Jezik nije samo skup gramatičkih pravila, već pre svega živa arhiva ljudskih sudbina, migracija i zajedničkog suživota. Mnogo o tome zna dr Marina Hribova (Mgr. Marína Hríbová, PhD.), rodom iz Vojlovice, koja danas radi na Katedri za slovački jezik, književnost i didaktiku Pedagoškog fakulteta Univerziteta Komenskog u Bratislavi. U svom naučnom i pedagoškom radu postala je važan glas onih koji su sačuvali slovački jezik stotinama kilometara daleko od prvobitne domovine.

Njeno stručno interesovanje usmereno je na interdisciplinarno istraživanje slovačkog jezika u enklavama i dijasporama. Marina Hribova, međutim, nije samo teoretičarka. Ona je i istraživačica koja kontinuirano sprovodi terenska istraživanja direktno u sredinama u kojima žive Slovaci u inostranstvu, a svoje duboko razumevanje jezika primenjuje i u praksi kao sudski prevodilac i tumač.

Vrhunac njenog dosadašnjeg terenskog istraživanja je monografija Dijalekti Slovaka u Srbiji, koja je objavljena prošle godine. U ovom radu uspela je da zabeleži trenutno stanje dijalekatske strukture u vremenu kada se ona, pod uticajem intenzivnih kontakata sa srpskim jezikom i društvene stvarnosti, nepovratno menja. Za Storyteller smo sa Marinom Hribovom razgovarali o tome koliku odgovornost nosi istraživač prilikom beleženja dijalekatskih glasova koji nestaju i zašto su arhaične slovačke rečenice usred Vojvodine dragoceno svedočanstvo 18. veka.

Proveli ste nekoliko godina u terenskom istraživanju u različitim zajednicama, ali se istovremeno krećete u širokom sveslovenskom i interdisciplinarnom okviru. Šta se u Vašem doživljaju jezika promenilo kada ste prestali da ga čitate samo kao sistem i počeli da ga doživljavate kao pamćenje mesta i istorije?

U svom naučnom radu bavim se interdisciplinarnim istraživanjem slovačkog jezika i kulture u slovačkim enklavama i dijasporama, kao i slovačko-slovenskim jezičkim i istorijsko-kulturnim odnosima. Zajedno sa kolegama rado sprovodim terenska istraživanja u sredinama gde žive Slovaci u inostranstvu. 

Istraživanje slovačkog jezika u Srbiji, na primer, pokazuje da su tamošnji dijalekti u mnogim aspektima živo svedočanstvo stanja slovačkih dijalekata iz 18. veka. Njihov razvoj se nastavio u poziciji donjozemaljske varijante dijalekata prvobitne domovine, pri čemu su se prilagođavali uslovima nove sredine i neprestano odražavali jezičke, istorijsko-kulturne i društvene kontekste odnosa koji su se formirali na ovoj teritoriji. 

Upravo zato jezik doživljavam kao važan izvor poznavanja kulture i identiteta zajednice, odnosno kao polazište za upoznavanje kulturne memorije.

Slovački jezik u Srbiji i Vojvodini živi u obliku mnogih dijalekatskih glasova. Kada ste pripremali monografiju dijalekatskih govora Slovaka u Srbiji, šta ste smatrali najvećim izazovom – zabeležiti jezičku raznolikost, autentičnost izgovorene reči ili priče ljudi koje se kroz ove govore pričaju?

Nastojala sam da zabeležim savremeno stanje ovih dijalekata u vreme kada se kontakti sa srpskim jezikom manifestuju sve intenzivnije, a dijalekatska struktura pod uticajem društvene stvarnosti beleži izraženije promene nego u prethodnim decenijama.

Materijal koji sam uspela da prikupim na terenu može se posmatrati kao dragoceno svedočanstvo vremena, koje najvernije odslikava aktuelnu situaciju ovih slovačkih dijalekata i dimenzije uticaja njihovog jezičkog okruženja. U okviru pripreme zbirke dijalekatskih tekstova susrela sam se sa više izazova. Već samo prikupljanje materijala u svim lokalitetima sa slovačkim stanovništvom u Srbiji zahtevalo je mnogo truda.

Prilikom njegove obrade, posebno kod fonetske transkripcije, izuzetno je važno što vernije zabeležiti govorni izraz. To je prilično zahtevan posao, ali raduje me što se polako približavam finalizaciji procesa predaje rukopisa u štampu.

Odgovornost istraživačice prema zajednici

Tokom dugogodišnjeg terenskog istraživanja radite sa glasovima ljudi i zajednica koje su često van centra. Gde danas vidite granicu između naučnog opisa jezika i odgovornosti istraživača prema onima čiji se govor i priče beleže?

Glavni izvor mog istraživanja je jezički materijal dobijen tokom terenskih istraživanja – dakle, živi govor koji beležim snimanjem autohtonih predstavnika dijalekta. Ovi zvučni zapisi mogu se smatrati eksponatom koji svedoči ne samo o govoru, već i o načinu života, razmišljanja i iskustvu članova slovačke zajednice na istraživanoj teritoriji u 21. veku.

Verujem da će oni biti od koristi i budućim generacijama istraživača koji se bave drugim aspektima života ovih Slovaka, ali i izuzetno istorijsko svedočanstvo za naredne generacije samih nosilaca ovih dijalekata.

