, jer šta je u blizini, kako se projekat priključuje na mrežu, kao i kakvi su podaci o pticama i slepim miševima.
Energetski stručnjak Dejan Stojadinović objašnjava da bi definisanje područja ubrzanog razvoja obnovljivih izvora energije doneo značajne promene u razvoju vetroelektrana, pre svega, kroz skraćivanje administrativnih procedura i strateško usmeravanje projekata na lokacije sa niskim ekološkim rizikom.
„Prema revidiranoj direktivi o obnovljivoj energiji, postupak izdavanja dozvola za projekte unutar ovih područja ne bi smeo da traje duže od 12 meseci”, navodi Stojadinović.
PREPORUČUJEMO I OVU PRIČU:
On dodaje da se uvodi i princip administrativnog prećutnog odobrenja za određene međukorake u proceduri. To bi značilo da, ukoliko državni organ ne odgovori u propisanom roku, može da se smatra da je određena dozvola ili saglasnost izdata. Prema njegovom tumačenju, takvo rešenje trebalo bi da spreči zastoje koji nastaju zbog sporosti administracije.
Za investitore, ovakav model može značiti veću pravnu i vremensku izvesnost. Prema rečima Dejana Stojadinovića, država bi unapred trebalo da identifikuje lokacije koje izbegavaju osetljiva staništa, kao što su Emerald ili Natura 2000 mreže, kao i migratorne puteve ptica i slepih miševa.
„Investitori bi imali veću sigurnost da njihov projekat neće biti zaustavljen u kasnim fazama zbog ekoloških sporova ili žalbi lokalne zajednice, jer bi ti konflikti trebalo da budu rešeni na nivou strateškog planiranja zone”, objašnjava on.
Važan deo planiranja, prema Stojadinoviću, jeste i priključenje na elektroenergetsku mrežu. Zone ubrzanog razvoja, kako kaže, trebalo bi da se planiraju u koordinaciji sa operatorima prenosnog i distributivnog sistema, odnosno Elektromrežom Srbije i Elektrodistribucijom Srbije. To znači da bi se zone definisale tamo gde već postoji mrežni kapacitet ili gde je planirana njegova nadogradnja.
„Za baterijske sisteme za skladištenje energije koji su smešteni uz vetroelektrane u ovim zonama, procedure bi bile dodatno ubrzane”, kaže energetski stručnjak.
On ističe i da se kao prioritetne lokacije mogu posmatrati degradirana zemljišta, rudarska područja i industrijske zone, gde projekti obnovljive energije mogu imati manji konflikt sa drugim namenama prostora. Kada je reč o vetroelektranama, dodaje da one imaju relativno mali fizički otisak, jer se zemljište oko turbina i dalje može koristiti.
Lokalne ekološke inicijative traže jasnija pravila i ranije uključivanje javnosti
Ipak, pitanje procene uticaja na životnu sredinu ostaje jedno od najosetljivijih. Dejan Stojadinović objašnjava da bi projekti vetroelektrana unutar zona ubrzanog razvoja mogli biti oslobođeni obavezne izrade pojedinačne studije o proceni uticaja na životnu sredinu, ukoliko je rizik prethodno procenjen kao nizak. Umesto pojedinačnih studija, investitori bi morali da se pridržavaju unapred definisanog pravilnika o merama ublažavanja, koji bi bio deo opšteg plana za takvu zonu.
„Državni organi bi i dalje sprovodili kratak proces skrininga kako bi utvrdili da li specifičan projekat može imati nepredviđene značajne uticaje, ali bi se izbegle višegodišnje studije ako je rizik nizak”, navodi on.
Za lokalne inicijative i organizacije koje se bave zaštitom prirode, upravo je taj deo najosetljiviji. Iz Ekološkog pokreta Padina (EKOP) upozoravaju da ih najavljene izmene zabrinjavaju zbog dosadašnje prakse u Srbiji i načina na koji se javnost uključuje u odlučivanje.
„Polazeći od realnosti u kojoj živimo u Srbiji i dosadašnjeg iskustva u ovoj oblasti, najavljene izmene Zakona o obnovljivim izvorima energije izazivaju ozbiljnu zabrinutost kod nas”, navode iz EKOP-a.
Posebno ih brine prostorno-energetsko mapiranje koje bi sprovodila država, jer, kako kažu, u ovom trenutku nema dovoljno jasnih informacija o kriterijumima po kojima će se odlučivati, ko će ga sprovoditi i u čijem interesu će se definisati prioriteti.
„Mi zapravo ne znamo ko je ta ‘država’, ko su investitori, ko mafijaši, ko sa kime radi i ko o svemu tome odlučuje”, navode iz EKOP-a.
Kao primer navode slučajeve u kojima se, prema njihovom mišljenju, zakonski okvir prilagođavao potrebama pojedinačnih projekata, umesto da projekti budu planirani u skladu sa zakonima i javnim interesom.
„Jedan od najočiglednijih primera je slučaj vetroparka Samoš, gde se zbog realizacije projekta otvaraju pitanja izmeštanja radarskog centra i istovremenih izmena režima zaštite na Guduričkom vrhu. Time se stvara utisak da se postojeći propisi, uključujući i one koji se odnose na zaštitu prirode i rad radarskih centara, prilagođavaju projektu investitora, umesto da važe kao jasna i jednaka pravila za sve”, navode iz ovog udruženja.
Iz EKOP-a smatraju da ubrzavanje procedura ne mora samo po sebi biti problem, ali da mora biti praćeno jasnim i javno dostupnim analizama, stručnim podlogama i zaštitnim mehanizmima.
„U trenutku kada već imamo intenzivnu ekspanziju vetroparkova, bez dovoljno jasnih i javno dostupnih analiza o njihovim kumulativnim uticajima na prirodu, staništa, ptice, kao i na kvalitet života ljudi, svako dalje skraćivanje i pojednostavljivanje procedura otvara ozbiljan prostor za dodatno slabljenje kontrole i zaštitnih mehanizama”, upozoravaju iz EKOP-a.
Oni dodaju da postoji bojazan da bi preostala priroda mogla biti ugrožena i projektima koji se predstavljaju kao „zeleni”, ukoliko se planiraju bez dovoljno kvalitetnih podataka i bez stvarnog učešća javnosti.
„Dosadašnja praksa pokazuje da učešće javnosti najčešće ne funkcioniše kao stvaran mehanizam uticaja, već kao proceduralni korak koji se formalno ispuni”, navodi EKOP.
Prema njihovom iskustvu, javnost se uglavnom uključuje kasno, kada su osnovni elementi projekta već definisani: lokacija, investitor i tehnička rešenja. U takvim okolnostima, kako navode, prostor za suštinsko menjanje odluka sveden je na minimum.
„Primedbe građana i organizacija često ostaju zabeležene, ali ne i ugrađene u konačna rešenja, što stvara osećaj da proces postoji radi forme, a ne radi korekcije odluka”, kažu iz EKOP-a.
Zbog toga smatraju da je ključno pitanje da li se izmenama zakona zaista otvara prostor za ranije i smisleno uključivanje javnosti u planiranje energetskog prostora i definisanje zona razvoja OIE, ili se samo formalizuje postojeća praksa konsultacija bez realnog uticaja.
Iz ugla lokalnih zajednica, navode, pre svega bi bilo važno da se pre bilo kakvog prostornog planiranja i definisanja zona ubrzanog razvoja obnovljivih izvora energije uradi jasna i javno dostupna procena energetskih potreba države. To, prema njihovom mišljenju, uključuje i transparentno razgraničenje između energije namenjene domaćoj potrošnji i energije koja se proizvodi za izvoz.
„Ukoliko bi cilj zaista bio održiva i pravedna energetska tranzicija, fokus zakona ne bi bio na olakšicama za investitore, već na tome da građani postanu aktivni proizvođači i korisnici energije, pre svega kroz solarne sisteme na domaćinstvima i lokalne energetske zajednice”, navode iz EKOP-a.
Oni smatraju da bi, u takvom modelu, veliki industrijski vetroparkovi i solarne elektrane imali drugačije mesto u energetskom sistemu, jer bi se deo potreba mogao pokriti decentralizovanom proizvodnjom.
„Energetska tranzicija nema smisla ako istovremeno dovodi do degradacije prirode i isključivanja javnosti iz procesa odlučivanja”, ocenjuju iz EKOP-a.