U nekim lokalitetima u Srbiji čak sam uspela da zabeležim materijal doslovno u poslednjem trenutku pre potpunog nestanka dijalekta, čiji su poslednji nosioci još mogli da učestvuju u istraživanju (npr. u Ašanji, Ostojićevu, Višnjićevu i Bajši). U takvim slučajevima snažno osećam i ličnu odgovornost istraživača da učini ovaj materijal dostupnim i da time istovremeno izrazi zahvalnost i podršku svojim informatorima.

Slično osetljiv pristup je važan i u slučaju donjozemaljskih Rusina, gde je izuzetno bitno uzeti u obzir odnos zajednice prema njenoj konfesionalnoj i jezičkoj tradiciji.

PREPORUČUJEMO I OVU VIDEO PRIČU:

Kada istražujete jezik u prostoru zapadnoslovenskih, južnoslovenskih i istočnoslovenskih kontakata, šta Vam taj pogled govori o tome šta Slovene spaja – a šta ih, nasuprot tome, istorijski udaljava jedne od drugih?

Trenutno, zajedno sa svojim kolegama sa Univerziteta Komenskog, kao i sa saradnicima iz Srpske akademije nauka i umetnosti i Bugarske akademije nauka, učestvujem u realizaciji međunarodnog projekta „Ćirilometodska tradicija, jezik i kultura kod Slovaka, Bugara i Srba“. Predmet našeg interesovanja su pre svega interkulturni i interkonfesionalni procesi koji su povezani sa razvojem istorijskog, jezičkog, kulturnog i religioznog identiteta i pamćenja. 

Strateški cilj projekta je istraživanje vrednosnih principa formiranih na odnosu „mi i oni drugi“. U projektu istražujemo upravo ono što spaja slovenske narode u dunavskom regionu.

Jedan od zajedničkih imenilaca je upravo ćirilometodsko nasleđe, koje ima izražen duhovni i kulturni značaj i prevazilazi okvire jedne nacionalne tradicije. Ono pokazuje da je slovenski prostor sa kulturno-istorijskog aspekta povezan mnogo više nego što to često shvatamo.

PODRŽITE STORYTELLER! Naš rad zavisi od podrške zajednice. Ako verujete u profesionalno i odgovorno novinarstvo, pomozite nam da nastavimo da istražujemo i objavljujemo priče koje se retko čuju. DONIRAJTE OVDE!

Kada, s druge strane, posmatrate jezički prostor Srbije iz perspektive jezičkih kontakata, šta Vam srpski jezik otkriva o istoriji migracija, kulturnih slojeva i zajedničkog života različitih zajednica na ovom prostoru?

Slovački dijalekti u zemljama bivše Jugoslavije svojim razvojem odražavaju slovačko-južnoslovenske odnose. Iz jezičkog materijala može se pročitati koliko su snažno nosioci ovih dijalekata sačuvali vezu sa matičnom zemljom, ali istovremeno i to kako su se prirodno integrisali u društvo u kojem žive.

Dobijeni dijalekatski materijal može se posmatrati kao dokaz o različitim kontaktima sa bliskim ili udaljenim susedima, ali i kao dokaz kulturnog i konfesionalnog suživota.

Radite i u akademskom i pedagoškom okruženju, gde dominira standardni jezik. Kako dugotrajni kontakt sa dijalektima i jezičkom raznolikošću menja Vaše razumevanje jezičke norme?

Na akademskom nivou držim, između ostalog, predavanja i seminare iz predmeta savremeni slovački jezik sa istorijskog i dijalektološkog aspekta i osnove jezičke kulture, na kojima nastojim da vodim studente ka tome da budu sposobni da povežu znanja o savremenom jeziku i kulturi sa razmišljanjem o istoriji, kulturi i razvoju slovačkog društva.

Veoma je važno raspolagati znanjima o starijim etapama razvoja slovačkog jezika i o njegovoj dijalekatskoj raznolikosti. Upravo to omogućava sagledavanje pojedinih pojava u širim jezičkim i društvenim kontekstima.

Istovremeno nastojim da vodim studente ka tome da usvoje pristup aktivnog i kreativnog korisnika jezika i da znaju pravilno da procene upotrebu jezičkih sredstava s obzirom na komunikaciono okruženje.

Neprestano ih podsećam da bi kao budući pedagozi trebalo da razumeju značaj jezičkog vaspitanja i da bi kao jezički uzori trebalo prirodno da aktiviraju i razvijaju pozitivan odnos učenika prema jeziku, i to ne samo prema književnom slovačkom jeziku, već i prema slovačkim dijalektima kao jeziku naših predaka i našem kulturnom nasleđu.

Ak by ste mali pomenovať jedno posolstvo svojej práce pre ľudí mimo akademickej obce – čitateľov, učiteľov, mladých ľudí v komunitách – čo by ste chceli, aby si z nej odniesli?

Kada bih morala da imenujem jednu poruku svog rada za širu javnost, to bi bila svest o značaju odnosa prema tradiciji, vrednostima i jezičko-konfesionalnom pamćenju. Upravo nam to pomaže da bolje razumemo istoriju sopstvenog naroda, kao i kulturni prostor u kojem živimo.

Fotografije korišćene u ovom razgovoru su iz privatnog arhiva Marine Hríbove.